• 7

Zbog najluđe proslave nisam pričao s Jokanom: Ispovest Marija Đurovskog, fudbalskog kralja Tajlanda!

Kako se izborio sa "teškim" prezimenom, zašto je blizu odluke da završi igračku karijeru pre nego što je planirao, šta je sve doživeo tokom lude i egzotične karijere

  • 7

Mario Đurovski je fudbaler koji je svojevremeno važio za jednog od najtalentovanijih na našim prostorima. Klasična desetka, koja izumire kao pozicija u modernom fudbalu, zasijala je u punom sjaju na egzotičnom Tajlandu. U Srbiji se dugo borio da izgradi svoje ime i pobegne iz senke svog oca, Milka Đurovskog, kao i da "iznese" ovo fudbalski teško prezime.

Od mlađih kategorija Crvene zvezde, preko pozajmica klubovima nižih liga, do Bežanije u kojoj je počeo fudbalski da cveta, pa je zapao za oko Zvezdi i Partizanu, do Vojvodine sa Ratkom Butorovićem na čelu, za kojeg ga vežu brojne anegdote, do epizode u Ukrajini i na kraju dostizanje vrhunca na Tajlandu.

Sudbina je htela da upravo u ovoj zemlji Mario pokaže svoj raskošni talenat u punom jeku, jer mu je stil igre odgovarao i da za 7 godina postane fudbalski kralj Tajlanda. Koliki je trag ostavio najbolje govore brojke - na 197 utakmica u ligi Tajlanda postigao je 93 gola i imao 78 asistencija. Osvajao je titule, postigao jedan od najspektakularnijih golova i imao neverovatne proslave pogodaka, koje su posebno obeležile njegovu karijeru i koje se posebno pamte.

Video: Najluđa proslava ikada u fudbalu i crveni karton: Mario Đurovski zbog nje nije pričao s Jokanovićem

Zbog jedne takve proslave, kada je posle gola skinuo šorts, stavio ga na glavu i dobio crveni karton, bio je u svađi sa svojim tadašnjim trenerom Slavišom Jokanovićem, sa kojim je u tandemu postavio "domaći zadatak" na Tajlandu već u svojoj prvoj sezoni, kakva se verovatno neće ponoviti u ovoj zemlji.

Ipak, 15 godina profesionalne fudbalske karijere uzelo je svoj danak, pa je kuk doživeo oštećenja i Mario je blizu odluke da završi igračku karijeru.

O svemu ovome, karijeri punoj anegdota i zanimljivosti, kao i o samom fudbalu, ali i životu na Tajlandu, pričao je u velikom intervjuu za Telegraf.

Blizu sam odluke da završim karijeru

 Mario i Marko Đurovski

Mario Đurovski; Foto: Milena Đorđević

- U pitanju je povreda kuka, da kažem hrskavica kuka, neplanirano naravno, nisam se nadao takvoj povredi i 90 odsto sam blizu završetka karijere. Ne možeš ništa da planiraš u životu, u mojoj glavi je bilo da igram još dve - tri godine, svestan sam da mogu, poznajem dobro ligu, to je bila neka realnost. Međutim, ne možeš protiv nekih stvari. Možda malo neprofesionalno sa moje strane, jer se nisam dobro pripremio za povratak u moj prvi klub na Tajlantu - Montong Junajted. Desila se povreda, sada pokušavam da se vratim, ali teško ide, ne mogu ništa da planiram. Vreme će pokazati da li je ovo kraj jedne karijere ili ću nastaviti da igram na Tajlandu.

- Nisam imao operacije, ali suočavam se s problemom koji ima većina fudbalera, da taj kuk može da napravi problem, možda ne odmah, već kroz nekoliko desetina godina. Kod mene je druga situacija, imam 33 godine i već sam za operaciju kuka. Ne prija mi, ali šta je tu je. To je neka naplata 15 godina profesionalnog fudbala. Na početku je bilo veliko iznenađenje i veliki šok, ali prihvatiš vremenom, to je neka realnost u sportu. To traje godinu dana, prvo je bila povreda zgloba, isto jedna mrtva kost koja udara u petu, verovatno od loše pozicije trčanja, kasnije od nekog straha, došlo je i do tog problema sa kukom - počinje za Telegraf priču Mario Đurovski i ističe da postoje male šanse da ipak nastavi karijeru.

- Šanse su ako se osećam dobro, međutim, s obzirom na to da sam napravio dužu pauzu i da imam godina koliko imam, 34 sada, videćemo... moja konstitucija je takva da sam realno mogao da igram, osećam se dosta mlađe i sigurno sam želeo da igram, ali eto, u narednih mesec dana ću definitivno znati da li je to kraj ili ću moći da se nadam nekom nastavku karijere.

- U klubu ne znaju još ništa, jer nisam ništa postavljao na mrežama, a to je danas najpopularnije. Čuvam to za sebe i nekako i u glavi osećam da još nije vreme da kažem kraj. Verujem da i dalje postoje šanse, ali treba biti realan u životu i prihvatiti da je veća šansa da se ne igra više.

Kako je izašao iz senke svog oca Milka Đurovskog

Mario Đurovski

Mario Đurovski sa ocem Milkom Đurovskim; Foto: MN Press

Teško je na početku karijere izgraditi svoje fudbalsko ja kada vam je otac Milko Đurovski, nekada legenda Zvezde, a kasnije i Partizana, čovek koji je uzdrmao čitavu zemlju prelaskom u redove večitog rivala pre tri decenije. Mario je uvek hteo da nađe svoj put i da izađe iz senke svog oca, ali i strica Boška Đurovskog, koji je takođe bio veliko fudbalsko ime.

- Mnogo puta se govorilo o tome, pogotovo na početku profesioonalne karijere. Kao klinac nisam mnogo obraćao pažnju na to, ali kroz odrastanje, pogotovo u vreme u kojem smo živeli, naravno da je bilo prenaglašeno to da sam Đurovski i da mi je bio otac, ja u tom momentu u mojoj glavi nisam znao kakav je on bio fudbaler, stric isto. Ja nisam to osećao iskreno, samo sa te strane da si apostrofiran kao sin od nekoga. Ja to nisam osetio dok nisam postao profesionalni fudbaler. Kada uđeš u taj biznis, na početku je to bilo korektno, ali posle, vremenom shvatiš da te dosta ljudi gleda kroz senku Milka Đurovskog i naravno da to ne prija.

- Ali moja glava je takva da sam uvek imao svoj put i ajde da kažem neki životni moto, "nemoj da pratiš druge, budi svoj". To je iz ovog ugla neka moja najjača karakteristika bila. Imao sam neku svoju viziju, svoj put, možda sam negde pogrešio, ali mogu da budem zadovoljan, s obzirom na to koliko sam bio osporavan, koliko sam problema imao sa trenerima. Recimo od 30 trenera, sa 28 sam imao problem, nije to bilo baš sjajno. Bilo je dosta problema, ali uvek sam se trudio da budem svoj i pozitivan i da gledam svoj put.

 Mario i Marko Đurovski

Mario Đurovski sa bratom Markom Đurovskim; Foto: Milena Đorđević

Mario i njegov brat Marko su odrastali sa majkom Milenom, tako da od oca nije dobijao neke savete, koji bi mogli da mu pomognu tokom karijere.

- Nama je specifična situacija, mi smo sa mama Milenom odrasli, odrastali smo sa majkom, nisam ja imao nešto mnogo saveta. Stric se pojavljivao u odrastanju, bilo je nekih saveta, ali ništa spektakularno da bi ti mogao da donosiš kroz život prave odluke. Više je to sve ostalo na toj trojci, brat, mama i ja.

Početak karijere, mlađe kategorije u Zvezdi, pozajmice...

Mario Đurovski, FK Crvena zvezda

Mario Đurovski na treningu u mlađim kategorijama Zvezde; Foto: MN Press

- Prošao sam fudbalsku školu "Braća Protić" na Ciganliji 9 godina, posle toga sam otišao u Zvezdu i tu sam bio dve i po godine. Nisam prošao celu omladinsku školu Zvezde. Posle toga je usledilo pozajmice, klasika u srpskom fudbalu kada si mlad, da ideš po tim nekim filijalama, prvo je bilo Mladenovac treća liga i Sopot kod Vladana Lukića i posle se pojavila Bežanija kao nešto nestvarno i najbolji potez koji je mogao da mi se desi i posle toga kreće ta neka moja priča ovde u Srbiji i pokušaj da se od sina Milka Đurovskog napravi nešto, da budem svoj, da imam svoje ime i prezime. Iako Đurovski ne može nikada da se skine.

Mario Đurovski

Mario Đurovski u vreme dok je bio u mlađim kategorijama Zvezde; Foto: MN Press

Dok je bio u Zvezdi, nije osećao priče o "izdaji" koju je njegov otac napravio prelaskom u Partizan.

- Bio sam klinac, nisam to osećao, to je bio period od 2 i po godine, to neko odrastanje, sazrevanje... nisam nikakvih problema imao tamo, niti se to nešto spominjalo. Brzo je prošlo i više pamtim ove neke druge klubove u kojima sam proveo više godina.

Saradnju sa Vladanom Lukićem opisuje kao opuštenu.

Vladan Lukić

Vladan Lukić; Foto: MN Press

- Vladan je legenda i davno je bilo, sećam se da je bilo dosta opušteno, jer je Vladan je takav tip čoveka, nekako rasterećeno. Klinci su dolazili, bilo je više mladih igrača, klub je bio neka vrsta filijale, u tom pravcu je išao i dolazilo je dosta igrača koji nisu bili vezani samo za taj klub. Lepih 6 meseci, dobro druženje, ima tamo i njegov čuveni kafić, tu smo provodili dosta vremena i to je to, ništa spektakularno da se ispriča.

Lukić ga nije zvao u Zvezdu kada je postao predsednik crveno-belih kasnije, a Mario priznaje da je realnost da mladi igrači idu na pozajmice dok su u mlađim kategorijama najvećih srpskih klubova.

- Nije, posle toga je bio u Crvenoj zvezdi. To su neke godine 17-18, gde se još razvijaš, i nije bilo realno. Kad ljudi pričaju sada, roditelji su nezadovoljni ili igrači koji izađu iz omladinske škole, jer svi očekuju da igraš u prvom timu. Pogotovo tada to nije bilo, da se priključiš prvom timu i da igraš u Crvenoj zvezdi. Realnost je bila da odeš u filijalu da se kališ neko vreme i da se nadaš da će sutra da te pozove Zvezda ili neki drugi klub. Mislim da je to realnost mladih fudbalera u Srbiji i mislim da će tako uvek biti.

 Mario i Marko Đurovski

Mario Đurovski u studiju Telegrafa; Foto: Milena Đorđević

- Treba biti realan, kao fudbaler koji igra profesionalno jako dugo, kada pogledam sa ove tačke gledišta, malo smo nerealni. Omladinska škola i sve ono što uradiš u Omladinskoj školi, to treba da ti bude period, više bih rekao sazrevanja, a kada krene ozbiljan fudbal, sve se menja. Ti postaješ ozbiljan fudbaler tek kada izađeš iz omladinske škole. E sada, kada pričamo o kvalitetima fizički i psihički, ja sam izuzetno krahe građe, imao sam dosta problema sa tom fizikom i uvek te ljudi osporavaju, bez obzira na to koliko si talentovan "on ne može da izdrži ovaj nivo, ne može da igra ozbiljan fudbal".

- Uvek sam bio osporavan, mogu da pričam o svom primeru. Ali ja sam bio realan, jer nisam očekivao tada da igram u prvom timu Zvezde. Moraš da budeš realan. Ja recimo nisam igrao u mlađim selekcijama za reprezentaciju, a dosta mojih saigrača iz generacije su bili reprezentativci, većina njih je trebalo da ode u Ajaks, po Španiji i većina njih na kraju nije napravila karijeru. Ne omalovažavam, nego kažem šta je realnost, šta su mlađe kategorije u našem fudbalu. To je jedna strana, a ono pravo je tek kada uđeš u prvi tim i tek tada vidiš gde si ti šta možeš i koliko možeš.

Nedavno saznao da mu je Dule Savić "završio" tranfer u Bežaniju

Dušan Dule Savić

Dušan Dule Savić; Foto: Marko Jovanovic

Posle pozajmica Mario se konačno skrasio u Bežaniji, gde je počeo sa pravim ozbiljnijim rezultatima u profesionalnoj karijeri. Zanimljivo je da je "transferu" u Bežaniju "kumovao" Dule Savić, što je on tek nedavno saznao.

- Skoro sam to saznao, neke stvari saznaš tek posle nekoliko godina. Ja sam i dalje bio pod stipendijskim ugovorom sa Crvenom zvezdom i moja majka je srela Duleta Savića i pitala ga šta možemo sa Mariom dalje. Zvezda je tada sarađivala sa Bežanijom i Dule je okrenuo tadašnjeg pokojnog predsednika Mitu (Goran Mijatović, prim. aut.) i počeli su da pričaju o meni.

- Mita se složio da još jedan klinac iz Zvezde ode u Bežaniju i proba da napravi nešto. Dule Savić je bio taj koji je žargonski rečeno "završio" taj transfer u Bežaniju i onda je krenula da se dešava priča, gde ja nisam bio ni blizu da igram u prvom timu, bilo je 25-30 igrača, iskusnih bili su ozbiljan drugoligaš.

Mario Đurovski

Mario Đurovski proslavlja gol za Bežaniju; Foto: MN Press

- Došao sam kod svog trenera koji me je vodio u omladinskoj školi, Slaviša Božić je u pitanju. Tu kreće ta neka priča, moja drskost pored kvaliteta. Talenat sam uvek imao veliki, neću biti lažno skroman, i u jednom momentu ja krećem da igram, imam dobar odnos sa predsednikom kluba, postajem važan šraf u ekipi za tri i po godine, koja je postala dobar prvoligaš, igrao se ozbiljan fudbal koliko mogu da se setim za poslednjih 10-15 godina.

Ne zaboravlja anegdotu Ratka Butorovića o Tupaku

Mario Đurovski

Mario Đurovski u dresu Vojvodine; Foto: MN Press

Usledila je selidba u Vojvodinu, koja je imala sjajan tim, sa predsednikom Ratkom Butorovićem na čelu, sa kojim je Mario imao odličan odnos.

- Posle toga Vojvodna kod pokojnog Ratka Butorovića, sjajnog čoveka i jedan sjajan period za mene, kada gledam iz ovog ugla. U tom momentu imao sam problema, nisam bio prezadovoljan, nisam igrao, ali kada pogledam sa ove tačke gledišta, mislim da je to bi sjajan period, mnogo lepih momenata, nismo osvojili Kup u finalu sa Zvezdom, ostaje žal za tim, ali ono što će mi ostati u sećanju jeste da smo bili drugi, rastavili smo Zvezdu i Partizan, to je bila sjajna sezona i sjajna ekipa.

Mario Đurovski

Mario Đurovski i Dušan Tadić slave pobedu nad Partizanom; Foto: MN Press

Sa Ratkom Butorovićem je imao sjajan odnos. Pričale su se razne anegdote, a jednu posebno pamti, a vezana je za legendarnog repera Tupaka.

- Imali smo fenomenalan odnos. To su neke stvari u životu kada ne znaš i nisi realan, tek posle se setiš svih anegdoti, jedan je Ratko Butorović. Kada pogledate i sada Vojvodinu gde je, on je sve to krenuo i napravio ozbiljan klub, evo i dan danas je ozbiljan klub. Tri i po godine vrhunske. To su mi možda i najbolje godine u našem fudbalu. Ok, bila je Bežanija gde sam počeo prvo da igram i dala mi šansu, ali taj period u Novom Sadu je bio nezaboravan.

Mario Đurovski

Ratko Butorović i Mario Đurovski; Foto: MN Press

- Sa Batom smo imali dosta sastanaka, bilo je fenomenalno. Reći ću vam jednu anegdotu. Svi znamo ko je Tupak. Ispostavilo se po njegovoj priči, a mi mu verujemo, da se znaju iz perioda dok je bio u Bronksu. Sedeli smo sa par drugara iz ekipe i pričao nam je kako je video na TV-u Tupaka, i pitao je sina Balšu: "Sine, znaš li ko je ovo?" On mu odgovori: "Kako ne znam tata, pa to je Tupak.". "Pa čoveče, on je radio za mene." Da me ne shvatiš pogrešno, ne radio za njega, već su se znali. Ratko je imao stvarno specifične priče, to se ne zaboravlja.

Posle 12 godina otkrio zašto nije potpisao za Zvezdu

Video: Mario Đurovski otkrio zašto nije potpisao za Zvezdu: Kako je izgledao sastanak sa Dikom i Piksijem

Mogao je umesto u Vojvodini da završi u Crvenoj zvezdi. Imao je ugovor na stolu, koji je pred njega stavio tadašnji predsednik Dragan Stojković Piksi, ali se ručak kojem je prisustvovao i Stevan Dika Stojanović nije završio dogovorom.

- Ja sam u to vreme potpisao za jednog agenta i sve je počelo da se dešava posle utakmice Zvezda - Bežanija, gde smo odigrali sjajno na Marakani. Počeli su da me zovu razni klubovi i na kraju se desilo da smo brat Marko i ja otišli na ručak sa gospodinom Draganom Stojkovićem i Dikom Stojanovićem. Meni je ugovor ponuđen stvarno. Dešava se situacija da sam imao ponude Partizana, Zvezde i Panatinaikosa, ali Panatinaikos je bio sa opcijom za pozajmicu u OFI sa Krita, to je bilo preko Rajka Janjanina, takođe našeg porodičnog prijatelja.

- Da skratim priču, imali smo ručak, ponuda je bila na stolu, tražio sam od Dragana Stojkovića da mi da još neki period, jer u tom momentu sam još bio klinac i glava nije znala gde će, da li da se ide u Zvezdu koja je uvek bila u srcu. Sad će neko da kaže kako je bila u srcu, kad nisi prešao. Jednostavno je bio haos u tom momentu, dosta stvari se izdešavalo i u Bežaniji, tražio sam samo neko odlaganje od nekoliko dana, da se smiri glava i stabilizuje situacija, ali sam rekao da ću da pređem u Crvenu zvezdu. Ovo je prijateljska priča koju znaju samo ljudi oko mene.

- Bilo je davno, mislim da više nije ni važno, ali je zanimljivo jer je stvarno ponuda bila na stolu. Jedina ponuda je u stvari bila od Crvene zvezde. Ja to nisam prihvatio taj dan. Bila je varijanta da se prihvati do kraja dana, ja sam imao svoj neki princip i stav, iako sam bio klinac, mislim da me je to možda koštalo i u budućnosti, ali nikad se ne zna šta bi bilo i da sam otišao tamo. Ostaje žal defiitivno što nisam igrao u Crvenoj zvezdi ili Partizanu i to je to. Nisam imao priliku da me neko do sada pitao konkretno šta je bilo, to je ta neka priča koja datira još od neke 2007. godine - otkrio je Đurovski za Telegaf.

Mario Đurovski, Dragan Stojković Piksi, Stevan Stojkovic Dika

Ručak sa Piksijem i Dikom nije doveo do potpisa ugovora; Ilustracija: Nikola Jovanović Foto: ATA Images/Milena Đorđević

Raznorazne laži kasnije su poturane o njemu, pa je zbog toga imao problema u narednih godinu i po dana.

- Meni je krivo jer sam dete iz Beograda i odrastao sam u zvezdaškoj porodicu, iako je Milko bio taj koji je razbio to prelaskom iz Zvezde u Partizan, ali jako dobro znam koliko voli Crvenu zvezdu. Mnoge ružne stvari su se dešavale posle toga u narednih godinu, godinu i po dana. Mislim da to nisam zaslužio. Nisam patio, ali sam imao dosta problema, raznih situacija, da ne pričamo o tome. Ja sam posle toga išao na Zvezdine utakmice, jer nemam problem, nikoga nisam prevario, nisam odbio, nisam rekao ja neću u Zvezdu. Razgovarali smo kao prijatelji pre svega. Ja znam da je sve to biznis.

- Jako specifična situacija, morate da razumete da kada imate 20 godina, kad vas zove 10 ljudi, da vas je Zvezda zvala poslednja recimo, pa vam baci ugovor na sto, a pre toga vas zvao Panatinaikos, pa se interesovao i Partizan i morate da donesete odluku... ja sam u tom momentu bio neodlučan, gde ću šta ću, tražio sam neko vreme, na kraju je ispalo loše po mene, možda dobro po njih i to je to. Ostaje žal definitivno, bilo bi glupo da kažem da mi nije žao. Ali čovek se uči, eto neke šanse propustiš u životu, negde se posle to vrati u drugim momentima.

Sve mi se vratilo na Tajlandu

 
 
 
View this post on Instagram

A post shared by 𝙼𝚊𝚛𝚒𝚘 𝙶𝚓𝚞𝚛𝚘𝚟𝚜𝚔𝚒 (@mariodjurovski) on

Period na Tajlandu mu je najbolji u karijeri, iako su mnogi omalovažavali to što igra u mnogima nepoznatoj fudbalskoj sredini.

- Na Tajlandu i u reprezentaciji Makedonije mi se sve vratilo, to su neke dve godine, gde sam prvi put došao do nekog ozbiljnog nivoa, jer sam igrao za reprezentaciju i protiv takvih protivnika. Kod nas je uvek takva negativna priča, loša reprezentacija, loš klub, gde on igra, i tako dalje. To ne mogu da shvate ljudi koji sa strane samo gledaju, moraš to da doživiš, da igraš protiv najozbiljnijih rivala, na najvećim stadionima na svetu, da li igrao za Makedoniju, Bugarsku, Andoru... nije važno, to je neki nivo, neko ima privilegiju i sreću da može da igra za bilo koju reprezentaciju. Ja sam imao i to je Makedonija. To mi je bila prekretnica u toj nekoj fudbalskoj karijeri iz ovog mučenja u srpskom fudbalu da dođem do toga da mogu da naplatim nešto, žargonski rečeno, da odeš negde i igraš za nešto ozbiljnije.

Epizoda u Ukrajini: Ne igram, januar, minus 20 napolju, stiže treći poziv sa Tajlanda...

Igre u reprezentaciji Makedonije otvorile su mu vrata za nastavak karijere u inostranstvu. Ponuda je stigla iz Ukrajine poslednjeg dana zimskog prelaznog roka. Epizoda u Ukrajini pomogla je da se njegov put nastavi na Tajlandu.

- Bilo mi je jako čudno, otišao sam u inostranstvo sa 25 godina, bilo je čudno jer sam navikao na naše uslove, sve se to vrtelo godinama. Meni je bilo dobro i ovde, familija ti je tu, kod kuće si, imaš neki svoj sistem i pravila u životu. Odlaziš u Donjeck, u Metalurg. To je bio bukvalno poslednji dan zimskog prelaznog roka. Odlazak tamo i nešto novo, nešto divlje, u smislu istraživanja nečega čemu se nisam nadao. Da mi je neko rekao da ću igrati u Donjecku, ne bih mu verovao. Ne u smislu da omalovažavam Donjeck, sve je bilo korektno tamo, dobar je klub, nije loš ni grad. Tamo sam bio 10 meseci i desi se neverovatna stvar. Ja za to vezujem moju priču na Tajlandu, zato što je moj odlazak u Donjeck bio vezan za reprezentaciju Makedonije, jer su me potpisali poslednjeg dana prelaznog roka, jer im se povredio jedan od najboljih igrača.

- Nije trebalo da ga ja zamenim, ali da imaju jednu opciju više. Otišao sam tako malo haotično poslednjeg dana prelaznog roka, bez priprema, trajalo je 10 meseci, ne baš bajkovit period, manje se igralo i dolazi do toga da treba da odem na Tajland. Zove me moj veliki prijatelj Bojan Ostojić i kaže dođi do moje kancelarije i upoznamo dečka Gorana Ljubisavljevića, koji radi na Tajlandu, ne u fudbalu, već više za odbojku. Uglavnom to traje od početka decembra, Goran zove "ajde da vidimo za Marija da ode, mnogo mi se sviđa i kao ličnost, oni su se oduševili, igra se napadački fudbal". Sad ja skraćujem, to je trajalo desetak dana.

 
 
 
View this post on Instagram

A post shared by 𝙼𝚊𝚛𝚒𝚘 𝙶𝚓𝚞𝚛𝚘𝚟𝚜𝚔𝚒 (@mariodjurovski) on

- Ja se vratim u Donjeck, kažem "ma kakav Tajland, ko igra na Tajlandu, nikad nisam čuo". Znam da tamo idemo samo kada je zimska pauza, pa hoćemo da idemo na more. I to traje opet drugi put u januaru, ja opet odbijem. Treći put, poslednji poziv sa Tajlanda stiže, nisam bio uopšte u planovima u Donjecku, iako imam ugovor još tri godine... kraj januara, minus 20 u Ukrajini, čujem se sa sadašnjom ženom i familijom i prelomim - idem na Tajland. Dobijam ugovor na tri godine. Ne znam ništa, znam samo da je Robi Fauler tamo bio igrač i trener. Da li će ostati trener ne znam. I pored njega je naš čovek Miloš Joksić, legenda i moj veliki prijatelj koji mu pomaže. Odlazim tamo, dosta opet, neću da kažem negativnih, ali komentara "gde ćeš tamo, jel moguće da se igra fudbal na Tajlandu". Na kraju se ispostavi kao najbolji potez u mom životu.

Postavljanje domaćeg zadatka na Tajlandu sa Slavišom Jokanovićem

 
 
 
View this post on Instagram

A post shared by 𝙼𝚊𝚛𝚒𝚘 𝙶𝚓𝚞𝚛𝚘𝚟𝚜𝚔𝚒 (@mariodjurovski) on

- Sam dolazak, dolaziš u klub gde imaju najveće legende Tajlanda. Jedna legenda je moja pozicija ili slična mojoj poziciji. Dolazim tamo, nikoga ne znaš, nešto za istraživanje. Spuštaš se na zemlju, ispod svog nivoa i pokušavaš da se adaptiraš, postepeno, pametno, jer znaš da je sve nepoznanica i da moraš da nađeš svoj neki put, ako hoćeš da ostaneš duže i da napraviš neki uspeh. Od prvog dana sam video da mi stil fudbala leži i da ću se tu uklopiti. Ove druge stvari, vreme će pokazati. Dao sam jedan intervju kada sam došao, pričao sam na srpskom, jer mi je engleski bio loš. I bilo je ono klasično sportsko "moramo da osvojimo titulu i tako dalje". Šta da kažeš navijačima, tek si došao. Tako je na kraju i bilo.

- Posle mog dolaska dve nedelje kasnije mi javljaju došao je Slaviša Jokanović kao novi trener. Sada u ovom momentu moj veliki prijatelj. Jedna nerealna sezona 2012! Mi smo osvojili tu ligu bez Poraza. Na Tajlandu imate dva velika kluba kao kod nas Zvezdu i Partizan, Muntong Junajted i Buriram. Mi smo bili u Montongu. Dobili smo Buriram, koji je dve godine za redom uzimao titulu. Bilo je i dosta sreće, da damo gol u 90. minutu dva tri puta izgurali smo sve bez poraza i onda se vratili u Srbiju... Završio bih samo još ovo za Slavišu Jokanovića, on je prvo bio u Srbiji, osvojio dve duple krune ovde, pa nije radio i otišao je na Tajland.

Slaviša Jokanović, FK Fulam

Slaviša Jokanović sa peharom posle ulaska Fulama u Premijer ligu; Foto: Guliver/Clive Mason/Getty Images

- Pogledajte gde je sada Slaviša Jokanović. Jeste to Tajland, pre toga je bio u Partizanu, posle je imao drugi put u Engleskoj. Kada smo se vratili ovde 2012, dao sam prvi intervju baš za Telegraf, ljudi nisu imali pojma i nije ih mnogo ni zanimalo. Kada kažem ljudi, mislim i na one koji su u sportu. Već tada se videlo da je Slaviša neverovatan, on je i u Partizanu mnogo velikih stvari napravio. Jednostavno čovek koji pobeđuje i koji je ozbiljan trener. Ispostavilo se posle da je bio prvi Srbin koji je radio u Premijer ligi. Imao sam zadovoljstvo da radim sa takvim trenerom i čovekom. Ponovo kažem, domaći zadatak je postavljen na Tajlandu, to teško može da se ponovi, cela ta ekipa, kako smo igrali, ko nam je bio trener, navijači...

- To je sjajno raditi s njim, privilegija. Čovek koji tačno zna šta radi, koji je jako opušten, što igrači mnogo vole i cene. Zna kada treba da bude opušten, kada treba malo da zategne situaciju. Nisam imao tu sreću da radim s njim na ovom nivou gde je on sada, ne smem ni da zamislim kako to izgleda sada, rezultatski se vidi napredak. To je neverovatno za naš fudbal, ne samo ono što radi za sebe.

Fudbal na Tajlandu neverovatno napreduje

 
 
 
View this post on Instagram

A post shared by 𝙼𝚊𝚛𝚒𝚘 𝙶𝚓𝚞𝚛𝚘𝚟𝚜𝚔𝚒 (@mariodjurovski) on

Nije bilo potrebe da mnogo pitamo dalje, razvila se priča o Tajlandu...

- Prvo da kažem da je Bangkok, ja sam tamo za ovih 8 godina, to je glavni grad i svi dobri znamo koliko je popularan, šta se sve desilo za tih 8 godina, koliko je sve napredovalo, i kakva je to mašinerija, to je nerealno. Kada pogledaš da imaju 70 miliona stanovnika, ljudi ne gledaju mnogo fudbal, kada praviš neke statistike. Međutim, kada igra reprezentacija, to bude 70.000 navijača i to su fanatici, u pozitivnom smislu, nema haosa i nereda na stadionu, nego pozitivna atmosfera, gde možeš da vidiš dete od 3 godine i baku od 80 godina. To je neka pozitivna atmosfera, više je ljudima zabava, nego ozbiljan fanatizam. Naravno da ima i delova gde su najvatreniji navijači, vođe navijača, kao i svuda, gde se navija stalno. Nema atletske staze, što je najbitnije, potpuno je drugačiji osećaj kada igraš. U poslednjih 5-6 godina imali su reprezentativno dobre rezultate i ja sam igrao tu Azijsku Ligu šampiona nekoliko godina sa mojim klubom. Napreduju, neverovatno, imaju sada i četiri igrača u japanskoj J1 ligi. Popularno je. Kada me pitaju ljudi, kažem im, moraš da vidiš, da doživiš, ne može da se prepriča.

 
 
 
View this post on Instagram

A post shared by 𝙼𝚊𝚛𝚒𝚘 𝙶𝚓𝚞𝚛𝚘𝚟𝚜𝚔𝚒 (@mariodjurovski) on

Ne želi preterano sebe da ističe, kao i to koliko je uticao na popularnost fudbala u ovoj zemlji...

- Skroman sam tip, ne želim sebe da ističem mnogo, ali dosta sam uticao, pored tih radovanja i dobrih igara, preko 100 golova u svim takmičenjima i mnogo utakmica i pozitivnih stvari. Mislim da sam bio prekretnica jer sam otišao među prvima. Imao sam tu sreću da sam otišao prvi, opet kažem, suđeno je bilo, da prve godine odigramo bez poraza i da napravimo to što smo napravili.

- Ljudi kažu radovanja. Radovanja je bilo i ovde, ko me pratio, zna da ih je bilo i ovde, to su neke emocije koje ja ne mogu da iskontrolišem, to je moja glava, ja sam takav i uvek ću biti takav. Nema kontrole. Zašto je to ispoljeno u tom momentu, verovatno su bile neke tenzije sa trenerom i verovatno nisam mogao da iskontrolišem te moje emocije. Taj neki ja kažem domaći zadatak je bio, jer osvajanje titule bez poraza, toliko lepih golova i asistencija i ono što je ključno - desetka.

- Desetka u fudbalu više ne postoji, fudbal koji ja igram je samo kroz pas i onaj staromodni u smislu igre, sa ubacivanjem modernih stvari. Mislim da to teško može da se ponovi. Svako ima svoju priču, svako individualno pokazuje svoje kvalitete. Tako da teško da može da se ponovi tako nešto, podigao sam svoj level na jednu lestvicu koja se jako teško dostiže. Posle toga su dolazili mnogi igrači koji su bili jako kvalitetni, koji su imali svoju neku priču. Ali 2012. goidine da ste pitali nekoga da li je uopšte postojao fudbal na Tajlandu. Posle toga kada imaš takav ulaz u ligu, samo nastaviš tako i održavaš taj nivo narednih 7-8 sezona.

Kad najgluplji potez karijere postane nešto najbolje, Jokanović zbog toga nije hteo da priča s njim

Kada se pomene Mario Đurovski, svima je prva asocijacija legendarno radovanje, kada je posle gola za 2:0 u prvom poluvremenu skinuo šorts, stavio ga na glavu i tako slavio. Zbog toga je dobio drugi žuti karton i isključenje, pa trener Slaviša Jokanović jedno vreme nije pričao s njim. To je opisao u videu na početku teksta.

- Možda i najgluplji momenat karijere. U tom momentu neko razočarenje. Slaviša Jokanović nije pričao sa mnom neko vreme zbog toga. Bio je ljut, ja sam se izvinjavao. Bio sam drastično kažnjen, prihvatio sam sve, međutim, kako je vreme prolazilo, ispostavilo se da je zapravo možda bio i najbolji potez koji sam napravio. Pored fudbalskog, pričam ne samo za sebe, nego i za klub. Taj potez se i dan danas prepričava. Sada mi postavljate to pitanje, verovatno će i narednih 10 godina da se priča o tome. Može uvek da se pogleda na interenetu. Zanimljivo je da kada dobiješ dva žuta na Tajlandu, da sledeći meč moraš da igraš, ali ti se upisuju dva kartona, tako nešto.

Mario Đurovski, Tajland

Mario Đurovski tokom legendarne proslave pred navijačima; Printskrin: Youtube/NewBestNews

- Ja sam igrao sledeću utakmicu. Slaviša me stavio na klupu, nije hteo da počnem. A taj gol koji sam dao pre tog skidanja šortsa je bio pobedonosni gol i ja sam hteo da ublažim malo. Posle toga se sećam, za tri dana smo igrali kod kuće, ušao sam u igru jedno 15 minuta. Ne mogu da vam opišem šta je bilo na stadionu, šteta što nisam imao pored mene neku kameru, to je bio haos. I dan danas kada te vide ljudi pričaju o tome. Klinci kada te vide na ulici, imaju 12 godina, to je bilo pre 8 godina, ali su negde videli ili im je neko rekao i pitaju za to. Ostalo je to, bila je to legendarna fora koju sam napravio, na kraju se ispostavilo kao pozitivna.

On i Jokanović su ubrzo izgladili odnose i nastavilo se dalje.

- Trebalo je malo vremena da se pomirimo. Ja sam shvatio da sam pogrešio, izvinjavao sam se. Pokušao sam da ispravim sve to, bilo je malo teže, ali je na kraju ispalo sve ok. Nije prijatno, to je bio 35. minut, vodiš 2:0 i imaš igrača manje zbog igrača koji je dao gol, skinuo šorts i stavio na glavu. Iz ovog ugla to je stvarno skandal. Naravno da sam razumeo Slavišu u tom momentu, ali sam hteo da krenem dalje, ok neću igrati, prihvatam kaznu, pogrešio sam i idemo dalje.

Nikada neću zaboraviti muk 30.000 protivničkih navijača na derbiju, a onda i pesmu

 
 
 
View this post on Instagram

A post shared by 𝙼𝚊𝚛𝚒𝚘 𝙶𝚓𝚞𝚛𝚘𝚟𝚜𝚔𝚒 (@mariodjurovski) on

- Najveći derbi je bio između Burirama i Montonga, ali Čomburi je bio klub sa kojim se igrao "tajlandski el klasiko" koji je imao fantastičnu ekipu sa iskusnim igračima koji s igrali zajedno 7-8 godina. Ja sam imao sreću da dam dosta golova na tim derbija. Na stadionu Burirama je stajalo jedno 30.000 navijača, na stadionu Montonga 15-16.000, ali bez atletske staze i ispred bude 2.000-3.000 na video bimu.

- Jedna od najvećih poseta u istoriji derbija je bila protiv Burirama tamo, 2:2 je bilo, dao sam gol glavom za 1:0. Ne znam da li sam dva gola dao glavom. Ne mogu da vam opišem taj muk kada sam dao gol i kada sam stavio loptu na centar i kada su krenuli da pevaju svoju pesmu, liverpulski "You ''ll never walk alone". To je bilo neverovatno, okrenuo sam se i nisam mogao da verujem, kakva je to atmosfera bila. Koje je to ludilo bilo.

Postigao je na Tajlandu i jedan od najlegendarnijih golova, a neverovatno je bilo šta se desilo posle

Video: Mario Đurovski o najboljem golu karijere sa centra terena

- Ne može svako da razume taj gol. Ljudi misle uzmeš šutneš i kao sreća. Sreća jeste bitna, ali šta se dešavalo, ako vidite kako je sve to izgledalo stvarno. Jer momenat kada golman uhvati loptu, ja trčim i pokazujem prstom da pokuša tu da me pogodi. Dečko udara loptu, ja je propuštam jednom da odskoči, pogledam golmana, punom... jer je izašao i nije se nadao da će neko da šutne sa pola terena. I naravno da je sreća, ali verovatno i neko znanje. Ali da je to normalno, viđali bismo takve golove stalno, jer se fudbal igra u toliko liga na svetu svake nedelje.

- Neverovatan momenat, svarno je bilo spektakularno, a zanimljivo je šta se desilo posle. To je bilo u 92. minutu čini mi se. Naravno, proslavili smo, sudija je dao znak da se nastavi igra i u tom momentu dolazi lopta opet do mene. Kako je krenulo s centra, moji igrači su napali, odbila se lopta i došla do mene, to je bilo 15 sekundi kasnije. Lopta dolazi ka meni, ja je šutiram sa pola terena jer sam video da je golman opet izašao. To je takav gol bio, ja je već vidim, ide ispod prečke. I u momentu dok leti lopta, sudija svira kraj. I lopta ulazi tamo, golman je samo gleda. I ljudi su ga napadali, bila je frka 5 minuta zašto je svirao i nije pustio da dam i taj gol. Verovatno bi pričali da smo namestili, dobro je da nije. Nerealna scena.

Ipak, koliko god spektakularne golove davao, ljudi su ga najviše pamtili po ludoj proslavi i skidanju šortsa.

- Nisam imao mreže, ni Fejsbuk ni Instagram ni Tviter, da sam postavljao tada kao što su ljudi postavljali, verovatno bi i kod nas to više pažnje privuklo. Ali nije me to interesovalo. Tada sam bio u klubu koji nije toliko popularan tamo, jer sam prešao iz Montonga. Bilo je i tada, ali opet se vraćamo na šorts, to je ono što se pamti, nije bilo ništa spektakularno, u fudbalskim krugovima se završilo, ljudi ti čestitaju, oduševljavaju i na tome se završi.

Posle četiri godine u Montongu, usledio je prelazak u Bangkok junajted. Svi u njegovom klubu bili su šokirani, ali došlo je do zasićenja i promena je bila neophodna.

 
 
 
View this post on Instagram

A post shared by 𝙼𝚊𝚛𝚒𝚘 𝙶𝚓𝚞𝚛𝚘𝚟𝚜𝚔𝚒 (@mariodjurovski) on

- Šok! To je bio veliki šok, jer kao što sam i pričao, donosio sam odluke za koje sam smatrao da su najbolje za mene u tom momentu. Četiri neverovatne godine u Montongu i posle toga nisam produžio ugovor. Osetiš neko zasićenje i zadovoljavanje u tom klubu je već prošlo, ali nije bilo samo to, bilo je raznih stvari, odluku sam doneo 6 meseci ranije, šta god da se izdešava da neću ostati tu. Naravno da su neki ljudi saznali to, iako nisam medijski pričao ništa, nego samo nekim prijateljima. Tada je krenulo, gde ću, šta ću, kako ću... Ja sam tu poslednju sezonu u Montongu imao individualno možda i najbolju, iako nismo osvojili titulu. Otvorila su mi se neka druga vrata i prešao sam u Bangkok Junajted samo iz jednog razloga, jer mi je stil fudbala najviše ležao. Od jednog kluba koji je bio korektan napravili smo za dve godine da sada bude jedan od najvećih klubova na Tajlandu. Prelazak tamo je bio dobra odluka, posle toga povratak u Montong, plan je bio da tu završim karijeru.

U snimku iznad možete videti prvu utakmicu Marija protiv svog nekadašnjeg kluba. Postigao je gol, pa se izvinjavao navijačima, koji su pevali njegovu pesmu i nisu mu zamerili. Kada se vratio ponovo u Montong, dočekan je kao kralj.

- Super su me dočekali, nema tu zle krvi. Znao sam da će ta prva utakmica biti specifična, zvao sam celu svoju familiju da dođe da me gleda. Igrao sam povređen, hteo sam tu utakmicu samo da uđem, da se vratim kući što bi se reklo, da imam to zabeleženo, iako sam znao da ne mogu da igram. Podrška nenormalna i vera da će noga da izdrži. Velika patnja je bila posle u tom periodu jer nisam imao priliku da igram. Cela priča bi se zaokružila da sam ostao u Montongu. Ostao sam prošle sezone i da sam ostao još jedno godinu - dve. To mi je jedina neka mrlja, ja je tako nazivam, iako nije mrlja. To mi je bila neviđena želja da se vratim i napravim nešto pozitivno, ali ne možeš protiv nekih stvari.

Za ljude u Srbiji su asocijacija na Tajland plaže i seks turizam, za Marija je to druga kuća i zemlja koja pruža neverovatno mnogo

 
 
 
View this post on Instagram

A post shared by || V E D I K A ||👑 (@veeeediiiikaaaa__s) on

- Naši ljudi, to jeste neka realnost, vezuju Tajland za plaže i seks turizam. Međutim, to nije Tajland, po mom mišljenju, ljudi koji tako razmišljaju su ograničeni. Moramo da znamo da je Tajland pre svega egzotičan zbog svojih plaža i te divljine koja tamo postoji, to je nešto nestvarno. Naravno da će od desetoro ljudi dvoje - troje biti nezadovoljno i neće im se svideti, ali mnogo toga pruža.

- Od kulture koja je jako specifična, do tih neverovatnih plaža, džungli, planinskog dela gde su Čang Rai i Čang Mai, dosta ljudi ni ne zna šta sve tamo može da se vidi i doživi. I koliko ima ostrva za koja ljudi ne znaju, svi se vezuju za Puket, koji jeste najlepši za turiste, ali ima toliko lepih ostrva, ne mogu da vam objasnim šta sve postoji. Tako da na Tajland treba da ideš 15 godina zaredom da možeš sve da da vidiš šta ima.

Sahrana kralja, Tajland, Bangkok

Mesto gde je sahranjen kralj Bumibol; Foto: Tanjug / AP

- Kultura, napredak zemlje, dve godine zaredom najposećenija zemlja na svetu. Bangkok je dve godine zaredom u prednosti u odnosu na Njujork, koji je bio broj 1. Sada je Bangkok ozbiljno u prednosti u odnosu na druge gradove. Dosta toga sam video, ali sam ostavio neke stvari još da vidim što se tiče nekih manjih ostrva. Svašta se videlo za 8 godina. Pored Beograda, kada sletim u Bangkok osetim se kao da sam stigao kući. To nije priča, već realnost i moj osećaj. Verovatno zato što je bio uspešan posao bio, navika na život tamo i definitivno posle Beograda koji mi je grad broj 1, Bangkok je sledeći odmah.

Svi pitaju za seks turizam, ali to nije pravi Tajland

Bangkok

Bangkok; Foto: Flickr/Eustaquio Santimano

- I kada dođeš u Beograd, ako imaš dobrog vodiča, odvešće te tamo gde je napopularnije, gde idu ljudi. Spominjao sam taj seks turizam, ljudi najviše o tome pričaju, šta se dešava, kako šta... Ti imaš ulice gde ideš zbog takvih stvari. Imaš ulice gde je sve normalno, normalni ljudi, normalan život. Bangkok ti toliko toga pruža, to samo jedan deo toga šta može da ti pruži.

Mario bi mnogima bio idealan vodič za Tajland, pa smo ga pitali da preporuči Top 5 stvari koje treba videti na Tajlandu.

- Bangkok tri dana klasika, kao što svi rade. Grand palas gde je pokojni kralj. To je zanimljivo, jer je bio kraj 2016, dešava se da igramo sezonu i ostalo je 3-4 utakmice do kraja. U tom momentu saopšte da je kralj Bumibol Aduladej preminuo i prestaje liga. Zamislite kakva je to situacija, kada igrate celu sezonu, i kada prestaje sve, kakvo su poštovanje imali i šta je on njima značio. Godinu dana je trajala sahrana, takva im je kultura da su godinu dana bili svi uz kralja, sahranjivali ga, to je bilo nešto fascinantno, to ne mogu da objasnim.

- Ja sam posle duge sezone otišao kući, nisam bio tu u tom jednom momentu, ima i i snimak na Jutjubu kada pevaju kraljevsku himnu, ne mogu da objasnim, žao mi je što nisam tada bio ispred tog Grand palasa, gde su veliki hramovi, gde je on živeo i gde su ga sahranili. To je nešto što mi je ostalo urezano u glavi, božanstvo neko, ne znam kako da objasnim.

- Takođe, Čang Rai i Čang Mai, planinski deo, džungla, neverovatna priroda. Puket za turiste, da odu pod onaj Patong na Puketu, cela ona varijanta turistička brodom iz filma "Plaža" da se vidi, ono Džejms Bond ostrvo. Meni je recimo jedno od najlepših, kao čoveku koji je skoro sve obišao tamo - ostrvo Ko Kut, koje nije toliko poznato, ali eto čisto neka informacija, ko zapamti, to mi je bila fantazija.

Tajlandska hrana čuvena je u svetu, a Mario nam je otkrio i koji su njegovi favoriti.

- Tajlandska hrana kao i svuda, negde je dobra, negde ne, moraš da znaš gde su dobri restorani. Ima dobra dobrih restorana i na ulici. Meni je na početku bio kao "padgaji", riža sa piletinom i morskim plodovima. Čuveni "patai", ima dva tri mesta gde je stvarno najbolji na svetu, gde je nešto poremećeno, moram tako da kažem, da pojedeš takav patai, one njihove nudle sa morskim plodovima. Najbolji dezert na svetu koji sam probao je njihov mango "sticky rice". Mango je voćka koja je ušla u moj život i sada je jedan od najvećih favorita, mnogo volim mango. Ima i papaja salata neverovatna, tih salata ima da jedeš po ceo dan. Nema hleba, više se sve svodi na rižu i to je to.

Razmilja i o trenerskoj karijeri, ali za sada još nije prelomio oko kraja karijere.

- Razmišljam, ali vreme će pokazati. Ambiciozan sam, volim fudbal, smatram da dosta poznajem fudbal, ali trenerski posao je nešto sasvim drugo. Završićemo licence, pripremaćemo se, pa ćemo videti. Trenutno sam i dalje u glavi igrač, ne trener.

Pratio sam dešavanja u domaćem fudbalu, krivo mi je što prozivaju igrače zbog Lige šampiona, bolje možda da igramo samo domaću ligu

 
 
 
View this post on Instagram

A post shared by 𝙼𝚊𝚛𝚒𝚘 𝙶𝚓𝚞𝚛𝚘𝚟𝚜𝚔𝚒 (@mariodjurovski) on

Iako je velika vremenska razlika u vremenu između Tajlanda i Srbije, Mario je pratio najvažnija dešavanja u srpskom fudbalu. Smatra da je lepo što su i Zvezda i Partizan u Evropi, ali mu je krivo kada vidi koliko se omalovažavaju igrači kojisu postigli uspeh i ušli u Ligu šampiona.

- Razlika je velika u vremenu, ali svaki važan momenat u našem fudbalu sam pratio. Ako ne mogu u direktnom prenosu, pratim medijski, čujem se sa prijateljima i sve znam. Nisam na Marsu, nego na Tajlandu. Imao sam priliku da gledam ove sezone Zvezdu i Partizan u Evropi. Mnogo je lepo da imamo tu priliku da ugostimo velike klubove i to smo svi želeli i kao klinci dok smo navijali za Zvezdu ili za Partizan. Uvek smo želeli Ligu šampiona u Beogradu. Partizan je prvi ušao, Zvezda sada dve godine uzastopno.

- Mislim da treba da budemo realniji i da cenimo više te uspehe klubova, a ne da tražimo Ligu šampiona i posle kada se igra Liga šampiona da omalovažavamo te igrače koji su ti svojim radom i trudom omogućili da budeš na stadionu i da gledaš takvu utakmicu. Definitivno nema pomoći u našem sportu u smislu te neke atmosfere koja nije dobra. Niti sam stručnjak i kompetentan, ali kao fudbaler, žao mi je da ti neki momci prave takve rezultate i da se omalovažavaju jako brzo. Možda je najbolje da se više ne igra Evropa, nego samo domaće prvenstvo i onda smo na svom. To je moje mišljenje.

Evo zašto nije odigrao više utakmica u reprezentaciji Makedonije

 Mario i Marko Đurovski

Odigrao je 12 mečeva u reprezentaciji Makedonije i postigao dva gola; Foto: Milena Đorđević

U dresu Makedonije odigrao je 12 utakmica i postigao dva gola. Imao bi sigurno više utakmica u nacionalnom dresu, da je kalendar lige na Tajlandu u skladu sa FIFA rasporedom. Žao mu je najviše što nije bio u prilici da igra meč protiv Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2014, jer veruje da bi osećaj bio vrhunski.

- To je isto zanimljiva priča, jer u momentu kada sam otišao na Tajland, bio sam standardni član reprezentacije Makedonije. Na Tajlandu u tom momentu nije bio FIFA raspored što se tiče pauze. Igralo se konstantno od februara do novembra, nije bilo pauze. Ja sam u početku posle 5-6 utakmica dobio poziv reprezentacije, tada je selektor bio Džon Tošak, isto jedan od najvećih trenera sa kojima sam radio, čovek koji je vodio Real Madrid i legenda koja je sa našim Darkom Kovačevićem i Nihatom Kavečijem u Real Sosijedadu imao neverovatne rezultate.

- Oni su me zvali još dva ili tri puta posle, promenili su selektora ali su me i dalje zvali, ali ja nisam mogao da se odazovem, jer sam u ugovoru imao obavezu da ne mogu da napuštam klub zbog reprezentacije, jer nije bila nikada reprezentativna pauza. To je bio jedan od najtužnijih momenata, ali mora da se zna šta su prioriteti. Ostaće žel zbog one grupe Srbija, Makedonija, Hrvatska, žao mi je što nisam igrao taj ciklus kvalifikacija. Ali opet, hvala Makedoniji i treneru Jonuzu, koji me je pozvao prvi put i dao mi šansu da osetim taj nivo i da vidim šta se sve dešava na reprezentativnom nivou.

- Mislim da se meč Srbija - Makedonija igrao u Kruševcu, jer nikome nisu trebali bodovi. Kakav bi bio osećaj? Vrhunski, naravno! Da se igralo na Marakani, to bi bilo nešto neverovatno. I kada je bio žreb, kada sam video grupu, ali moraš nekada da doneseš neke odluke, da znaš šta je prioriret. Ostaje žal zbog toga, ali nije moglo drugačije.

(Dušan Uštević)

Komentari

  • Milenko

    Mario mnogo pozdrava tebi I tvom caletu ljudi zaboravljaju sta je sve tvoj cale pruzio ljubitelima fudbala ali sta da se radi takvi smo kakvi smo ali zelim da ti predlozim da nepodcenjujes problem sa kukom nego da se obratis pro.dr.Nemanji Damjanov na Reu .Institutu da te on pregleda I zapamti sta ti pro.kaze to I uradi jer sto je bio za kolena dr.B. Nesovic ,mene operisao, to je za kukove I ostale zglobove pr. N. Damjanov.

  • fudbalski ne strucnjak

    totalno nebitan igrac

  • Baster

    Au,ovaj za ceo dan dobio 4 komentara,i ovaj moj peti,ako objave. Na udarnim vestima od jutros..

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima