Partizan, mašina za mlevenje trenera

Nije Nenad Stojaković zaslužio rđav ispraćaj iz Partizana, jer o njemu kao čoveku i karakteru u sportskom centru u Zemunu nećete nikada čuti nijednu jedinu ružnu reč. Sem možda od jednog člana stručnog štaba crno-belih sa kojim se nije "mirisao" u dužem vremenskom periodu, ali je, silom prilika, morao upravo sa njim da sarađuje, jer je – nesmenjiv (potvrda toga i danas). Ipak, posao profesionalnog trenera u kolektivu kakav je klub iz Humske, što bi se reklo - u zlo doba, nema puno dodirnih tačaka sa tim kakav je neko čovek, ima li manire, kako govori ili se ponaša, već se od trenera traže isključivo dve stvari – rezultat kao hleb nasušni i dopadljiva igra koja će da ga isprati.

Sve ostalo je irelevantno, a u Stojakovićevom slučaju činjenice govore da nije ostvario nijedan od dva nepisana postulata i zato je platio glavom. Nije na mostu i na vreme, posle remija sa Radničkim iz Niša, kada je svima postalo jasno da nije kadar, niti dorastao da u ovom trenutku vodi i uči se na prvom timu Partizana. Ali, jeste na ćupriji i to onoj u Ljutice Bogdana gde je na terenu kao niko u skorije vreme sa svojim izabranicima "stradao" od ruke večitog rivala. Potom i u kancelariji potpredsednika za sportska pitanja Predraga Mijatovića, koji je smenom Stojakovića zapravo priznao sopstvenu grešku u brzopletom odabiru početkom novembra prošle godine.

Preporučujemo

Foto: MN Press/gp

Zanemarimo za trenutak "suvi rezultat" i fokusirajmo se samo na utisak koji je Partizan odavao pod Stojakovićem. Tim koji je prošlog leta i gotovo tokom cele jeseni bio "mezimče" navijača crno-belih zbog mladosti, energije, poletnosti, pretvorio se u kratkom periodu u "izduvan balon" od koga ne zaziru ni davljenici u Superligi.

Preko noći se izgubio sistem koji je, da se ne lažemo, postavio Srđan Blagojević i Partizan se pretvorio u ekipu bez boje, ukusa i mirisa. Nedovoljno sposobnu da izdrži više od poluvremena u ozbiljnom ritmu (sa trojicom kondicionih trenera u stručnom štabu), nedovoljno uigranu, organizovanu da makar jedan meč privede kraju bez drame, stresa, taman preko puta bili i poluamaterski timovi.

Pride, eksperimenti koji su vršeni na ekipi, što silom prilika, usled povreda, što usled želje da se izgleda ostavi neki trenerski pečat u već "spakovanom" timu, doveli su do potpune konfuzije igrača, do igračkog raspada koji je doveo do toga da je većina navijača Partizana bila srećna što crno-beli stadion rivala nisu napustili sa minimum pola tuceta golova.

Šteta takvih odluka sigurno će biti vidljiva na ceni "krajnjeg" proizvoda na samom tržištu. Jer, ako je neki klub, primera radi, došao da "snima" Milana Roganovića protiv Spartaka, gledao ga je na mestu levog beka, koje nije njegova prirodna pozicija?! Sa druge strane Nikolu Simića, koji je uz pomenutog Roganovića jedini imao konkretnu ponudu minule zime, zainteresovani su videli na poziciji zadnjeg veznog (?!), iako su možda došli da kupe štopera, dok je Vanja Dragojević, kao klasična "šestica" odjednom postao "desetka", a Vukotić krilo...

Bilo bi razumljivo da se neko zaigrao, da je u pitanju amaterski nivo, koji ne iziskuje ni odgovornost, rezultat, niti obavezu prema armiji navijača koja sa snebivanjem sve to posmatra mesecima unazad. Ali, kada na tas stavite sve pomenute odluke i veličinu Partizana, težnju kluba, ne samo da se vrati na staze slave, već i da, kako rekoše iz Humske, svrgnu Crvenu zvezdu sa trona, onda sve to deluje kao košmar iz koga se svitanje i ne nazire.

Nema ordenja za omertu

Naravno, može i Stojaković uvek da prozbori u svoju odbranu, da kaže da je klub preko noći odustao od propisanog i potpisanog protokola za forsiranje mladih igrača i da je potom iznebuha doveo trojicu "mladića" koji su "zidali Kalemegdan", i to po završetku prelaznog roka. Da su pripreme bile sve samo ne – pripreme, jer je tim robovao povredama, te su od planiranih pet odigrana samo tri meča i igrači su dočekali nastavak takmičenja, a da niko od njih nije imao 90 minuta u nogama.

Mogao bi Stojaković sigurno da nešto da keže, ali je odlučio da prećuti i preuzme kompletnu odgovornost na svoja pleća, iako je jasno kao dan da nije jedini odgovoran. Jer, za početak, nije mogao sam sebe, iz treće lige, da kandiduje za trenera prvog tima Partizana ili da se usput tek tako sam oslobađa saradnika (Nemanja Jovšić), igrača koji su mogli da koriste timu (Ibrahim Zubairu, Gajas Zahid, Janis Karabeljov).

Odlučio se za omertu i tihi, nenametljivi odlazak uz rečenice zahvalnosti koje ogrezaju u Štokholmski sindrom. Verovatno i sam srećan što u CV, pod stavkom "prethodna iskustva" stoji – Partizan, kao prilika koja se ne propušta i karta za nešto više u daljoj karijeri. No, i ćutanje je znak odobravanja nekih odluka koje verovatno nije sam ni donosio, ali se saglasio, što je jednako porazno.

Ipak, ordenje za takvu vrstu lojalnosti se ne deli niti se ikada delilo. Dobio je nekoliko šturih, kurtoaznih rečenica uz najlepše želje, uz koje je "prilepljena" i poruka široj javnosti da su na "traci nova grla", spremna za mašinu za mlevenje mesa. Oročena lošim odlukama i kratkim stažom... To je danas Partizan. Nažalost.

(Telegraf.rs)