Milka Forcan za NIN: "Partizan je deo sportske i kulturne baštine!"

Fudbal je biznis, to više nije nikakva tajna, jer napraosto ne postoji kolektivni sport koji “obrne” toliki novac na globalnom nivou, pa se nekada učini da je “izvor nepresušan” i to ne samo za velikane svetskog fudbala, već i za niži fidbalski stalež koji godinama unazad ubira plodove. Partizan se decenijama oslanjao na Omladinsku školu, ona će u bliskoj budućnosti svakako i dalje biti odnovni temelj zarade i opastanka kluba, ali se traži poslovni model pomoću kojeg će crno-beli dodatno “pojačati” finansiranje u vezi sa čim je našriroko, u intervjuu za NIN, govorila potpredsednica za poslovnu politiku – Milka Forcan.

Jedina dama u Upravi kluba iz Humske u tekućoj godini biće zadužena za renoviranje stadiona, jer crno-bele očekuje domaćinstvo Evropskog prvenstva. Takođe i za postavljanje temelja poslovanja, marketinga, gde su već načinjeni neki od poteza imenovanjem Gorana Vrbice, ali i niz akcija od kojih bi klub trebalo da profitira i domogne se “zelene grane”. Preduslov je, naravno, da sve isprate i sportski rezultati, koji su osnova napretka kluba, o čemu je Forcanova i govorila.

- Veliki fudbalski klubovi jesu biznis. Bez zdravih finansija, dobrog upravljanja i održivog modela poslovanja nema ni sportskih rezultata. Ali ako klub svedemo na bilans uspeha, onda smo izgubili njegovu suštinu. Veliki klubovi su mnogo više od kompanija. Oni su institucije kolektivnog pamćenja. Nose identitet gradova, generacija i čitavih zajednica. Ljudi ne navijaju za klub zato što ima dobar poslovni plan, već zato što u njemu prepoznaju deo sebe, svoje porodice i svog detinjstva. Fudbal je jedan od retkih društvenih fenomena koji okuplja ljude bez obzira na godine, obrazovanje ili socijalni status. Iskustvo iz privrede naučilo me je da su disciplina, odgovornost i ekonomska održivost neophodni. Ali moje iskustvo u Partizanu podsetilo me je da postoje organizacije čija se vrednost ne može meriti samo novcem. Kada upravljate klubom kao što je Partizan, ne upravljate samo sportskim sistemom već i delom nacionalne sportske baštine. To je privilegija, ali i velika obaveza – kaže Milka Forcan na početku razgovora za NIN.

Kada donosite odluke, šta je teže sačuvati – finansijsku racionalnost ili emocije zbog koji ljudi vole klub?

- Najteže je pronaći ravnotežu. Ako vas vode isključivo emocije, rizikujete da donosite popularne, ali pogrešne odluke. Ako vas vodi samo finansijska racionalnost, onda klub počinje da gubi svoj identitet i vezu sa ljudima koji ga istinski vole. Smatram da je uloga rukovodstva da razume složenost navijanja, ali da ne bude njen talac. Navijači imaju pravo na velika očekivanja i nadanja jer bez toga sport gubi svoju suštinu. Mi koji upravljamo klubom imamo obavezu da tu energiju i pripadnost pretočimo u sistem u kojem su rezultati posledica dobrog rada i dugoročnog planiranja. U Partizanu je to posebno izraženo. Svaka odluka ima odjek među stotinama hiljada, čak i milionima ljudi koji klub doživljavaju kao deo sopstvenog identiteta. Upravo zato je neophodno da emocija bude pokretač, ali ne i kormilo. Ako izgubite kompas, ne znate kuda idete. Ako izgubite kormilo, ne možete da stignete tamo gde ste krenuli.

Često se kaže da pobede pripadaju igračima, a porazi upravi.

Da li je to cena odgovornosti ili neizbežna posledica popularnosti fudbala?

- Mislim da je to prirodno. U startu si igrači i treneri glavni akteri i oni zasluženo dobijaju najveći aplauz kada pobeđuju. S druge strane, kad stvari ne idu dobro, javnost s pravom očekuje odgovornost onih koji donose odluke. Uloga rukovodstva jeste da preuzme odgovornost, čak i kada javnost ne vidi sam proces donošenja odluka, što je čest slučaj. U fudbalu su emocije intenzivnije nego u većini drugih oblasti. Zato su i kritike glasnije, ponekad i nepravedne, ali to je deo posla. Važno je da vas pohvale ne ponesu, ni kritike ne parališu. Odluke moraju da se donesu na osnovu onoga što je dobro za klub na duži rok, ne na osnovu dnevnog raspoloženja javnosti. A pritisak javnosti je izuzetno jak u vreme digitalnih medija, brzinom svetlosti ste obavešteni o svemu. Po mom mišljenju, uspeh rukovodstva meriće se time da li je klub posle našeg mandata stabilniji, uređeniji i jači nego što je bio kada smo dolazili. Meriće se i po tome da li je vrednost tima porasla. Ako je tako,, onda smo uradili svoj deo posla, bez obzira na aplauze i kritike.

U fudbalu presek stanja na tri dana

Dolazite iz sveta biznisa. Da li ste u fudbalu otkrili nešto što vas je istinski iznenadilo ili poslovni svet može da nauči od sporta?

- Došla sam sa uverenjem da poslovni svet ima šta da ponudi sportu. I dalje to mislim. Ali sam vrlo brzo prepoznala da sport ima čemu da nauči sve nas koji nismo dobili iz tog miljea.. U kompanijama se rezultati najčešće kvartalni ili godišnji. U fudbalu ste ocenjeni svaka tri dana. Taj intenzitet vas uči disciplini, otpornosti i sposobnosti da se posle pobede ili poraza vrlo brzo vratite u ravnotežu. Zatim, snaga pripadnosti. Navijač ostaje uz klub i kada on pobeđuje i kada gubi. To je kapital koji ne možete kupiti i koji vas obavezuje da svaku odluku donosite sa svešću da iza nje stoje ljudi koji klub doživljavaju kao deo svog života. Sport pokazuje koliko su poverenje, zajednička vizija i kultura tima važniji od pojedinaca. To važi i za najuspešnije kompanije. Fudbal je najbolji primer da individualni kvalitet nikada nije dovoljan bez kolektiva. Možete imati najboljeg igrača, najboljeg trenera ili rukovodioca, ali ako sistem ne funkcioniše, rezultat će izostati. Često se misli da je ključ samo u igračima I treneru, ali rezultat zavisi od čitavog lanca. Posao ekonoma je važan, da li će obezbediti na vreme sve što je potrebno igračima, preko doktora I fizioterapeuta koji treba da vrati igrača spremnog, do ljudi iz Omladinske škole koji godinama grade karakter I navike mladih igrača.

Fudbalski klub je ekosistem. Kada jedna karika popusti, sve trpi. A kada svaka karika odradi svoj deo posla, čak i nevidljivo i tiho, dobijate stabilnost iz koje dolaze rezultati. Upravo zato je opasno kada bilo ko unutar kluba počne da doživljava svoju ulogu kao važniju od samog sistema. Kada neko ličnu ambiciju stavi iznad zajedničkog cilja, gubi se ono što je u sportu najvažnije – poverenje i jedinstvo.

Uspešni timovi nisu oni u kojima nema jakih ličnosti. Naprotiv. Veliki timovi uvek imaju snažne pojedince. Ali razlika je u tome što ti pojedinci razumeju da svoju snagu stavljaju u službu zajedničkog rezultata. Pojedinac može da napravi razliku u nekom trenutku, ali samo tim može da stvori trajan uspeh. Da li Haland, uz neverovatan talenat, rad i popularnost, može da postigne gol protiv Engleske ako u organizaciji igre jedna karika zakaže? Ne može, I o tome bruji internet ovih dana, verovatno će stotine analiza biti na ovu temu. Kada lični interesi postanu važniji od cilja tima. Čak I najtalentovaniji pojedinci počinju da slabe sistem.

Pomoć države znači, ali težimo samoodrživosti

Imate li utisak da u fudbalu uspeh zavisi i od faktora koji deluju van sporta?

- Nijedan klub ne funkcioniše van društva u kom postoji. Na njega utiču ekonomska situacija, stanje u privredi, kupovna moć ljudi, interesovanje sponzora, infrastruktura, pa i opšta atmosfera u društvu.

Neizbežno je pitanje odnosa države i velikih klubova. Da li državna pomoć treba da bude trajni model finansiranja?

- Pitanje odnosa države i velikih sportskih klubova je složeno i ne može se posmatrati samo kroz jednu dimenziju. Veliki klubovi, kao što je Partizan, nisu samo sportske organizacije. Oni su deo istorije, kulture i identiteta velikog broja ljudi, nekoliko miliona ljudi. U tom smoslu, razimljivo je da država ima interes da pomogne očuvanju jedne takve institucije, posebno kada se nađe u situaciji koja je posledica nasleđenih problema. Ta pomoć je u određenim trenucima bila izuzetno važna, i sada je. Mi smo toga svesni i to cenimo. Međutim, treba istaći da ona ne može i ne sme biti trajni model funkcionisanja kluba. Klub mora da teži samoodrživosti. Kažem da teži jer mi ćemo svakako još neko vreme zavisiti od razumevanja državnij institucija, tim pre što nam je više od polovine duga prema Poreskoj upravi, dakle državi. I kada budemo u situaciji da sami finansiramo dospele obaveze, plate, reprogramirane dugove, a oni su već značajno manji nego što su bili, dug od preko 20 miliona evra za nesplaćene poreze mora se evidentirati i dobiti saglasnost pre svaki monitoring. Dakle, očekujemo i nadamo se obostranom razumevanju i u budućem periodu. Mi kao uprava postavili smo kao prioritet stvaranje nove vrednosti kroz proizvodnju i razvoj kvalitetnih igrača. Upravo ono što je nekada bila snaga ovog kluba. Dobra omladinska škola nije samo sportska tradicija već i ekonomski model i put opstanka i rasta kluba.

Država treba da ulaže u infrastrukturu, omladinske škole i bazu – to je javni interes. Ali i pomoć klubovima.

Ulaganje u infrastrukturu dugoročni interes

Pitanje odnosa države i velikih sportskih klubova je složeno i ne može se posmatrati samo kroz jednu dimenziju. Veliki klubovi, kao što je Partizan, nisu samo sportske organizacije. Oni su deo istorije, kulture i identiteta velikog broja ljudi.

- Kada govorimo o ulaganju države u sportsku infrastrukturu, važno je da to vidimo kao investiciju u javno dobro, a ne samo kao pomoć jednom klubu. Infrastruktura ostaje generacijama, podržava mlade sportiste, reprezentativne selekcije i međunarodni ugled zemlje. Partizanov stadion važan je ne samo za Partizan već i za srpski sport u celini. Bićemo domaćini Evropskom prvenstvu za mlade 2027. godine. To je i povod da se obave značajnija renoviranja i poboljšaju uslovi na stadionu kako bismo ispunili uslove koje UEFA propisuje. Biće renoviraner istočna i zapadna tribina, novinarske lože, napravljen medija centar, hospitaliti deo. Verovatno i novi reflektori, kao i noseće konstrukcije, novi semafor. Ali uz svaku takvu investiciju da ide i odgovornost kluba da ta ulaganja opravda transparentnim radom i odgovornim korišćenjem. .

Dosta je potrebni da li su nam potrebni novi stadioni? Pa da li su nam potrebni?

- U društvu postoji opravdana rasprava o tome gde treba usmeravati javna sredstva. I to je legitimno pitanje. Svako ulaganje bi trebalo da ima svoju opravdanost i da se posmatra u kontekstu razvojnoj prioriteta jedne zemlje. Ali kada govorimo o sportskoj infrastrukturi, mislim da je važno da je ne posmatramo samo kao stadion ili objekat. Dobra sportska infrastruktura je osnov za razvoj sporta na svim nivoima. Ona nije namenjena samo profesionalnim sportistima, već pre svega deci i mladima. Ako u manjim sredinama napravite kvalitetne uslove za sport, stvorite mogućnost da i tamo deca imaju pristup i šansu da se afirmišu u sportu, ili pak da on bude deo njihovog odrastanja. Ne može svako dete da bude upućeno na Beograd ili neki veliki centar da bi dobilo osnovne uslove za treniranje. Zato mislim da je važno da na infrastrukturu gledamo kao na dugoročnu investiciju. Naravno, tajve investicije trebalo bi da budu praćene dobrim upravljanjem, programima za mlade i strategijom razvoja sporta. Stadion sam po sebi ne stvara šampione, ali stvara uslove u kojima šampioni mogu da nastanu – zaključila je Milka Forcan.

(Telegraf.rs)