Pokazao je da je čovek i zbog toga mu je uništena karijera: Lepa i tužna priča o velikom Piteru Normanu

Foto: Mark Rightmire / Zuma Press / Profimedia

Ovu fotografiju prepoznaje svaki veliki ljubitelj atletike, ali i sporta uopšte. Poznata je i onima koji ne znaju šta ona tačno predstavlja, pošto je u pitanju fotografija koja se toliko "vrtela" po štampi, internetu i drugim medijima, jer je jedna od najvažnijih sportskih fotografija svih vremena. Ali, priča iza te fotografije je nešto što je mnogo važnije. To je priča o jednoj karijeri koja je mnogo obećavala, a koja je uništena zbog - ljudskosti.

To je priča o najboljem australijskom trkaču na 200 metara u istoriji te zemlje.

Preporučujemo

I mnogo je bolna, iako počinje potpuno nevino...

A počinje ovako:

Piter Norman, momak iz Melburna, uspeo je nešto što mnogi drugi nisu - plasirao se na Olimpijske igre i istrčao finalnu trku kao drugoplasirani, osvojivši srebrnu medalju u trci na 200 metara u Meksiko Sitiju 1968. godine. Bolji od njega bio je Tomi Smit, a bronzu je dobio Džon Karlos. Ono što se zatim desilo, na dodeli medalja, urezalo je ime ove trojke u večnost. Naročito Normanovo.

Ali, pođimo od početka...

San svakog sportiste jeste da se pojavi na Olimpijskim igrama. Taj san imao je i Piter Norman, Australijanac koji je u Meksiko Siti došao sa 26 godina, kao član olimpijskog tima svoje zemlje. Bila je to tada jedina prava "velika pozornica", pošto Svetsko prvenstvo u atletici u to vreme nije postojalo.

U kvalifikacijama je učestvovao 50 trkača iz 37 zemalja, a Norman je u svoj grupi postavio olimpijski rekord sa 20.17 sekundi. Prvi je bio i u svojoj četvrtfinalnoj grupi, a u polufinalu su ispred njega po vremenima bili Karlos i Smit.

I onda je došao dan u kom je ispisana istorija - 16. oktobar 1968.

Smit je finalnu trku započeo žestoko, Karlos takođe, a Norman je bio dosta iza njih.

U ciljnoj ravnini se činilo da će američki tandem lako uzeti dve najsjajnije medalje i da je samo pitanje ko će biti treći. Iako je bio među poslednjima, Norman je dodao gas i u poslednjih nekoliko koraka prestigao Karlosa i završio kao drugi.

Tomi Smit je bio olimpijski šampion sa svetskim rekordom od 19.83, Piter Norman srebrn sa nacionalnim rekordom od 20.06, a Džon Karlos je uzeo bronzu sa zaostatkom od svega četiri stotinke iza njega.

Rezultat koji je Norman tada postigao i dalje važi na nacionalni rekord Australije.

Ali, njegovo pravo nasleđe je veće od tih brojki. Njegovo nasleđe je ono što se potom desilo...

A desila se dodela medalja koja je kod jednih smatrana za skandaloznu, a kod drugih kao smeli gest borbe za ljudska prava.

Smit i Karlos odlučili su, naime, da na pobedničkom postolju, prilikom intoniranja američke himne u čast pobednika, podignu u vazduh pesnice, kao simbol borbe za ljudska prava i jednakost. Na pesnicama su imali crne rukavice. Bio je to gest poznat kao "black power".

A belac Piter Norman je stao uz njih.

Bez oklevanja, prihvatio je bedž Olimpijskog projekta za ljudska prava i nosio ga na svojom dresu kao znak solidarnosti s američkim kolegama.

Taj čin solidarnosti koštao ga je neverovatno mnogo - karijere.

Norman je, naime, nakon tog poteza bio izopšten iz atletskog sveta i nije mu dozvoljeno da ponovo učestvuje na Olimpijskim igrama. Iako je bio jedan od najboljih na svetu.

Piter Norman nije mogao da učestvuje na narednim Olimpijskim igrama u Minhenu, iako se rezultatima kvalifikovao. Ispostailo se da je potez iz Meksiko Sitija bila tačka na karijeru koja je možda mogla da bude okićena još nekim olimpijskim odličjem.

Ali, on zbog toga nikada nije zažalio.

Podrška koju je tog dana, 16. oktobra 1968. godine, dao Smitu i Karlosu bila je više od kolegijalnog sportskog gesta.

Bila je to izjava o tome šta znači biti čovek!

Norman bez obzira na sve nije izgubio strast prema sportu i pravdi. Nastavio je da se takmiči i bio je petostruki nacionalni šampion na 200 metara u Australiji.

Hrabrost i solidarnost sa Tomijem Smitom i Džonom Karlosom na Olimpijskim igrama 1968. godine postali su deo njegovog trajnog nasleđa.

Uprkos izazovima sa kojima se suočavao, Norman je živeo ispunjen život, posvećen svojoj porodici, sportu i podučavanju mladih generacija.

Norman je imao dubok uticaj na druge sportiste, ne samo atletskim dostignućima, već i svojim moralnim stavom i podrškom borbi za ljudska prava. Njegov čin stajanja u znak solidarnosti s američkim atletičarima, koji su protestovali protiv rasne nejednakosti, inspirisao je mnoge da prepoznaju važnost korišćenja svoje platforme za promovisanje promena.

Piter Norman je postao deo kolektivnog sećanja i istorije borbe za građanska prava, a njegova priča i dalje podstiče ljude širom sveta da se zalažu za ono što je ispravno, čak i kada to može imati lične posledice.

Prijateljstvo Normana, Smita i Karlosa od tog dana postalo je iskreno, duboko i trajno. Smit i Karlos nikada nisu zaboravili Normanovu nesebičnost i postali su doživotni prijatelji.

Piter Norman preminuo je 3. oktobra 2006. godine, a njih dvojica bili su među nosačima njegovog kovčega.

Karlos je tog tužnog dana u svom govoru na sahrani otkrio da je upravo Norman predložio da on i Smit podele čuveni par crnih rukavica koje su koristili u svom protestu.

Piter Norman je, kada su pitanja ljudskih prava konačno prepoznata kao važna stvar, konačno dobio makar malo satisfakcije - primljen je u Kuću slavnih australijskih sportista 1999. godine, a godinu kasnije dobio je i Australijsku sportsku medalju.

Posthumno je dobio priznanja za svoj doprinos sportu i društvenoj pravdi. Australijski olimpijski komitet dodelio mu je posthumno Orden zasluga 2018. godine, kao priznanje za njegovu "izuzetnu zaslugu u sportskom svetu" i kao ispravku za to što nije ranije prepoznat njegov inspirativni čin na Olimpijskim igrama 1968.

Takođe, 2012. godine, australijski parlament se izvinio Normanu za "neuspeh da u potpunosti prepozna njegovu inspirativnu ulogu pre njegove prerane smrti".

(Telegraf.rs)