Životna priča Boška Jankovića: Nerealna ponuda Zvezde, greška karijere, veštački kuk, novi biznis...

Malo je fudbalera koje su navijači Crvene zvezde toliko željno čekali da se vrate na Marakanu. Uz Dejana Stankovića, koji se vratio tek kao trener, Nemanju Vidića, koji je ostao pusta želja, još samo Boško Janković može da dođe u taj rang.

Bio je jedan od najtalentovanijih fudbalera u Srbiji, jedan od najboljih tehničara, brz, jak, sa ubitačnim šutem, sjajnim izvođenjem prekida i dobrom igrom glavom. Imao je sve predispozicije da bude u nekom od najvećih klubova Evrope. Mnogi su mu i predviđali takvu karijeru, ali je, kako kaže u velikoj priči za Telegraf, sudbina za njega imala drugačije planove.

Jedan od razloga zašto nije završio u klubovima poput Barselone, koja se interesovala za njega svojevremeno tokom 2007. godine, jeste njegova loša procena i kako kaže, greška karijere i neiskustvo, kada je "poleteo" za parama, umesto da sluša svoje srce.

Drugi su povrede, dva puta zaredom doživeo je najtežu moguću povredu za jednog fudbalera, oporavljao se godinu i po dana i sa 26 godina je dobio upozorenje, sledeća bi značila i kraj karijere. Povrede su mu uništile najveći san o igranju za reprezentaciju Srbije na Svetskom prvenstvu, zbog toga je već sa 32 godine prestao da igra fudbal, živeo sa bolovima i posle završetka profesionalnog igranja, da bi na kraju morao da ugradi i veštački kuk pre godinu dana, kako bi se rešio bola.

Boško je u velikom intervjuu za Telegraf sumirao čitavu karijeru, opisao najlepše i najteže trenutke u svim klubovima, objasnio nam je kako su izgledali razgovori sa Zvezdanom Terzićem i kakvu je neverovatnu ponudu Zvezde imao na stolu, zašto je na kraju nije prihvatio i zbog čega je ponosan na to. Opisao nam je i da se distancirao od fudbala, da se ostvaruje kao biznismen i da je zadovoljan kako mu ide u novom poslu u ugostiteljstvu.

Kraj karijere i zašto se tiho povukao iz fudbala

Počeli smo intervju najaktuelnijom pričom kada je on u pitanju, zašto se iz fudbala povukao sa samo 32 godine i zbog čega nije nastavio da igra, iako je imao ponude, a posebno interesovanje njegovog matičnog kluba, Crvene zvezde, za koju navija iz detinjstva.

- Kraj karijere je došao kao grom iz vedra neba, ali dosta sam razmišljao o tome, da li da se prekida, da li da se nastavlja, da li da se operiše, da li treba nešto drugo. Bila je ta borba između mene i problema koji sam imao u levom kuku, koji sam kasnije i operisao. Bolovi koje sam samo ja znao kako sam ih preživljavao, posebno u Veroni poslednje godine, gde sam igrao pod injekcijama 2016. godine, nisam čak ni treninge mogao do kraja da odradim. Oni su mi rekli da ima taj problem i da taj kuk treba probati sa operacijom.

- Međutim, ja sam, kao i svaki čovek, gledao da izbegnem tu operaciju i taj nož, pokušavao sam raznoraznim terapijama po Evropi, međutim, ništa mi nije pomoglo. Imao sam te 2016. godine još godinu dana ugovor sa Veronom, oni su znali za moj problem i znali da ne mogu da dam 100 odsto sebe, zvali su me da raskinem ugovor na njihovu štetu, što sam ja i učinio. Posle toga sam otišao u Srbiju. Od tada, od septembra-oktobra, kada sam raskinuo ugovor, kreće potraga da nađem neki lek kako da sredim taj kuk i da li mogu da ga sredim uopšte.

- Međutim, kako je vreme prolazilo, ja uopšte nisam zalečio taj kuk, već sam trenirao pod naporima i bolovima. Raznorazne tablete sam koristio da bih mogao da izdržim trening koji sam imao sa svojim trenerima privatno, pošto tada nisam imao ekipu. Pokušavao sam da nađem način, ali kako je vreme prolazilo, bol nije prestajao, a ponude su postajale sve manje i manje, što je i normalno. Imao sam i tri ponude iz italijanske druge lige odmah posle raskida sa Veronom, to sam odbio misleći da će naići nešto finansijski dosta jače.

- Ništa se od toga nije desilo da odem u neku zemlju da igram neki fudbal gde sam mogao da igram, kako sam se osećao u tom trenutku, sa 60-70 odsto, to je bila moja taktika, da odem u lošiju ligu, gde sa 60 odsto svojih mogućnosti mogu da odigram i da mi bude mnogo lakše nego da igram u Evropi, gde moram mnogo sebe da trošim, naročito u Italiji, gde se fudbal igra dosta taktički i fizički je mnogo zahtevan.

- Sve ponude posle su bile sve slabije, posle toga nisu više ni postojale, što je normalno kada ne igraš godinu i po ili dve, svi se pitaju što nisi igrao, onda nisam imao više izbora, rešio sam da završim fudbalsku karijeru onako sam prema sebi, ne prema medijima i javnosti, to me nije interesovalo, da ja pričam kako se povlačim iz fudbala. Jesam se tiho povukao i jako sam ponosan zbog toga, jer nisam hteo nikakvu frku, nikakvu dramu, da se ljudi sažaljevaju na mene kako sam sa 32 godine prestao sa fudbalom, nego sam hteo da se povučem, da to prođe samo od sebe, kako je prošlo i jako mi je drago da je tako - počeo je Boško Janković svoju veliku životnu priču za Telegraf.

Operacija u Švajcarskoj 2019. i ugrađivanje veštačkog kuka koje ga je preporodilo

Nakon svih odlaganja, Boško je 4. aprila prelomio da "ode pod nož" i da ugradi veštački kuk. Imao je bojazni i predrasude, ali nakon godinu dana, koliko je prošlo od operacije, želi samo što to nije uradio. Drugari i porodica mu i sada, sa 36 godina i veštačkim kukom pominju da bi mogao da se vrati fudbalu.

- Operisao sam se u aprilu 2019. godine u Švajcarskoj, u najboljoj klinici za te ortopedske stvari u Cirihu i ugradili su mi veštački kuk na levoj nozi. Nažalost, sve je to moralo da se desi, mene je to čekalo i ja sam to znao. Međutim, tačno je 4. aprila prošlo godinu dana, i ja se osećam fenomenalno, da sam znao... Kada kažeš veštački kuk sve nešto zamišljaš one babe od 70 godina i misliš da je to nemoguća misija. Međutim, ta klinika i taj doktor koji me je operisao, su među pet najboljih na svetu i taj kuk koji su mi stavili je na najboljem mogućem nivou trenutno u medicini. Mislio sam i ja prvi da ću biti neki "olovni vojnik", da ću moći malo da trčkaram, da igram tenis, međutim, ja sam već posle šestog meseca počeo da igram mali fudbal u balonu s drugarima četiri puta nedeljno.

- Fali mi malo kondicije, jer sam promenio i treninge, dosta trčim, svaki dan maltene koristim teretanu, ali fali mi tih nekih treninga gde su sprintovi, brzina i hitrina, jer mi to ne treba sada. Više odem da istrčim u šumi ta neka duža trčanja. Mogu da kažem slobodno da se super osećam i da mi je dosta drugara, brat i porodica reklo "ajde vrati se da igraš fudbal, sad bar možeš, idi malo u neku prvu ligu, igraj malo za sebe", međutim, iskreno da kažem, izgubio sam volju ove tri godine za fudbalom. Meni se igra fudbal ovako da igram i uživam u njemu, ali sam izgubio volju za tim profesionalnim fudbalom, za tim pripremama, drugačije je kada igraš sa drugarima po balonima, a drugačije kad odeš na stadione, prođeš razne pripreme i treninge sa jakom kilažom, treba da uklizaš... Zato sam rešio, već imam 36 godina, tako da sam odlučio da kažem svemu tome kraj.

Razgovor sa Zvezdanom Terzićem i zašto nije prihvatio neverovatnu ponudu Zvezde

Neminovna tema je bila da iz "prve ruke" čujemo zašto se nije vratio u Zvezdu, iako su mediji pisali da je blizu povratka u voljeni klub 2016. godine u kom je i ponikao. Boško za naš portal otkriva da je imao razgovore sa direktorom kluba Zvezdanom Terzićem, da je on dao maksimum da ga ubedi, nudio mu je i fantastične uslove za srpski fudbal, ali je nekadšnji miljenik navijača presekao da nije dovoljno spreman za Zvezdu i nije želeo da se vraća u svoj klub, a da ne može da mu vratio sa 100 odsto svojih mogućnosti.

- Dešavalo se da sam se posle raskida sa Veronom sreo sa Zvezdanom Terzićem, pričali smo o povratku u Zvezdu, međutim, rekao sam da u tom trenutku fizički nisam bio spreman da odem u klub koji volim i koji mi je dao sve u životu. Nije mi bilo realno da, kada nisam fizički 100 odsto spreman, prihvatam tu neku ponudu, koja je za naše uslove bila stvarno fenomenalna, sve sam nekako odlagao, da me sačeka, da probam nešto drugo da nađem, neka istočnija zemlja da se uzme više para...

- Nema šta, Terza je dao svoj maksimum, bukvalno mi je rekao šta god da treba da se da, koliko sam ja hteo. Ali ja sam u tom trenutku dosta vagao, nisam taj tip čoveka pod broj jedan, da uradim to klubu za koji navijam ceo svoj život. Bilo mi je glupo da prihvatam ugovor koji je bio odličan za naše, čak i za evropske uslove, a da dajem 50-60 odsto i da se vučem jednu utakmicu u ambulanti, jednu igram, pa me nema tri, ko zna kako bi sve to izgledalo. Uradio sam pravu stvar što se tiče svega toga, sam pred sobom sam čist, što mi je najbitnije - istakao je Boško Janković.

Udaljio sam se od fudbala, ostvario sam se u biznisu s hotelima

Još malo pa će četiri godine od kako se Boško Janković povukao iz fudbala posle raskida ugovora sa Veronom. Svojevremeno je pričao da mu je privlačan menadžerski posao nakon kraja karijere, ali sada ističe da se udaljio od toga i ostvaruje se u privatnom biznisu, koji mu dobro ide.

- Kada završiš fudbal i kada si igrač, kao i ja kada sam davao te izjave, misliš da samo fudbal postoji i da je to jedina stvar na svetu koju imaš. Hvala Bogu ja sam se ostvario u drugim stvarima van fudbala, imam neke svoje biznise, gde sam jako uspešan i zadovoljan kako to sve funkcioniše, tako da mi je taj fudbal i to neko menadžerisanje sve dalje. Znam šta se trenutno dešava u fudbalu i znam kako sve to funkcioniše, a ja nekako mislim za sebe da nisam iz te priče.

- Na trenerski posao sam davno stavio tačku i rekao da me to ne intersuje, niti me je ikada privlačilo i nisam imao te ambicije i želju. Ima fudbalera koji to vole, ja to ne volim. Mislio sam da je taj menadžerski posao najfleksibilniji za mene. Dosta se putuje, treba da budeš komunikativan, da budeš i dosta druželjubiv, da ti ne bude glupo da zoveš, u tu neku ruku sam sebe možda i video, ali kako je prošlo vreme, nekako sam se odaljio od fudbala. Naravno da imam kontakte, ne kažem da za nekih godinu - dve neću da se aktiviram i da pokušam.

- Imam kontakte po Italiji, sa Lukom Tonijem se čujem bar jednom u mesec dana, igrali smo tri godine zajedno, bio je jedno vreme i sportski direktor u Veroni, sad je i on na nekoj pauzi, vidim da ga nema nigde. Imam kontakte dosta bivših igrača koji su na dobrim funkcijama sada. Čuvam kontakte, ali još se nisam angažovao i rekao sebi "ajde kreni". Da li će se to desiti, možda hoće, možda neće. Ovako kako živim sada mi je lepo, srećan sam što je najbitnije i to je to.

- Trenutno sam u hotelijerstvu, lepo mi ide i postali smo ozbiljna firma, dvadesetak zaposlenih, sve to lepo funkcioniše, moj drugar to vodi. Uglavnom nam dolaze stranci, 90 odsto je van Srbije, imam četiri lokacije u Beogradu, sve je u strogom centru i ukupno ima 32 sobe. Negde ima 8, negde 7, negde 10 i tako - kratko nam je opisao Boško svoj novi biznis.

Period u Crvenoj zvezdi: Boli me Strazbur

Period u Zvezdi bio mu je prelep, ali kaže da je bilo i ružnih momenata. Jedan posebno izdvaja.

- Svaki period u Crvenoj zvezdi mi je bio prelep, ako bih birao nešto da izdvojim, to bi bile one titule sa Zengom. Omiljeni gol je bio protiv PSV-a kod Ljupka Petrovića. Nažalost, ispali smo tada od PSV-a, koji je bio dosta kvalitetnija ekipa od nas u tom trenutku, ali nije mala stvar pobediti ih na Marakani, oni su te godine igrali polufinale Lige šampiona.

Ceo period u Zvezdi je bio sjajan, dosta lepih golova, dosta titula, dva Kupa, igranje u Kupu UEFA, raznih i lepih i ružnih trenutaka. Onaj remi protiv Strazbura, kada nismo prezimili u Evropi, gde smo u poslednja dva minuta primili dva gola, to je nešto što pamtim kao loše, kao i poraz od PSV-a tamo od 5:0.

- Sve ostalo je bilo prelepo, odlična generacija, svi su napravili super karijere, od Marka Pantelića, Žigića, Biševca, Dudića, Perovića, Dekija Milovanovića, Baste, Lukovića, Dragana Mladenovića, mene... Baš dosta igrača je napravilo karijere i kad se setim kako smo igrali, bilo je nešto neverovatno.

Smatra da je njegova generacija imala tim za Ligu šampiona, ali da je tada bilo mnogo teže ući u elitno takmičenje. Ipak, posebno hvali uspehe sadašnje generacije, dva uzastopna učešća u Ligi šampiona i ulogu Milojevića i Terzića u tome.

- Ne mogu da poredim moju i ovu generaciju, nije to realno, kao što ne može da se poredi Džajićeva i Pižonova generacija u Zvezdi. Mnogo ljudi me pita, ne mogu da potcenim, ovo je neverovatan uspeh šta su momci učinili, niko nije očekivao da se tim tako sklopi i da se dođe do Lige šampiona, treba da budeš ozbiljan mađioničar i stručnjak da to napraviš.

- Miloje je napravio harmoniju i Terzić je tu pomogao njegovim dolaskom. Mislim da smo imali u tom trenutku tim za Ligu šampiona, ali i sam format Lige šampiona nije bio isti kao danas, dosta se teže dolazilo, danas malo lakše protivnike možeš da dobiješ, mi smo dobijali PSV, Milan. Taj Milan i ovaj danas ne mogu da se porede, onaj je osvojio Ligu šampiona te godine i kakva su tu imena sve bila.

Jedan gol u Zvezdi, gde je izveo slobodnjak u stilu legendarnog Roberta Karlosa, posebno je ostao upečatljiv.

- Takav stil šuta može da se vežba, ali to je više nešto što ti je urođeno. Taj sam stil. Dosta fudbalera imaju svoj stil, neko bolje štuira spoljašnjim delom stopala, neko unutrašnjim. Ja sam se dosta bolje osećao kada šutiram spoljašnjim delom stopala, nekako mi je bilo mnogo preciznije. Nisam šutirao tako zato što želim da imitiram Roberta Karlosa, on šutira levom i igra beka, ja sam dešnjak i igram u krilo ili ofanzivnog veznog. Nisam nikog kopirao, taj šut se izgradio dok sam još bio dete, sa 7-8 godina ja sam tako šutirao. Vežbalo se, naravno, dosta se prekida izvodilo, ali da, sigurno da taj gol mi je jedan od najlepših i s vremena na vreme ukucam na Jutjubu da ga vidim, kako da ne.

Odlazak iz Zvezde: Revanš protiv Milana sam igrao kao igrač Majorke

Majorka je kaparisala Boška Jankovića odmah posle prve utakmice kvalifikacija između Zvezde i Milana, pa je revanš igrao kao igrač španskog kluba, ali za to niko nije znao.

- Dosta se to brzo desilo, mi smo igrali protiv Milana prvu utakmicu, došli su ljudi iz Španije, koji su hteli da me vide na delu protiv velike ekipe. Ja sam protiv Milana odigrao jednu od boljih utakmica u Zvezdi, imao sam nekoliko nenormalnih prodora i tako dalje, oni su odmah rekli to je to, kupujemo ga 100 odsto. Dva dana posle meča u Milanu potpisao sam ugovor sa Majorkom, ali me je čekao revanš u Beogradu, gde sam ja faktički već bio igrač Majorke, ali sam odigrao taj revanš, Bajević me zamenio u 55. minutu. Meni je rečeno da to ne smem da pričam, dok se ne završi dvomeč, da ne bude raznoraznih gluposti. Sačekao sam kraj meča, otišao sam da dam intervju, rekao sam da je to nažalost moja poslednja utakmica u Zvezdi, oprostio sam se, zahvalio se navijačima i klubu na svemu.

Najlepši period života na Majorci, pa greška karijere: Jurio sam pare, umesto da slušam srce

Usledila je sezona u Majorci, gde je Boško eksplodirao i bio prvi strelac ekipe sa 9 golova u prvenstvu, dao je još dva u Kupu i uz to imao 5-6 asistencija. Španija je počela da priča o klincu koji pravi čuda, počeli su da se interesuju velikani. Govorilo se u to vreme u medijima o Barseloni, Valensiji i Čelsiju. Ali, Boško neiskusno pravi grešku karijere i juri za parama umesto da sluša srce.

- To mi je najlepši period života, kada bih mogao da uradim nešto i da vratim vreme, to bi bila ta 2006. godina, gde sam postigao 9 golova u prvenstvu, dva u Kupu i imao još 5-6 asistencija. U to vreme dečak iz Srbije koji dolazi sa 21 godinom da igra tako dobro, to je njima bilo čudo. Dosta velikih španskih klubova je počelo da se interesuje, da čačkaju tamo-vamo, da šalju skaute, čak su i na trening došli ljudi iz Barselone. Ja to nisam odmah znao, tek sam kasnije saznao. Međutim, napravim najveću grešku u karijeri.

- Kad kažem da bih se vratio unazad, to je to, gde potpisujem za Palermo i pravim najveću glupost, jer sam posle prve sezone na Majorci otišao za parama, nažalost, nisam slušao svoje srce. Da sam bio malo mudriji, ne bih se zaleteo tako. U tom trenutku je to bio pet puta veći ugovor nego što sam imao u Španiji. Razmišljao sam i nekako logično. Srce nije htelo u Italiju, jer i dok sam bio mali, ja sam samo utakmice španske lige gledao, na BK je bila španska liga, na trećem kanalu italijanska. Nikad Kalčo nisam gledao, niti me je to interesovalo. To mi je bilo dosadno za gledanje, davio me taj fudbal, dok kada gledam španske ekipe, ko god da igra, Bilbao, Alaves, Betis... meni je bilo lepo da gledam kako igraju, kako se vide fudbalski potezi. U Italiji mi je sve bila neka trka, defanziva, taktika i zato mi nije bio zanimljiv...

Pitali smo Boška da li je on lično imao ponude Valensije ili Barse o kojima se pisalo i kakva su njegova saznanja o tome

- Ne znam, jer u tom trenutku se sve jako brzo izdešavalo. Bio sam na Palmi samo 10 meseci. U avgustu sam došao, a prodali su me u junu. Zadnjih pet kola u Španiji niam ni odigrao, jer smo imali Evropsko prvenstvo za mlade u Holandiji, kada smo izgubili od Holandije u finalu sa 4:1. To mi je bila možda i najbolja reklama za Palermo i ugovor, jer smo odigrali vrhunski, bili smo drugi, izgubili od vrhunske ekipe Holandije gde su igrali Drente, Babel, Huntelar... bili su dosta jaki. Bukvalno sam drugi dan prelaznog roka potpisao za Palermo.

- Nisam znao, ali posle sam čuo da su se ljudi iz Valensije baš smorili kada su čuli, jer nisu znali da će te italijanske ekipe tako brzo da reaguju. I Fiorentina me je želela, ali Palermo je bio najkonkretniji, hteo je odmah da me "mazne", samo što je počeo prelazni rok. Nisam tada imao ni iskustva, da sam čekao malo par dana, ko zna šta bi se tu desilo, međutim, nekako se sve brzo izdešavalo - evocirao je uspomene srpski fudbaler.

U Palermu ga je čekala paklena konkurencija - Kavani, Amauri, Mikoli, Brešano...

- Tako odlazim u Palermo, u super ekipu, gde me čeka Kavani u tom trenutk, koji je nova mlada buduća zvezda, Amauri koji je bio ozbiljan igrač, Fabricio Mikoli, koji je tamo bio legenda, igrao u Juventusu... Barzalji i Zakardo koji su osvojili Svetsko prvenstvo 2006. godine, Fabio Liverani, Mark Brešano... dosta dobrih fudbalera je bilo i ja kao mladi talenat koga je Palermo platio 8 miliona evra, to je bio najveći istorijski transfer kluba do tada. Daje mi ugovor na pet godina koji je bio mnogo veći nego u Španiji, ali tu me čeka nenormalna konkurencija.

- Ja pun elana, motivisan, ali isto tako i Kavani, imaš Mikolija i Amaruija koji su tim... I nas četvorica se vrtimo i borimo, bio sam tu iza napadača ofanzivni vezni. Palermo je u to vreme igrao sa jednim napadačem i dva polušpica. Za to jedno mesto smo se borili nas troje-četvoro. Uvek je Amarui igrao špica, a Mikoli, Kavani, Brešano i ja smo bili tu koji smo se borili za te polušpiceve. Bila je jaka konkurencija, a kada podvučeš crtu odigrao sam 29 utakmica, dao samo dva gola u prvenstvu i jedan u Kupu UEFA. Nisam bio zadovoljan, bio sam jako nervozan, odigram jednu utakmicu, pa me tri nema. Odigram dve, pa me tri nema i tako dalje.

Tražio sam da odem u Đenovu

- Tražio sam da odem u Đenovu, da promenim klub. Našli smo ga za dva minuta, Đenova je bila nova avantura, otkupili su moj ugovor, sve isto. Prva sezona je bila sjajna sa Dijegom Militom i Tijagom Motom. Bili smo četvrti na tabeli, isti broj bodova kao trećeplasirana Fiorentina, koja nam je pobegla za gol razliku i otišla u Ligu šampiona. Sjajna ekipa sa sjajnim trenerom Gasperinijem, koji i dan danas pravi šou sa Atalantom. Bili smo najofanzivnija ekipa, sve smo pobeđivali kod kuće, i Juventus, i Milan i Inter, mlatili smo sve redom.

- Ja sam odigrao korektnu sezonu, dao sam pet golova te sezone, nisam bio standardan, ali opet je bila jaka konkurencija i bio sam zadovoljan kako je to izgledalo. Onda se prodaju Milito i Mota u Inter, ja ostajem kao neko koji je trebalo da bude novi lider te ekipe, posle svega što sam pokazao na pripremama. Gasperini mi je rekao na jednom treningu "Bole, samo da ti kažem, vidim kakav si, kako sve ovo ide i kako si odigrao ovaj pripremni period i kako treniraš, tebi je ovde mesto sigurno, sada tražim još ostalih 10 igrača."On mi je tada dao nenormalan vetar u leđa, pucao sam od samopouzdanja.

Umesto da bude lider tima te sezone, doživeo je najtežu povredu tokom poslednjih 5 minuta poslednje pripremne utakmice

Boško je taj dan kada je doživeo kidanje prednjeg ukrštenog ligamenta kojena u vazduhu osećao da će se desiti nešto čudno. Bilo je užasno vruće, poslednja pripremna utakmica, svi igrači već glavama u svojim kućama jer su imali predah od nekoliko dana pred start sezone. Dve ekipe su igrale po 45 minuta, a Boško je igrao prvo poluvreme kao starter. Međutim, u poslednjih 5 minuta meča doživeo je najgori trenutak u karijeri.

- Međutim, šta ti je život i sudbina, ne ide sva kako očekuješ i dešava se ta poslednja utakmica 17. avgusta pred početak prvenstva, poslednja provera u Ređo Emiliji. Igramo prijateljsku utakmicu i posle priprema idemo kućama svi na 3-4 dana, imamo slobodno. Ja već kupio kartu za Beograd, čeka me vozač za aerodrom u Milanu... I sad nikome se ne igra, vrućina ogromna, igramo protiv trećeligaša, svima muka od priprema, svako hoće da se to što pre odigra i završi i da idemo kućama i da se vidimo za četiri dana u Đenovi. Ja izlazim na zagrevanje, igrali smo po poluvreme, prva postava i druga ekipa.

- Vidim, osećam u vazduhu da će se nešto čudno desiti. Mnogo je bilo vruće, nikom se nije igralo, niko neće pošteno da se zagreje, niko neće sprint da napravi, a ti igraš utakmicu, prijateljsku - prijateljsku, sve smo igrali pošteno do tada, a sad ideš nekako odmah posle kući, nikog nije interesovalo i svi su nešto bili neozbiljni. Onda i ja upao u tu neozbiljnost, nisam se lepo zagrejao i eto krenula utakmica, 0:0 pola sata, mi neke šanse i pet minuta pred kraj, meni pukne prednji ukršteni ligament.

- Na sredini terena mi neki fudbaler napravi čudan pokret, više sam se ja povredio nego što mi je on naškodio, ali je uzrokovao da me povredi. Nije to bio toliko strašan start, a ja sam bukvalno kao beba na četiri noge pao, osetio nenormalan bol u levom kolenu i pucanje, osetio sam kao da se čuo neki rafal u kolenu kako je sve to pokidano bilo.

- U jednom trenutku sam pomislio da mi se otkačila noga od kolena dole, imao sam osećaj kao da mi noga visi o nekom koncu. To je taj neki osećaj kada se prednji ukršteni ligament pokida. Odmah su došla ambulantna kola, bio sam skroz bled, nisam nikada imao takvu situaciju, imao sam kao klinac prelom noge, bio je to nenormalan bol, a ovde je bol nekoliko sekundi, ne znam da li je bilo više od 10-15 sekundi, onda prestaje, tebi je sve ok, ali nekako znaš da se nešto desilo. Otišao sam onda u bolnicu, pa posle 5 dana kada se otok smirio u Barselonu kod tog doktora koji me je operisao. Rekao mi je 6 meseci pauza.

Nezagrejan ulazi sa klupe na San Siru i opet puca prednji ukršteni ligament: "Treneru, nisam ni zagrejan, može bar 5 minuta da sačeka"

Čim se vratio na teren, Boško je ponovo morao na operaciju, ponovo identična povreda, koja je uzrokovana možda i ulaskom sa klupe na San Siru, bez da se prethodno zagrejao. Molio je trenera Gasprerinija da se zagreje bar pet minuta, ali mu je rekao da odmah ulazi, jer je David Suazo pokidao ložu i nije mogao više da bude na terenu.

- Vratio se nekako, treća utakmica, na San Siru ulazim, povredio se David Suazo, ulazim umesto njega s klupe nezagrejan. Bili smo samo ja i El Šaravi od špiceva na klupi, a on je bio klinac, još nije ni debitovao, 0:0 u šesdesetom minutu, a Inter ludačka ekipa, Deki tu, svi živi... I meni Gasperini kaže "ajde Bole, ulaziš". Ja reko Mister, gde da uđem, ovo mi treća utakmica, pre toga igrao dva puta po 20 minuta, mogu malo 5 minuta da sačeka da se zagrejem. Kaže, ne može, pukla mu loža... "Ali nisam ni sprint napravio"...  I on ajde, ajde... Ulazim nezagrejan na San Siru, puca sve od utakmice, gori nebo... i nisam ni pet minuta proveo na terenu, Lusio mi dolazi iza leđa, i ja kako sam se okrenuo da se trkam s njim, samo sam se okrenuo i opet onaj zvuk u kolenu. Samo sam pao dole.

- Dve vezane povrede, preskočio Svetsko prvenstvo. Isti doktor me operisao i rekao ovoga puta 10 meseci pauze i da više nemam pravo na kiks, još jednom da mi se desi nešto sa tim ligamentom, mogu da batalim fudbal, a ja u tom momentu 26 godina. Možeš onda da zamisliš kako sam se osećao do 32. godine do kada sam igrao fudbal. Svaka utakmica mi je bila samo da budem zdrav, tek malo kasnije kada sam se opustio malo sam zaboravio na to.

- Povrede su sastavni deo svakog sportiste i mogu mnogo da ti odmognu u karijeri. Neki su se vratili i opet igrali super, neki se nisu vratili. Ja sam se vratio, od 2010. godine ostao sam do 2016. u Seriji A, bio sam i kapiten u Đenovi 2012. godine, dao sam 7 golova, odigrao dosta dobro, pa prešao u Veronu i potpisao na dve godine, pa opet produžio sa Veronom i ne mogu da se žalim, ostao sam tu. Neki momci se vrate u našu ligu, ili odu rang dole. Zadovoljan sam kako je sve to bilo posle povrede, ali opet kada bismo se ispričali šta bi bilo da nije bilo tih povreda, neki kažu da bi to bilo mnogo bolje, da bi bili vrhunski klubovi, ali ja kažem takva mi je sudbina bila.

Povrede ga nisu zaobišle ni u Veroni, u koju je stigao 2013. do, ispostavilo se kraja karijere 2016. godine, a iz tog perioda posebno pamti Luku Tonija sa kojim je i danas u kontaktu.

- Bilo je prelepih trenutaka sa njim, igrati sa takvim igračem koji je velika faca, ne samo u fudbalu nego i van terena, mnogo dobar momak. Osvajač Mundijala 2006. sa Italijom. Dao je 20 golova prve sezone, druge 25, delio prvo mesto za najboljeg strelca sa Ikardijem. Dosta golova sam mu ja namestio, jedno 5-6 i voleo me je i družili smo se, išli na večere, bili cimeri u sobama kada idemo na gostovanja. Lep period me vezuje za Veronu.

- Imam i tu ružnih trenutaka, to je bio prelom zgloba 2015. godine, pa sam tri meseca bio van stroja i imao operaciju zgloba, pa onda taj famozni kuk i problem koji je krenuo da se vuče odmah kada sam se vratio posle te povrede. I ispali smo iz prve lige i to je jedna mrlja u mojoj karijeri. Bilo prošlo, bilo lepih i ružnih momenata, sve je to život, bitno je kako se sada čovek oseća, sve što je bilo prošlo je, bilo je dosta turbulentno na svim poljima, ali najbitnije je da se sada dobro osećam, zadovoljan sam sobom i to je najvažnije od svega.

Još pamtim reči pokojnog Radomira Antića: "Bole, sine, polako, imaš vremena, zvaću te, nemoj da žuriš s povratkom"

Povrede su ga sprečile da bude na Svetskom prvenstvu i da u reprezentativnom dresu ostavi veći trag. Kruna karijere mu je svakako gol protiv Portugalije i Ronalda na Marakani u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008. godine.

- Jeste, jeste. Dao sam još dva-tri u kvalifikacijama, Finskoj i Azerbejdžanu, Nemačkoj i Švedskoj na JNA u prijateljskim utakmicama, ali sigurno mi je od tih pet najdraži protiv Portugalije. Sećam se da je bio prepun stadion, entuzijazam na stadionu, Ronaldo se pojavio, nije još tada bio ovaj Ronaldo, ali veliki potencijal. Sve je bilo dosta zanimljivo i burno, postigao sam prelep gol glavom, prelepo sam se osećao posle utakmice.

Svetsko prvenstvo 2010. ostaje neprežaljeno, jer ga je propustio zbog povrede, a i dalje pamti savet tadašnjeg selektora Radomira Antića, koji je nedavno preminuo.

- Najveća žal mi je preskakanje Svetskog prvenstva. Nažalost, pokojni Radomir Antić je bio non-stop u kontaktu posle moje te povrede, gde mi je govorio, "Polako Bole, sine", tako nas je zvao sa "sine", kaže "Polako sine, imaš vremena, tek je u julu Svetsko, zvaću te, nemoj da žuriš". Ali ja sam toliko bio lud da se što pre vratim na teren, da što pre uhvatim formu za Svetsko. Imao sam neverovatnu želju da ga igram, to mi je bio san, kao i svakom klincu, da igram na Svetskom za svoju zemlju, ali koliko sam se spremao da se što pre vratim i koliko sam trenirao, očigledno sam napravio neki kontraefekat i protiv Intera u februaru 2010. mi puca ligament, četiri meseca pred Svetsko prvenstvo i gotovo. To mi je najveća žal, što sam propustio to Svetsko prvenstvo - prisetio se Boško, koga je jako pogodila vest o smrti Radomira Antića.

- Jako me je pogodilo kada sam to čuo, baš se iznenadno to desilo, pritom je čovek bio mlad, nije bio u nekim godinama, tako da mi je jako žao, i cela ova situacija što se odvija, pa možda nismo ni svesni nekih stvari. Verovatno kada prođe ovaj problem oko korone, da ćemo shvatiti koga smo izgubili, čovek je ostavio veliki utisak i ovde kod nas, a pogotovo u Španiji gde je trenirao tri najbolja kluba - zaključio je Boško Janković u intervjuu za Telegraf.

(Dušan Uštević)