Tužna stvarnost: Evo zašto fudbalska reprezentacija Srbije može da igra samo u Beogradu

Koliko samo sreće kod ljubitelja fudbala pobuđuje uzlet reprezentacije pod Draganom Stojkovićem. Pobeda nad Slovenijom uz lepršavu, efektnu i efikasnu igru razgalila je oko 15.000 navijača u nedelju uveče na našem najvećem stadionu, ali je upravo praznjikava Marakana, uz dominaciju Orlova, bila najjači utisak koji su akteri poneli i sa ovog duela.

Reprezentacija zaslužuje veću podršku iako je nesumnjivo ima u narodu, ali je neobično važno da Piksi i njegovi momci izađu pred krcate tribine. Da vide masu.

To im je gorivo, to im je duševna hrana.

Navijači su podbacili i protiv Norvežana, ni imena poput Halanda i Odegarda sa jedne i naših majstora sa druge strane, ni činjenica da smo učesnici Svetskog prvenstva, nije uticala da se na tribinama nađe više od 10.000 navijača.

Problem (ne)zainteresovanosti prestonice za reprezentativni fudbal nije od juče, dugi niz godina svima su "puna usta" premeštanja mečeva nacionalnog tima u unutrašnjost, što je svakako sjajna ideja, ali, nažalost, to se ne dešava iz jednog jedinog razloga - reprezentacija svoje mečeve može igrati samo u Beogradu.

Razlog tome je očit i svima dobro poznat: fudbalski stadioni van Beograda ne ispunjavaju ni osnovne kriterijume koje propisuje UEFA za odigravanje utakmica nacionalnog tima.

Pre svega, nijedan stadion osim Zvezdinog i Partizanovog ne ispunjava dva osnovna uslova da se mečevi igraju pred navijačima: kapacitet od najmanje 8.000 mesta i takozvani češljevi odnosno elektronska propusnost navijača na ulazima stadiona. Bez toga nema bilo kakve dalje priče.

Dok gledamo kako maltene sve ostale reprezentacije Evrope, uključujući i one iz komšiluka, igraju utakmice na nekoliko lokacija i uveseljavaju šire narodne mase, Srbija će do daljeg i do ko zna kad, igrati samo u prestonici na dobro poznatim topčiderskim tačkama. Primera radi, Hrvati su nedavni meč sa Austrijom igrali u Osijeku, i to na stadionu koji odlazi u istoriju jer je u istom gradu gotovo završen novi objekat, dok će derbi sa Francuzima igrati na splitskom Poljudu. A imaju i Maksimir kao opciju.

Da ne pričamo o ostalim reprezentacijama. Španija, Italija, Nemačka, Portugalija gotovo svaki meč igraju na drugom stadionu, ali sa njima nismo za poređenje. Hajde da mi nađemo makar jedno mesto van Beograda za novi dom reprezentacije i biće dobro za početak.

Kada je reč o objektima u unutrašnjosti, svi do jednog "plaču" za rekonstrukcijom.

Stadione u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Užicu i Smederevu je pregazilo vreme, toliko su zapušteni da su totalno neupotrebljivi za reprezentacitivne mečeve. Diskutabilni su i za Superligu. Neki su u toliko lošem stanju da nemaju ni toalet?! Gornji Milanovac, uprkos modernijem ruhu, ipak, ne zadovoljava kriterijume jer niti ima kapacitet, niti već pomenute "češljeve" na stadionskim ulazima.

Prva alternativa koja se nameće Beogradu je Bačka Topola i supermoderno zdanje u vlasništvu TSC-a koji bi bila idealna opcija da se Orlovi izmeste iz prestonice, međutim problem kod ovog objekta je kapacitet koji ne prelazi preko zacrtanih 8.000 kao minimum za mečeve nacionalnog tima. Šteta.

Dok se čeka udaranje temelja za izgradnju nacionalnog stadiona, koji, opet, ne odgovara željama navijača iz unutrašnjosti jer će se graditi u Beogradu, krenula je izgradnja stadiona u Loznici, Leskovcu i Zaječaru. Ta tri objekta bi, kada budu dovršeni, mogla da budu opcije za reprezentativne utakmice jer će imati kapacitete od preko 8.000 mesta i zadovoljavaće ostale najvažnije UEFA standarde. A dok se to ne desi, navijačima iz provincije ostaje da se strpe i da sa TV ekrana gledaju najbolje što imamo pred praznjikavom Marakanom i Humskom.

Kad smo već kod naših najvećih stadiona, i njihovo vreme polako prolazi...

(Telegraf.rs)