• 10
 ≫ 

Ekskluzivno! Predrag Rajković: "Porodica je moj oslonac, sa njima lakše prebrodim sve"

, Telegraf
 ≫ 

Golman Srbije govorio je za Telegraf u velikom intervju o svojoj karijeri, lepim i teškim momentima, o ispunjenju dečačkog sna, putu do evropskog i svetskog trona...

  • 10

Predrag Rajković je sa reprezentacijom Srbije u mlađim kategorijama osvojio sve što je moglo da se osvoji, bio je i evropski i svetski prvak, a sada će pokušati i sa seniorskom reprezentacijom da dođe do slave u Kataru.

Iako je mesto prvog čuvara mreže sada preuzeo Vanja Milinković Savić, Srbija se može pohvaliti neverovatnim kvalitetom kada su golmani u pitanju, pošto ima tri vrhunska čuvara mreže i samo nijanse odlučuju za koga će se selektor Stojković opredeliti.

Telegraf je pre Mundijala, u okviru emisije "Moj put u Katar" uradio intervju i sa Predragom Rajkovićem, kako bismo prošli detalje o njegovoj karijeri i saznali i neke nepoznate detalje o njegovom putu do velike pozornice.

Koji dres je sanjao, koliko mu je značajna traka Crvene zvezde, kako posle teških momenata uz suprugu i decu prebrodi sve mnogo lakše nego ranije, i kako je izgledao iz njegove perspektive do evropskog i svetskog trona, čitajte u nastavku intervjua...

Prvi fudbalski koraci u Negotinu i otac kao prvi trener

Nalazimo se ispred stadiona na kome si napravio svoje prve fudbalske korake. Kada vidiš ovaj teren koja ti je slika pred očima?

- Prva slika koja mi je pred očima je ta da sam tu upoznao mnogo drugara, da sam napravio prve fudbalske korake i da sam bio srećan. To je bilo sa nekih mojih sedam godina otprilike. Otac me je prvi put doveo ovde i zato sam bio srećan i nekako sam jedva čekao da budem tu sa drugarima i da igram fudbal po ceo dan.

Otac je isto bio golman. Da li to znači da je ljubav prema stativama urođena i da li si od malih nogu znao da ćeš biti golman?

Ana i Predrag Rajković, Negotin

Foto: Nikola Tomić

- Nisam znao odmah da ću biti golman. Prva dva tri treninga sam bio napadač, ali pošto me je mrzelo da trčim, stao sam na gol po ugledu na mog oca. Pratio sam njegove utakmice i išao sam sa njim na sva gostovanja, voleo sam da budem golman i kao svi koji treniraju fudbal žele da budu napadači, igrači i da daju golove. Vremenom sam shvatio da to ne mogu da budem, da trčim i da dajem golove, tako da sam se vratio na gol i postao sam golman.

Tata ti je bio i prvi trener?

- Da, on mi je bio prvi golmanski trener. Pokazivao mi je neke pokrete, kako treba da se bacim, da uhvatim loptu i tako te neke osnovne stvari.

Da li je samim tim, tata bio tvoj idol od malih nogu ili si za idole imao neke druge golmane?

- Na oca sam se ugledao od samog početka zato što je on bio golman i svi su ga cenili. On je ovde, u istočnom kraju, bio popularan golman i svi su znali za njega. On je za mene uvek bio idol i uvek će biti idol kao golman.

Kakav je osećaj kada danas staneš među stative velikih stadiona i koja je slika koja ti prolazi pred očima?

- Uvek se setim kako smo na drugom terenu igrali srećno i bezbrižno fudbal. Imao sam mnogo drugara, sa nekima sam ostao u kontaktu, ali svaki put kada dođem u Negotin pričamo o tim danima kada smo krenuli da igramo fudbal i kako smo bili srećni i to je slika koju ću zauvek da pamtim.

Ko ti je poklonio prvu loptu?

- Deda sa očeve strane. On je radio kao ekonom u fudbalskom klubu "Hajduk Veljko". On me je dosta toga naučio i vodio me je na treninge i utakmice. On je znao da mi šutira loptu na gol a ja sam se bacao.

Dečački san ispunjen potpisom za Zvezdu

U čijem dresu si sanjao da igraš?

- Crveno - beli. U kući smo svi zvezdaši osim mog oca. On je partizanovac. Ali kada sam prešao u Crvenu zvezdu on je morao da navija za Crvenu zvezdu. U trenutku kada sam počinjao da igram fudbal mislim da je bilo 80% dečaka koji su navijali za Crvenu zvezdu. Negotin je Zvezdin grad.

Jagodina je klub u kom si krenuo profedionsalnu karijeru. Kako je došlo do toga da baš za njih potpišeš?

- Ima sam 12, 13 godina i otišao sam tamo kao kadet. Igrali smo tu kvalitetnu ekipu koja je bila dosta jača i bolja nego ova koju sam igrao u Negotinu. Nekako sam delovao čudno zbunjeno, nekako mi je bilo sve novo. Prvo sam se odvojio od porodice i živeo sam sam, sve novo ali imao sam tamo dosta ljudi koji su mi pomogli, dosta porodica koje su me prihvatile kao da sam njihov sin. Tako da sam se lako uklopio i mogu da kažem da sam bio srećan tamo. Proveo sam 4 ili 5 godina u Jagodini. Prošao sam sve mlađe kategorije i igrao sam kvalitetnu ligu. Nakon toga sam sa jedno 176, 17 godina debitovao za Jagodinu za prvi tim.

Koliko je bilo teško odvojiti se od kuće sa 12 godina i da li si bio svestan koliko je to ozbiljan korak?

Ana i Predrag Rajković, Negotin

Foto: Nikola Tomić

- Uopšte nisam bio uplašen jer sam jedva čekao da zaigram u nekom ozbiljnom klubu. Tada sam već bio malo stariji i bio sam svestan nekih stvari i želeo sam da napravim neku karijeru. Tako da nisam se uplašio. Više su se uplašili moji roditelji što je i negde normalno.

Kako je majka reagovala kada si otišao od kuće?

- Ne znam kako je preživela. Ona je plakala danima i danima, kao i svaka majka što je negde i normalno. Oni su me podržali u svemu i nisu me sputavali uopšte.

Za tebe je 2013. godina po mnogo čemu je bila specifična godina. Može li se reći da je ona bila prelomna godina u tvojoj karijeri?

- Ta 2013. je bila mnogo lepa godina za mene. Prvo sam debitovao za Jagodinu protiv Partizana, pa sam osvojio Evropsko prvenstvo, pa sam debitovao za A selekciju kod Siniše Mihajlovića i onda sam prešao u Crvenu zvezdu. Sve se to izdešavalo u tri meseca bukvalno. To je bilo nezaboravno leto, a sve je počelo od marta. Bila je utakmica sa Partizanom pa do kraja avgusta. Bio je to buran period i bukvalno ga se ne sećam. Sve je prošlo kao tren.

Ana i Predrag Rajković, Negotin

Foto: Nikola Tomić

Kako je došlo do toga da te kontaktiraju iz Crvene zvezde i kako si se osećao kada si potpisivao ugovor?

- Sve je počelo kada smo osvojili Evropsko prvenstvo, oni su videli nešto u meni i želeli su da me dovedu. Bio je to avgust mesec i igrali smo utakmicu protiv Donjeg Srema. Odigrali smo 2:0. Utakmica kao utakmica, ništa specijalno. Ja nisam ni znao ništa oko toga ali moj otac je verovatno znao. Samo su mi posle utakmice rekli "dođi gore u kancelariju, neko je zainteresovan za tebe". Došao sam i rekli su mi "Crvena zvezda te želi i sledeće nedelje ćeš preći u Crvenu zvezdu". Prvo nisam verovao i mislio sam da se šale sa mnom ali kada je došao dan da treba da se potpiše postao sam svestan i bio sam srećan što ću ispuniti svoj dečački san.

Kako si se osećao kada si potpisivao ugovor i da li može da se kaže da je to bio tvoj ugovor života?

- Taj ugovor je bio poseban za mene jer od malih nogu navijam i volim Crvenu zvedu. Dve godine pre toga, kada je bila utakmica u protiv Bordoa da sam plakao zbog nje. Tako da sam bio srećan, uprkos tome što sam znao da je tu Bajković i da neću odmah biti prvi golman, ali nije mi to uopšte smetalo niti me je zanimalo, važno mi je bilo da sam tu.

Kako je izgledao put do evropske titule

Predrag Rajković

Foto: MN Press

Sa omladincima si osvojio Evropsko prvenstvo tog leta. Sećaš li se te atmosfere i kako ste se spremali za tako veliko takmičenje?

- Generalno mi smo se svi družili. Bila je dobra atmosfera, dobar spoj igrača. Imali smo dosta dobrih igrača kao što je Mitrović koji je sada i u A selekciji lider, Đuka koji igra za Crnu Goru, Mijat Gaćinović, Sergej Milinković Savić. Tako da je bilo dosta igrača koji su igrali i na Novom Zelandu, a sada igramo zajedno i u prvom timu. To je bila dobra generacija i vladalo je jedinstvo i uspeh je bio zagarantovan.

Kako je dobio šansu kod Siniše Mihajlovića u A timu reprezentacije?

Kakav osećaj si imao kada si dobio poziv za A tim?

- Prvo me je na telefon pozvao Bole sekretar da mi javi da ću biti pozvan. Mislio sam da se neko šali jer sam imao tek 16, 17 godina. Zašto bi mene zvali, mislio sam nije vreme. Onda kada je stigao poziv u klub regularno ja sam bio presrećan. Ja sam jedva čekao. Dolazio sam na trening sat vremena pre svih. Nisam znao kako da se ponašam. To je bilo jedno prelepo iskustvo. Onda mi je tadašnji selektor Siniša Mihajlović na dan utakmice rekao da ću da debitujem, da ću ući tokom utakmice i da želi da mi da šansu jer sam zaslužio. Ja sam Siniši Mihajloviću neizmerno zahvalan što mi je pružio šansu da debitujem sa 17 godina.

Sećaš se razgovora sa Sinišom i kakav savet ti je tada dao?

- Nisam imao priliku puno da radim sa njim, svega dva okupljanja ali ono što sam video mogu da kažem da je to jedan dobar čovek koji želi svima da pomogne. Kao trener je odličan, što je pokazala i njegova trenerska karijera. Samo reči hvale za Sinišu.

U Zvezdi si brzo uspeo da se izboriš za startnu postavu i debitovao si u utakmici protiv Vojvodine.

Ana i Predrag Rajković, Negotin

Foto: Nikola Tomić

- Tačno. Kada sam potpisivao ja sam bio svestan da je tu Bajko ali mi nije predstavljao problem da budem drugi golman. Kraj sezone, osvajamo titulu i u poslednjem kolu ja debitujem protiv Vojvodine. Rezultat je bio 3:3 i bio sam presrećan, ali pun ugođaj je bio kada sam debitovao protiv Radničkog pobedom na Marakani. Još više sam bio srećan posle šest meseci kada sam postao kapiten Zvezde.

Kod trenera Lalatovića 2014. dobijaš šansu i postaješ prvi golman. Kolika je to bila odgovornost za tebe?

- Veća odgovornost, znaš da si prvi i da je sve na tebi, da nemaš pravo na grešku. Sve oči su bile uprte u nas klince kojima je dao šansu. Smatram da smo svi mi lepo iskoristili tu šansu i da smo opravdali poverenje. Svi ti igrači su sada u nekim dobrim klubovima. Ispostavilo se da je to Lalatu bio odličan potez.

Došao je na red i prvi derbi koji nije bio baš najsjajniji za tebe?

- Ja sam u toj utakmici generalno dobro branio dok nije došao taj slobodnjak. Ali to se dešava, to je bila neka škola. Posle utakmice mi je bilo teško što sam delom odgovoran za taj poraz. Ali to je fudbal, svi mi pravimo greške i negde će se to vratiti.

Sada me kod kuće čekaju žena i deca, sa njima lakše prebrodim sve

Kako ispoljavaš negativnu energiju nakon loše utakmice?

- Sada kada dođem kući, čekaju me porodica, žena i deca i sa njima lako prebrodim sve. Kada sam bio mlađi trebalo mi je malo više vremena da to svarim i razumem da je to sastavni deo fudbala i da su greške normalna stvar.

Bila je i ta 2014. godina sjajna za tebe jer si proglašen za najboljeg golmana lige. Koliko ti je bilo važno to priznanje i da li možeš da ga uporediš sa kapitenskom trakom?

Traka Zvezde je nešto mnogo veliko

Predrag Rajković

Foto: MN Press

- Ne. Traka Zvezde je za mene nešto mnogo veliko, nešto što su nosili mnogo veliki igrači. To je nešto mnogo veliko. Uspeh je biti u timu sezone ali biti kapiten Crvene zvezde i to drugi najmlađi posle Dekija Stankovića je mnogo velika čast.

Na Novi Zeland niste otišli sa preteranim očekivanjima niti ste euforično ispraćeni na Svetsko prvenstvo. Kakva atmosfera je vladala pred sam odlazak?

- Ništa specijalno. Generalno ta generacija 95, 96 je uvek bila dobra. Kako smo krenuli sa Veljkom da radimo od tada je išlo dobro. On je došao dve godine pred prvenstvo. Imali smo odličan tim i odlično je selektirao tim. Bio je dobar psiholog, znao je kako sa nama da se ponaša i kada treba da nam priđe. On je dosta toga učinio za sve nas.

Kada ste videli grupu i kako ste se pripremali?

- Mi nismo mnogo pričali o protivnicima, znali smo da ako smo složni da možemo mnogo. Samo smo gledali sebe i trudili se da idemo dalje.

Smemo li da kažemo da si ti bio jedan od ključnih igrača budući da nijednu utakmicu niste dobili u regularnom delu meča nego čak i na penale?

- Protiv Amerike sam promašio penal ali sam odbranio 2 ili 3. Smatram da smo svi muški izdržali sve napore. Nije lako igrati na 3 dana po 120 minuta, pobediti i oporaviti se i igrati opet. Na kraju pobediti Brazil u 118. minutu, istrčati kontru. To ne može svako. Tu se videlo da smo dobar spoj.

Šta je za jednog malog Predraga Rajkovića značila utakmica protiv Brazila? O čemu si razmišljao tog dana?

- Sećam se da smo pričali pre toga da smo sa Brazilom do tada igrali samo na Soniju. Sutra smo protiv njih igrali finale Svetskog prvenstva. To je zaista bilo neverovatno. Sećam se i Veljkovog motivacionog govora koji nas je pogodio. On nas je pogodio i izbio nam je strah koji smo možda imali u trenutku. Ipak igramo protiv Brazila fudbalske sile. Kada smo izašli na teren pokazali smo zube i nismo se bojali nikog.

O čemu tada razmišljaš u 118. minutu kada dajete gol?

- Hteo sam da istrčim do radovanja ali sam se setio da smo nakon prvog gola posle dva minuta primili gol. Tako da sam ostao na golu da se skoncentrišem poslednjih pet minuta da ne primimo gol i da podignemo taj pehar.

FK Srbija Brazil, Novi Zeland, reprezentacija Srbije - New Zealand Soccer U20 WCUP Brazil Serbia

Foto: Tanjug/AP

Svira sudija kraj i kreće haos?

- To je bila jurnjava po terenu. Svako svakog juri, svako svakog grli. Videli smo Vukašina kako plače, jede travu, sve je obavio. To samo pukne emocija. Fizički si bio iscrpljen i onda su izašle emocije. NMezaboravno iskustvo. Najlepše je protiv Brazila osvojiti Svetsko Prvenstvo.

Da li si imao velike ponude nakon Novog Zelanda i šta vam je donela ta pobeda?

- Donela nam je to da budemo prvaci sveta i da budemo ponosni što smo Srbi i nadam se da će i naredne generacije ponoviti taj uspeh.

(Telegraf.rs)

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Ne želim da budem informisan
Ok