Svetskog šampiona Komarova sugrađani dočekali bakljama i pesmom: "Kragujevac te sa ponosom zove zetom"
Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
Šumadinac
Osnovno je ne pravdati se....
Сл.Ђ.Бијелић
Признајем, нисам знао за ту лепу чињеницу да је Саша Комаров наш, шумадијски зет... Значи, због љубови заменио је свој Санкт Петербург нашом шумадијском престоницом... Ова прелепа вест ме сећа на она времена када је наша Србија, а за њом, нешто после и у мањој мери, и Краљевина СХС, отворила своја недра и примила на своје груди све оне велике, талентоване и умне Баћушке који су, као царски службеници, морали избећи од лењинистичког терора под заштиту наших Карађорђевића , што Стаљин баш никад није опростио... А својом дубином и православном културом оплеменили су нашу просвету, архитектуру и уметничко- музичку сцену... Нека се Саша радује у Крагујевцу и осети топлину наших људи, можда ће му душа мање мислити на његов родни Петерс... А медаља ће још бити, не сумњам, млад је, Боже здравља... Ко зна, после Саше, можда нам Матушка пошаље још неке своје синове, од Господа делегиране да сачувају Србију у неким новим и турбулентним временима... Србија памти, Србија ће бити захвална... И верујем да она три прста, тамо, на оном месту, нису никакав егзалтирајући инцидент, већ нормалност која ће прерасти у једну симпатичну нормалност... Једно смо, а имамо засебна тумачења тих прста...