Ivana Vuleta u suzama poručila: "Prelepo je, idem u Pariz po medalju, biće to moj poslednji pozdrav"

Ivana Vuleta je uspela da načini Srbiju ponosnom još jednom, po ko zna koji put u svojoj karijeri. Kraljica domaće atletike je uspela da se domogne najsjajnijeg odličja i obraduje naciju, ispostaviće se i jedinom medaljom na ovom takmičenju.

Vuleta je neverovatnim skokom od 7,14 metara došla do najsjajnijeg odličja, onog koje je izmamilo suze na lice, kako njoj, tako i svim onima koji su je pratili u njenom pohodu.

Krenula je malo lošije u Budimpešti, napravila je prestup, a onda je u drugoj imala odličan skok od 7,04 koji ju je već tada trasirao na prvo mesto, odakle niko nije mogao da je skine. Peta serija je bila neverovatna i tada je postavila ovaj odličan rezultat, koji će joj i doneti medalju.

Ivana je stigla u Srbiju, a od 12 sati će se po prvi put obratiti i čitavoj naciji.

Tok konferencije uživo:

Veselin Jevrosimović, predsednik Srpskog atletskog saveza:

- Ovo je istorijski uspeh Srpskog atletskog saveza uopšte. Istorijska medalja koju smo toliko dugo čekali, a najviše Ivana. Svi smo ponosni na ovo što se desilo u Budimpešti, ja mogu da kažem samo, kakav je moj osećaj bio kad je Ivana skočila svojih 7.14, osećaj je bio više nego neverovatan. Mada, ja sam to sagoreo, pošto sam s predsednikom Srbije obilazio, kad sam je video, ja sam znao da imamo zlato u rukama. Ona nikad nije bolje izgledala.

Osvrnuo se Jevrosimović i na druge srpske atletičare i čestitao im na uspehu u paklenoj konkurenciji.

- Želim da pohvalim i čestitam i Teodori Boberić i Aleksandriji Mitrović koje su osvojile medalje na Juniorskom prventsvu Evrope. Teodora je osvojila srebro, a Aleksandrija je osvojila bronzanu medalju. Čestitke trenerima, ono što želim da dodam jeste da atletika grabi krupnim koracima napred i nikad nismo imali više talentovanih atletičara i siguran sam da će u nekom budućem vremenu i te kako biti prijatno iznenađeni sa velikih juniorskih i seniorskih takmičenja. Kako je bilo na samom takmičenju u Budimpešti, to će selektor objasniti.

- Takođe, želeo bih da čestitam svim atletičarima koji su učetvovali na Svetskom prvenstvu, imali smo tri finala, naša Angelina je bila sedma, ona je svoj posao, kao i Adriana, završila u Jerusalimu, kad su osvojile zlatnu medalju na juniorskom prvenstvu Evrope.

- Mada juniorka, ovo je prva godina starijeg juniorskog staža i da bude sedma na Svetskom prvenstvu u izuzetno jakoj konkurenciji, zato jedan aplauz za Angelinu. Takođe, Sinančević je stigao do finala, imao je nikad jaču konkurenciju i zauzeo je deveto mesto.

Osvrnuo se prvi čovek srpske atletike i na osvajačice medalje u juniorskoj konkurenciji.

- Želim da pohvalim i čestitam i Teodori Boberić i Aleksandriji Mitrović koje su osvojile medalje na Juniorskom prvenstvu Evrope. Teodora je osvojila srebro, a Aleksandrija je osvojila bronzanu medalju. Čestitke trenerima. Ono što želim da dodam jeste da atletika grabi krupnim koracima napred i nikad nismo imali više talentovnaih atletičara i siguran sam da će svi u nekom budućem vremenu i te kako biti prijatno iznenađeni sa velikih juniorskih i seniorskih takmičenja - poručio je Jevrosimović

Edin Zuković, savezni selektor.

- Kako kaže naš narod, u šta ulažete to ćete i dobiti. Mi smo pre 10-ak godina smo sedeli, razmišljali, znali smo da će ova generacija koja sada osvaja medalje morati da dobije svoje naslednike, radili smo, selektirali i došli smo do nečeg što je bilo vrlo važno, a to je ulaganje u trenere, struku, u one koji će ispratiti sportisti do ovoga. Izrazio bih veliku zahvalnost trenerima, roditeljima, klubovima koji stvarno ulažu u svoju decu, zajedno dolazimo do izuzetno dobrih rezultata, nije lako biti atletičar u Srbiji, nije lako viditi Atletski klub i Atletski savez, kada ima zajedništva i istog cilja, možemo da uradimo mnogo. Dodao bih pored medalja i zlatnu medalju Aldina Ćatovića na IOFU u Mariboru, bronzu Minje Stankovića u hodanju, ali bih rekao da smo imali rekordan broj učesnika (18), takođe i u Jerusalimu (18) i to 12 finala ,uspeli smo da povežemo generacije, da generacije koje idu ka svojem zenitu, imamo naslednike i koji će ih naslediti i koji će osvajati medalje.

- Takođe bih dodao i još jednu stvar koja je važna, da mi posle 2022. godine, kada je reprezentacija ostvarila istorijske rezultate, pet medalja na Mediteranskim igrama, četiri medalje seniorske, mislili smo da će biti teško ponoviti to, da će biti teško uraditi još bolje, nešto što će podići na veći nivo, evo sada sedimo ovde i pričamo o nečemu još boljem, nismo nikad imali Svetsko zlato, imamo četiri medalje sa Juniorskog, što nikad nismo imali, imamo dva prvaka Evrope, devojke koje već imaju seniorske medalje... Atletika grabi krupnim koracima napred, nama treba podrška, zato pozivam partnere da u Parizu budemo što bolji, a da u Los Anđelesu 2028. godine ostvari uspehe jer je dostojna toga.

Goran Obradović, trener Ivane Vulete.

- Znakovi pored puta... Hteo sam da počnem time, sa znakovima koji su se pojavljivali ove godine, to Ivani nisam hteo da govorim, ali jednostavno kako se takmičenje približavalo, znakovi su bili jasniji. Prvo bih hteo da kažem da sam izuzetno ponosan na 13-godišnju saradnju s Ivanom koja je iznedrila 15 medalja, da nam je tada neko ponudio i dve medalje, potpisali bismo pakt sa samim đavolom da vidimo te dve medalje, stigli smo do te 15. koja je i najsjajnija. Ono na šta sam još ponosan jeste i konstantnost koju ima Ivana, daleko je bilo više razloga za slavlje, često se mediji uhvate za one tužne momente, Ivana je pokradena, Ivana je ovo, Ivana je ono... Desilo se samo jednom da se desio nesrećan splet okolnosti, kada se 2017. godine otkačio broj, ja snosim najveću krivicu za to, to neću zaboraviti, ko čeka taj i dočeka. Ono što je najvažnije u sportu, jeste da sportista za svako takmičenje bude spreman da skoči koliko vredi, okolnosti su te da ne zavisi samo do sportiste i pripreme, zavisi i od konkurencije koja se nađe na borilištu, vama je važno da budete spremni uvek i da čekate momak. Ivana je sačekala svoj najveći momenat u Budimpešti i to nije slučajno. Budimpešta je drugo mesto gde smo trenirali i skakali svih ovih godina, dok nije bila dvorana 2012. godine i Beogradu 2016. sve vreme smo bili u Budimpešti i Bekeščabi, to su desetine godina. Znamo da Ivana voli da skače na domaćem terenu, u Beogradu je osvojila Evropsku i svetsku medalju, znali smo da je Budimpešta domaći teren.

- Pripreme u Turskoj smo odradili na sjajan način, svi su nas pitali, ja sam rekao da je sve na svojim mestima. Ja sam prvi put suzu pustio nakon svih ovih godina.

Ivana Vuleta, atletičarka, srpska heroina i aktuelna svetska prvakinja u skoku udalj.

- Pa, u principu... Ja se nisam na kraju nisam zahvalila na podršci tog dana i tokom tog vikenda i tokom cele ove godine, nije bilo prilike, a i čekala sam da malo uživam u ovome što smo uradili da bih nešto rekla. Ono što smatram da je bitno, jeste da ono što radim na stazi i ono što postižem, sa najmlađima i mlađima koji dolaze, da dam primer i da ih ohrabrim i da nijedan san nije dovoljno velik i da ne postoji stvar koju ne mogu da iznesu i da ne postoji nešto što ne može da se desi nešto u šta veruju. To je moja dužnost, ja sam doživela, mnogo je loših dana u godini nego što je dobrih, ali kad se jedna desi, anulira sve loše i nekako, ne prestajem da ponavljam koliko je važno da svako ostane skoncentrisan na svoj posao, da svako radi svoj deo posao, da sportista treba da bude sportista i da treba da se skoncetriše i da sve ono što radi, da radi na najbolji mogući način. Svi imamo svoje vreme, svoje načine na koje se nosimo s dobrim i lošim, mislim da ljudi koji vode ovi atletičari i da sve ono što se smeši, za njih, mislim da je primarni cilj da ih pustimo, među njima su jako mlada deca i deca treba da ostanu deca i ne treba da se nameće pritisak, ja sam dokaz da u prvom momentu kada se desi ta jedna medalja, da sv eono što sledi postaje obaveza. Treba da ih pustimo, treba neke stvari sami da dožive i da nauče, kako da se s tim nosi i da je nepotrebno najavljivati njihov uspeh i da svako ko gleda sport vidi da su potencijal i nekako mislim da sam ta koja treba da napominje da ne treba da se stvara pritisak.

- Ni od trenera, ni od klubova, od saveza najviše, svako treba da se skoncentriše na kraju da se obezbede uslovi, ali da budu rasterećeni, jer pod pritiskom je besmisleno raditi išta. Ja sam prva, ja sam u sportu jer radim isključivo svoje ambicije a ne tuđe, sve dok budu svesni da oživljavaju svoje ciljeve i snove, uradiće mnogo više nego da im se nešto nametne kao moranje, kao prioritet ako oni to ne doživljavaju. Ja sam na medalju ponosna, jer je stigla u pravom trenutku, način na koji sam je osvojila, doživela, mislim da bi bilo besmisleno da sam je osvojila pre šest ili sedam godina, nebitno. Jednostavno na takav način, pričam o mojim godinama, mislim da su moje godine, moja prednost i jednostavno to iskustvo koje imam ne može da se meri ni sa čim i to će do kraja moje karijere biti moje najveće oružje. Eto, ja sam s ovim zaokružila jednu priču, za dalje jedina stvar koja ostaje jeste taj Pariz i on je upitan samo ako ne budem zdrava, a u Pariz ići ću s istim ambicijama, jer to je jedina medalja koja ostaje da upotpuni kolekciju i eto, moj poslednji pozdrav. Hvala za sve ovo i bilo je prelepo.

(Telegraf.rs)