Aleksandar Jovanović za Telegraf: "Hteo je da me povredi, bio sam bolji, zbog njega sam završio karijeru"

Aleksandar Jovanović je bivši fudbaler, a sada trener mlađih kategorija u Austriji iz Beča. Karijeru je počeo upravo u ovom klubu, da bi sa 16 godina bio jedan od najtalentovanijih u svojoj generaciji. Posle je otišao u Volfsburg, gde je bio blizu da zaigra za drugi tim, što bi ga kasnije preporučilo i prvom timu, odnosno izazovima u Bundesligi, ali je doživeo povredu na treningu koja mu je promenila život.

On je za Telegraf ispričao sve, a onda i otkrio kako je tako mlad postati trener, raditi sa decom do 14 godina i nadati se da će jednog dana predvoditi najveće svetske klubove. Takođe, pričao je i o sistemu u Austriji, Marku Arnautoviću i Aleksandru Dragoviću, kao i brojnim drugim temama.

Preporučujemo

- Hvala na pozivu. Počeo sam u FFC-u, malom klubu u Beču, u okolini Beča. Tamo sam počeo, a zatim sam prešao u Austriju Beč, gde sam igrao od U15 do U18, a zatim sam prešao u prvi tim. Talenat je primetio moj ujak Dejan, bio je kod nas, i kada je sišao dole, video je kako igram u parku i rekao: “Taj mali mora nešto da uradi sa fudbalom, mora da igra negde.” I tako je sve počelo - počeo je razgovor za Telegraf Aleksandar Jovanović.

Vrlo mlad prešao je iz Austrije u Nemačku, odlučio se za drugačiji život.

- Bilo je lepo, ali u isto vreme teško. Austrija nije želela da idem, jer su smatrali da sam dobar igrač i želeli su da me zadrže. U to vreme sam želeo da odem u inostranstvo, jer mi se tamo više dopadalo, ali je bilo mnogo problema. Austria nije želela, tražili su novac, a Volfsburg nije želeo da plati toliko, ali smo našli rešenje i mogao sam da odem, gde sam igrao u U18, sa Julianom Brantom i Arnoldom Maksimilijanom, koji sada igraju za prvi tim, a jedan je i kapiten prvog tima. Bilo je vrlo lepo.

Kako sada gledaš na te igrače, kada znaš igrače sa kojima si trenirao u tim omladinskim timovima?

- Kada sam morao da prekinem karijeru, bilo je vrlo teško za mene, jer sam uvek davao svoj maksimum i uvek pokušavao da dam najbolje od sebe. Ali kada sam se povredio, više nisam mogao da treniram i video sam kako moji saigrači napreduju i napreduju. Na primer, Arnold Maksimilijan i ja smo igrali zajedno u U18, a ja sam morao da pređem u drugi tim. Na poslednjem treningu on me je udario, polomio sam koleno i morao sam da završim sa fudbalom. Nisam mogao da pređem u drugi tim, nisam mogao da radim ono što sam želeo i to je bilo vrlo teško za mene.

Da li si dobio izvinjenje?

- Nisam, hteo je to da uradi jer smo se takmičili, igrali smo na istoj poziciji, i video je da sam bolji. Bio sam tamo dve ili tri nedelje i video je da sam bolji, pa se malo uplašio zbog pozicije i tako je to nastalo.

Kako si se osećao prvih dana kada si shvatio da više nećeš igrati fudbal i šta te je podstaklo da ostaneš u fudbalu i postaneš trener?

- Prvih dana, mesec, dan, godinu i više od godinu dana bio sam depresivan, jer možete zamisliti, imao sam priliku posle godinu i po dana, a bio sam tamo samo godinu i po, imao sam ugovor i mogao sam da potpišem veliki ugovor i napredujem, ali sve se srušilo. Nisam više mogao da igram i to je bio vrlo tužan dan za mene, ali nekako sam uspeo da prebrodim taj period.

Kako si se onda upustio u trenerski posao?

- Uvek sam želeo da ostanem u fudbalu, u sportu, pa sam želeo da dobijem trenersku licencu i tako se i desilo. Prvo sam bio u Beču, u drugom klubu, takođe u Beču, i zatim sam prešao u Austriju, jer poznajem ljude, znam kako stvari funkcionišu, sviđa mi se taj posao i tako je bilo.

Može li se reći da si dobio određeno poverenje ili su znali šta mogu očekivati od tebe?

- Da, imao sam razgovor sa sportskim direktorom kluba, on je bio moj trener u to vreme, imali smo dobar kontakt i znao je kakav sam čovek, da sam dobar čovek, tako da nije bilo problema.

Ti si vrlo mlad, kako je sada raditi sa decom od 9 do 14 godina?

- Mogu reći da je u Austriji drugačiji sistem, jer oni tačno znaju, mnogo igrača želi da igra za Austriju, Rapid, Salzburg, to su ozbiljni klubovi i radi se ozbiljan posao. Oni tačno znaju da ako ne rade ono što očekujemo od njih, neće igrati. Dakle, nemamo mnogo problema, ali naravno, morate biti trener, a istovremeno i učitelj, morate stvoriti dobar duh u timu, timski rad, poštovanje prema treneru i saigračima, čak i prema onome što pripremite za njih, šta obući, šorts, itd. Uvek morate biti zahvalni, tako da ja nemam problema sa tim. Radim i u školi kao učitelj, tako da mi je to lako.

Da li se ikada desila situacija da dete traži pomoć van fudbala ili u fudbalu da koristi tvoje znanje?

- Naravno. Imali smo nekoliko situacija, jer je to dete bilo vrlo talentovano, ali u poslednja dva-tri meseca nije igralo onako dobro kao što znamo, pa smo ga povukli i razgovarali o problemu, dali smo mu znanje da stvarno igra kao pre. Nakon razgovora bilo mu je mnogo lakše i mogao je normalno da igra fudbal.

Da li i dalje postoji veliki rivalitet među igračima, kao i u pređašnje vreme?

- Mislim da egoizam mora postojati, to je potpuno normalno, zavisi koliko voliš svoj tim, ali je i posao trenera da stvori atmosferu, timski rad, duh i pozitivnu energiju. U Austriji gde ja treniram, nikada nije bio problem “ja sam bolji, ti si bolji, zašto igram ili ne igram?” Nikada nije bilo tako, i zbog toga sam srećan, jer sam čuo da u drugim klubovima i reprezentaciji to postoji. Normalno je, ali mislim da je posao trenera da to spreči.

Što se tiče fudbala, često voliš da kažeš da je lopta najbolji prijatelj fudbalera. Koliko je moguće pomoći deci ispod 14 godina na fudbalskom nivou? Da li je važnije razvijati ih kao pojedince ili više pažnje posvećujete fudbalskoj strani?

- Kada sam bio mlađi, završavao sam školu do jedan popodne, išao kući, radio domaći i išao da igram fudbal. Tako je bilo svaki dan. Imao sam 12 godina i morao sam da igram protiv 14-15-godišnjaka. Uvek moraš da se boriš, tako da mislim da je osećaj za loptu ključan. Uvek kažem svakom igraču pre treninga, na primer, kada ima 15, 20, 30 minuta pre treninga, da ode negde i da ima osećaj da je lopta pored njega. Drugo, naš radni sistem je vrlo dobar. Imamo aspekte koji su veoma važni: taktički, tehnički, mentalni, individualni i fizički. Pokušavamo da ih spojimo i integrišemo u trening kako bi deca i igrači imali najbolju školu i mogli da se razvijaju. Filozofija funkcioniše.

Da li je cilj da tvoj tim bude prvi do 14 godina ili da razviješ što više igrača koji će kasnije igrati u Austriji ili drugim većim klubovima?

- Naravno, kada pobedite utakmice, imate više samopouzdanja, ali Austrija Beč postoji da razvija igrače. Počinjemo od U6 do drugog tima i gledamo da se igrači razvijaju, sa strpljenjem i korak po korak, kako bi jednog dana bili spremni za prvi tim.

Koliko vremena je potrebno za dete da postane fudbaler, da više nije početnik?

- To zavisi, neki mogu vrlo rano. Važno je da imaju vreme i strpljenje trenera i kluba da se pravilno razvijaju.

Kako se sistem u Austriji poboljšao od kada si počeo da treniraš?

- Fudbalski sistem, stadion, infrastruktura prate moderan fudbal i poboljšanja. Poslednjih 5-6 godina napravljen je veliki napredak. Radni sistem u Austriji je dobar i strukturisan, svaki korak je planiran i vodi ka cilju. Ako ne vodi, analizira se gde i šta treba promeniti. Strpljenje i konstantan rad su ključni. Pogledamo li prvi tim austrijske reprezentacije, napravljeni su veliki koraci u poslednjih 5 godina. U17 u Kataru su odigrali 3 utakmice i sve pobedili. Sistem je vrlo dobar.

Upoređuješ li sa Srbijom, Orlovi su bili šampioni sveta pre 10 godina u uzrastu do 20 godina?

- Ako igrač ode pre vremena i ne igra dovoljno, ne može da pokaže svoj potencijal i zato reprezentacija ima loše igrače. Strpljenje i rad su ključni da igrači naprave korak i igraju za reprezentaciju.

Mišljnje o Aleksandru Dragoviću, koji nastupa za Austriju?

- Dragović je mnogo dobar, sve ljude poštuje, bio je kod mog kolege, radio je sa klincima, mlađim generacijama. On je tamo kao Bog. Vrhunski igrač, kapiten, poštuje sve, veoma je važan za tim i mladim igračima služi kao uzor i mentor. Bilo bi lepo da ostane još par godina tamo.

Mišljenje o Marku Arnautoviću?

- Bio je, kad je bio mlađi, nije imao toliku disciplinu, kaoš što su drugi igrači imali, ali je bio sjajan igrač. A vremenom kada je bio zreliji, uvideo je da sa tim ponašanjem neće napredovati, smirio se posle. Bio je veoma normalan i dobar kao osoba, ali i fudbaler. Puno njih je reklo vau, da dođe Arnautović to je senzacija, dok su drugi govorili da im ne treba, da imaju osećaj da će biti takav kao mlad. Pola je bilo za "da", pola za "ne". Na kraju, kad je prešao u Zvezdu, bilo je - to je to. Mnogo je bitono za Zvezdu posebno za mlade igrače. Funkcija u timu je što ga igrači gledaju, žele da i on postigne tog dana, žele da imaju mentora. NAravno, da je to mnogo bitno. Važno je da samo on ostane kakav je bio, i da mladim igračima pokaže kako se napreduje.

Ko su ti bili uzori kada si počinjao karijeru?

- Kao igrači, Ronaldinjo i Zidan. Čak sam imao i mogućnost da igram sa Zoidanom u parku, on je došao u Beč, imao je promociju neku, davao autogarame. Napravili smo tu nekiu ekipu, igrali smo zajedno, to je bilo nešto najlepše što sam doživeo tokom karijere. Kao trener, Pep Gvardiola za taktiku, Jirgen Klop za duh tima.

Koji su tvoji ciljevi sada?

- Želim da idem korak po korak, da postanem poznat trener u prvoj ligi, voleo bih da treniram Barselonu ako bi to bilo moguće.

Kako gledaš na porodicu i odlazak iz kuće?

- Bilo je teško, ostavio sam porodicu i devojku, ali želeo sam da uspem u fudbalu. Naučio sam mnogo toga, kuvanje, plaćanje računa, samostalnost, sve sam u tom trenutku morao sam, nije imao više ko da radi sve to umesto mene.

Poruka za srpske čitaoce i decu?

- Uvek verovati u sebe, imati samopouzdanje bez obzira na talent i povrede, verovati u Boga, imati pozitivan duh, raditi na onome što želite da postignete, biti profesionalan i završiti školu.

(Telegraf.rs)