Partizan u 2025. godini (1. deo): Rolerkoster kome nema kraja

Činjenica da Partizan kraj 2025. godine dočekuje na prvoj poziciji, ispred favorizovane Crvene zvezde, čak i Vojvodine pre samog početka takmičenja, verovatno je, uz mladi tim na koji su “slabi” još od leta, jedina pozitivna stvar koja navijače crno-belima drži našpanovanim. Gledajući navijačku slabost i čedo – košarkaški klub, gde se od odlaska Željka Obradovića očito ne zna ko pije, a ko plaća, verovatno bi u fudbalskom taj pozitivan eho bio još jači, snažniji, pozitivniji da u poslednja dva meseca nisu počele da se događaju i u javnost isplivavaju stvari koje su u dobroj meri bacile senku na sveukupan utisak, proizvodeći emotivni rolerkoster, polemike, preispitivanja, pa i strepnju među pristalicama kluba iz Humske.

Počelo je imenovanjem trenera

Godina za nama je počela imenovanjem trenera Srđana Blagojevića. Posle potrage od skoro dva meseca, po odlasku Sava Miloševića, Partizan, tada još uvek upravljački jedinstven, nije uspevao da privoli nijedno značajnije ime da se prihvati tima. Bilo da se radi o bivšim igračima crno-belih, koji su ogrezli u trenerske vode – Saši Iliću, Slaviši Jokanoviću, Vladimiru Iviću, Marku Nikoliću (...), čija imena su se “vrtela” kroz medije, bilo o drugim stručnjacima, čak i internacionalcima, niko nije želeo vruć krompir u ruke, dodatno “zagrejan” načinom na koji je otišao Milošević.

Bivši as je prihvatio drugi mandat, prihvatio da gasi požar posle turobnog početka sezone, eliminacije iz tri evropska takmičenja, ubedljivog poraza od Zvezde (4:0), smene uprave, a onda je zapelo oko Marka Kerkeza, naizgled nebitnog “20. igrača” u sastavu, koga je Milošević, u nedostatku rešenja, iskoristio na jednom od mečeva i time iz nehata, očito na nečiju sugestiju, praktično sebe doveo na liniju vatre sa Predragom Mijatovićem, posle čega je napustio crno-bele, a u javnost je isplivala prva veća afera.

Elem, 1. januara 2025. godine Srđan Blagojević je, posle duže potrage, odbijanja, te plaćanja kazni FSS zbog kršenja propisa sa Markom Jovanovićem i Đorđijem Ćetkovićem kao zamenskim rešenjima, imenovan na mesto šefa stručnog štaba.

Bilo je to veliko iznenađenje za širu javnost i navijače Partizana, kojima Blagojević nije bio poznat, uz očekivani “garnirung” predrasuda, sumnji, pa i uvreda na račun trenera, kluba, čelnika, uobičajenih među navijačima crno-belih bilo da je nešto dobro ili loše.

Tako je Blagojević od 10. januara započeo pripreme sa timom koji nije selektirao, niti je mogao da utiče na promenu sastava, jer je, usled opšte besparice, odmah dobio jasnu poruku čelnika: “Privremena smo uprava, nemamo pravo na nove ugovore, stabilizacija je prioritet, pojačanja neće biti do narednog leta, kada ćemo, posle Skupštine, ako ostanemo, pokazati šta možemo...” Trener je, dakle, nasledio ekipu koja je prethodnog leta doživela fijasko, neizbalansiranu po linijama, nedovoljno kvalitetnu i prepunu mrzovoljnih starosedelaca, uz ponekog klinca koji se zatekao ili je pak na brzinu prekomandovan iz škole na procenu. Već tada je bilo jasno da ekipu i trenera očekuje težak posao na proleće, da mimo toga Partizan na kraju sezone ostaje bez kompletnog tima i da će na leto morati sve iz početka...

Pripreme su protekle nekako u tišini, uz manju tenziju u vezi sa statusom Alda Kalulua, koga je Partizan pošto-poto želeo da se reši zbog velike plate, no, kako je igrač odbio ponudu iz Kine, a imao je važeći ugovor, problem je, bar nakratko, gurnut pod tepih.

Proleće nije dobro počelo, dva remija sa Spartakom i Vojvodinom samo su samo dolila ulje na vatru, gašenu potom medijskim istupima čelnika na smenu, mahom optužbama na račun prethodnika, kukumavčenjem o besparici, lošem zatečenom stanju (doduše, to su činjenice, ali trajalo je već mesecima i počelo je da izlazi na nos) i brigom za UEFA licencu, odnosno monitoringe koje je već tada sanirala država milionima evra.

Kakav-takav mir su donele pobeda nad OFK Beogradom i iznenađujući remi (3:3) sa favorizovanom Crvenom zvezdom, kojoj je pre meča predviđana pobeda od pet-šest golova razlike, što je, bar nakratko, promenilo klimu oko Blagojevića i tima.

Preko noći Srđan je postao “Srđiola”, medijski nastupi su bili neutemeljeni, neodmereni, pa začas problemi sa novcem više niko nije ni pominjao, jer je tim ušao u seriju pobeda, sve do prvenstvenog remija sa TSC, kada je ponovo, kao krizni štab, otvorena bolna tema finansija, koja se nekako poklopila sa novom višemilionskom državnom tranšom za UEFA monitoring. I onda – zna se: red intervjua, red podkasta, gostovanja u medijima po smenama i tako ukrug, dok se navijačima ne zgadi i dok polemike, zbog retorike koja se koristila (a koristi se i danas), prepucavanja među pristalicama – koji su “za” ili “protiv” – ne dosegnu tačku pucanja.

Prve misli o smeni Blagojevića

Kada smo već kod “pucanja”, ono je na relaciji Srđan Blagojević – Predrag Mijatović počelo već posle eliminacije iz četvrtfinala Kupa, upravo od TSC. Činjenica je da su dva tima izvela čak 24 jedanaesterca, da je odlučivala lutrija, no, utešno takmičenje je bilo savršeni “gromobran” za Radnu grupu koja se tek pozicionirala u očima javnosti, navijača, te jahala na pozitivnom talasu promena i alibija koji su prolazili gotovo bez izuzetka. Sem u slučaju kada se Mijatović obreo na rođendanu Crvene zvezde i kada je zbog toga “dobio” transparent upozorenja na južnoj tribini da prestane da se grli sa Zvezdanom Terzićem.

Na svu muku se nadovezao i poraz od Zvezde na početku plej-ofa, i to poraz u meču u kome je Partizan vodio do 84. minuta, da bi na kraju pokleknuo. Remi sa OFK Beogradom, kasnije i još dva poraza u doigravanju, doveli su Srđana Blagojevića u poziciju da mu se otkaz uručuje preko kontrolisanih medija u poslednjem meču takmičenja sa Vojvodinom. Dan pred utakmicu je osvanuo naslov, kao na oglasnoj tabli, da će to biti poslednji duel na kome će trener sedeti na klupi Partizana. Jasno instruisana, nedvosmislena poruka Blagojeviću da polako pakuje kofere.

Ali... ne ide uvek sve po planu. Sticajem okolnosti Partizan je u poslednjem meču prošle sezone razbio Vojvodinu u Humskoj i ostavio je bez Evrope. Bio je to tračak nade za Blagojevića, a pomoglo mu je to i što je sistem u potpunosti zakazao zbog organizacije Izborne skupštine kluba.

Činjenica je da je sportski sektor ponovo tražio rešenje, da ga ponovo nije našao i da je Blagojević tada bio “na ledu”. Ali kako su sve strukture kluba bile usmerene na zasedanje, koje je trebalo da se reši uz neminovno kršenje Statuta kluba i zakona, kasnilo se dobrano sa većinom odluka.

Tako je 2. juna, usred održavanja Skupštine, poturena odluka da Blagojević ostaje trener, jer je pre toga “more” njih ponovo odbilo da se prihvati posla, a sportski sektor, koji su tada na ravne časti “delili” Lazović i Mijatović, od 3. juna počeo je da se bavi prelaznim rokom. O čemu ćemo detaljnije pisati u sutrašnjem nastavku.

Kako je protekla Izborna skupština?

Pomenuta Izborna skupština je prošla u krajnje čudnom tonu, jer su se neki članovi “dopisivali” prethodnu noć, pa i na sam dan održavanja (iz Apela za spas Partizana). Dva meseca pre toga, Radna grupa je besomučno pokušavala da napravi validan saziv, poturajući, recimo, zaposlenima u Radnoj zajednici već sastavljen spisak predstavnika “koje bi trebalo da podrže” bez ranije održanih zborova. Neke od odredaba Statuta su jasno prekršene, uz obećanje da će biti korigovane usput, kao i da će Upravni odbor dobiti saziv koji je proširen privrednicima, te ljudima od ugleda, što se nije dogodilo do dan-danas.

Javio se potom i čelnik bivše uprave, advokat Dragan Palibrk, navodeći da je Skupština održana nelegalno i nelegitimno, navodeći precizno sve anomalije kršenja Statuta. Nekoliko meseci kasnije isti čovek je bio najzaslužniji za nastavak saradnje kluba sa kineskim sponzorom, te se obreo u svečanoj loži stadiona u Humskoj, što je nemušto demantovano. Oglasio se potom i Apel za spas Partizana, koji je najviše zagovarao promene, borio se i na ulici, da bi potom u prvih nekoliko meseci mandata nove uprave utihnuo i zatim izdao saopštenje perući ruke od načina na koji je organizovana Skupština, uz tvrdnju da je bila mimo zakona i pravno neosnovana.

Na pomenutom zasedanju delegati i javnost su saznali sve o novim pozicijama čelnika koji su činili Radnu grupu, mada su neki od njih mesec dana ranije napominjali da neće imati funkcije. Saznalo se da će i dalje raditi volonterski (i to se pokazalo netačnim pred meč sa IMT, nedavno), da će navijači ubuduće komunicirati sa klubom preko službenog lica, a ne preko mutivode koji je zamajavao i njih i Apel za spas Partizana mesecima pre toga, dok nije spakovao svoju pozadinu u Humskoj i potom zaboravio bivše saborce.

Članovi Skupštine, javnost i svi koji vole Partizan saznali su tog dana, doduše ne dragom voljom čelnika, da je klub od kraja oktobra 2024. do početka juna 2025. godine od države dobio ukupno 15.400.000 evra, što direktno, što indirektno preko državnih sponzora.

Novac je mahom korišćen za monitoringe, plaćanje zaostalih dugovanja, prispelih tužbi iz mandata bivše uprave, malim delom i za poboljšanje infrastrukture koja je popravljana najviše donacijama i sada je u pristojnom stanju. A deca iz omladinske škole su iz neuslovnog internata u Batajnici premeštena u hotel, uz obećanje da će u sportskom centru u Zemunu konačno biti izgrađen internat.

Tri meseca pre toga, Partizan je potpisao sporazum o reprogramu poreza sa državom, po kome se obavezao da će sve zarade od 1. aprila isplaćivati u bruto iznosu, uz grejs period od godinu dana. Srezani su mesečni troškovi, smanjen broj zaposlenih, honorarci prebačeni na platni spisak sponzora. No, sve je kratkog daha, jer grejs period ističe u aprilu, pa će klub morati da “stvori” 400.000 evra mesečno samo za isplatu reprograma, i to u periodu do 2030. godine...

Dakle, prvi deo 2025. godine nije bio blistav, ali je Partizan u drugom tek čekao Sizifov posao. Popunjavanje tima, prelazni rok bez novca, koji je morao biti okončan u rekordnom roku, letnje kvalifikacije, početak nove sezone i obaveza da se zbog očajnih finansija tim domogne bar jednog evropskog takmičenja...

(Telegraf.rs)