"Otac mi umire, a ja moram da debitujem": Dramatična ispovest igrača kog je Srbin doveo u borbi za titulu

Foto: Chandan KHANNA / AFP / Profimedia

Dobio je Vladimir Ivić tokom januarskog prelaznog roka veliko pojačanje u borbi za titulu koju Krasnodar trenutno vodi, kada su iz Kruz Azula doveli reprezentativca Kolumbije Kevina Kastanja!

Momak koji ima 23 godine odigrao je četiri utakmice u dresu nacionalnog tima do sada, deluje na poziciji veznog igrača, a u intervjuu za ruske medije dotakao se nekih dramatičnih delova svog života i karijere.

Preporučujemo

Svakako najupečatljivije je ono da mu je otac bio na samrti u trenutku kada je Kastanjo debitovao, ali je na kraju uspeo da se izvuče.

- To se desilo tokom epidemije koronavirusa. Bolest ga je jako pogodila. Tokom moje prve utakmice bio je u bolnici na intenzivnom lečenju. Mislim da mu je vest o mom debiju dala snagu i da je mogao brže da se oporavi. Bio je veoma težak slučaj i na samrti. Morali smo da koristimo najoštrije metode lečenja. Opet, verujem da mu je pomogla vest o mom debiju, jer je za nedelju dana otpušten iz bolnice - rekao je Kolumbijac i dodao:

- Bilo mi je jako teško. Kao i svako dete koje igra fudbal, želeo sam da debitujem za profesionalni tim. U tom periodu nisam smeo da razgovaram sa ocem, moja tetka je bila sa njim, prenela je njegove reči: "Sačekaj. Budi energičniji i veruj u Boga." Ja sam veoma religiozna osoba, pa sam počeo da tražim od njega pomoć. Nije bilo šanse da odem u bolnicu i vidim oca, jer je bila pandemija i niko nije smeo da uđe. A debi u profesionalnom fudbalu je san svakog deteta. Nisam razmišljao da ne igram u tom trenutku, jer su svi to čekali. Ovo nije bio samo moj san, već i očev. Radili smo zajedno i težili tome. Možda neće biti druge takve prilike.

Dotakao se Kastanjo i siromaštva i teškog života koji je vodio kao dete.

- Rođen sam u skromnoj oblasti Kolumbije. U to vreme trebalo je mnogo žrtvovati. Svoje detinjstvo mogu da nazovem teškim. Otac mi je pomogao da porastem do nivoa života na kojem sam sada. Od ranog detinjstva do prelaska na profesionalni fudbal, on mi je bio trener i mentor na mnogo načina. Moj kraj je bio jedan od najstrašnijih i najsiromašnijih u predgrađu Medeljina. Nekad mi roditelji nisu dozvoljavali da izađem napolje jer su ponekad ljudi tamo ubijani. S vremena na vreme struja je bila isključena zbog činjenice da nije bilo novca da se to plati. Ali zahvaljujući radu mog oca, uspeli smo da se izvučemo iz ovoga. I sada, kao i svaka osoba, želim da moja porodica živi dobro, i to je ono za šta radim.

(Telegraf.rs)