Bombe su pale pored mene! Vlado Šćepanović o NATO agresiji i medalji na EP 1999. godine
Šćepanović za Telegraf otkrio kako je dan pre početka bombardovanja poleteo iz Aviana, bio je to isti aerodrom sa kojeg je NATO slao svoje avione na Jugoslaviju 78 dana
Devedesete godine u Jugoslaviji počele su burno, a završile se još burnije - bombarovanjem. Politika zemlje, ali i svetskih sila, koje su bez odobrenja Saveta bezbednosti tokom 78 dana vršile neprekidno bombardovanje, odrazila se i na sport, što je nna svojoj koži osetio i proslavljeni košarkaški reprezentativac Jugoslavije, a sadašnji pomoćnik Adree Trinkijerija u Partizanu, Vlado Šćepanović.
Preporučujemo
Niti smo mi birali Zvezdu, niti ona Partizan: Vlado Šćepanović razbio "mit" o kalkulacijama i najavio veliku borbu za finale i Evroligu (VIDEO)
Vlado Šćepanović delio lekcije pred Monako: Ubacio trojku sa centra, Novica i Aleksej izgubili duel sa "starim majstorom" (VIDEO)
Makar kada je reč o sportu Srbiji i, tadašnjoj zemlji, nikada nije manjkalo medalja. Naročito je uspešna košarka, koja je silom prilika prestala da se igra 1992. godine posle raspada, kada je Divcu, Đorđeviću, Paspalju i ostlaima uskraćeno pravo da "ukrste koplja" i odmere snagu sa Džordanom, Medžikom, Birdom...
Propušteno je nadoknađeno prvom prilikom, 1995. godine, kada su zlata na evropskim i svetskim prvenstvima počela ponovo da se nižu, jedno za drugim. Ipak, te 1999. godine bombardovanje je ponovo stavilo pod upitnik nastup tada popularnih Plavih na šampionatu Starog kontinenta.
AVIANO - AERODROM SA KOG SU POLETELI KOŠARKAŠI BUDUĆNOSTI, ALI I PRVE BOMBE
Taj najveći sukob od Drugog svetskog rata na tlu SR Jugoslavije, odnosno, tadašnjeg prostora Srbije i Crne Gore počeo je 24. juna, samo dan pošto su košarkaši Budućnosti igrali meč Kupa Saporta sa Trevizom u Italiji. Tako je u trenutku, shodno ozbiljnosti situacije, zaustavljen sport u čitavoj zemlji.
- Ja sam tada igrao za Budućnost iz Podgorice i posebno je zanimljivo da smo mi samo veče pre bombardovanja igrali u Trevizu meč sa Benetonom Evrokup. Tog 23. uveče smo se vratili letom za Poodgoricu čarterom, a već 24. je počelo bombardovanje, i to, sa aerodroma iz Aviana, upravo onog sa kog smo mi poleteli kući. Malo simbolike. Sve se prekinulo. Nismo imali drugi meč sa Benetonom, domaća liga se nije više igrala. Mi smo postali za zelenim stolom prvaci Jugoslavije jer smo regularni deo završili na prvom mestu.
- U medijima se provlačilo. Samo je bilo pitanje časa kada će da krene bombardovanje. Koliko znam, čak je i za tu noć 23. marta bilo planirano da sve počne, ali je bilo loše vreme, pa su navodno odložili. Bio sam aktivni svedok svega toga i početka bombardovanja.
PRVE BOMBE U PODGORICI I VOŽNJA NA DVA TOČKA
Početak rata dočekao je u kolima na putu ka aerodromu, nedaleko od mesta na koje su pale prve bombe.
- Bombe sam dočekao tako što sam tog 24. marta išao na aerodrom da sačekam prijatelja sa leta iz Beograda. Ja sam išao kolima put aerodroma, a bombardovanje je počelo negde oko 19.30 sati. Oni su pogodili jedan rezervoar sa gorivom, baš blizu puta kojim sam ja vozio sa drugom. Auto sam praktično vozio na dva točka, kao u onim serijama. Baš sam imao blisko iskustvo tih prvih bombi koje su pale tu i na vojni aerodrom u Podgorici. Sve je bilo naravno blokirano. Vratio sam se nazad.
- U tom momentu nisam osećao veliki strah, ali je bilo veliko iznenađenje, ljutnja, sve se to bilo skupilo. Prvi put se suočavate sa nečin što nikada u ranije niste imali prilike da vidite, već samo na TV-u.
ČEKANJE ŽELJKOVOG POZIVA POD BOMBAMA
Kako je košarkaška liga bila stopirana zbog NATO agresije, reprezentativcima je ostalo da sačekaju Obradovićev poziv za Evropsko prvenstvo koje se te godine igralo u Francuskoj. Spletom okolnosti, ipak nam je dozvoljeno da se na njemu pojavimo kao aktuelni prvaci Evrope i sveta.
- Niko ne voli rat. Niko ne voli bombardovanje. Pogotovo, kada se bombarduje vaša zemlja. Jednostavno ste u nekoj vrsti izolacije. Ne verujem da ne postoji osoba na ovom svetu koja ne oseća neku vrstu ljutnje i nečega što se skupi u tebi kao čoveku. Svako normalan mrzi ratove, mrzi bombardovanje, mrzi ubijanje. Bilo kome da se desi, ja jednostavno to ne mogu da razumem.
- Tog dana se sve prekinulo. Za nas je bila neka nova situacija da od marta nema utakmica, nema takmičenja, nema ničega. Za neke od nas je samo ostalo da čekamo pripreme reprezentacije, za koje se nije ni znalo da li će i kako uopšte i biti.
- Svi smo željno iščekivali da to što pre krene. Iščekivali smo da l ićemo uopšte i igrati, a samo godinu dana ranije smo bilo svetski prvaci u Atini.
PUT NA PRIPREME PREKO DUBROVNIKA SA HRVATSKOM TAJNOM SLUŽBOM
Bombardovanje se završilo 10. juna 1999. godine, a prvenstvo je trebalo da počne 21. juna, tako da su same pripreme morale da počnu van granica naše zemlje - u Solunu, dok kog nije bilo ni malo lako doći u situaciji kada je skoro sve blokirano.
- Ja sam bio u Budućnosti trener je bio Muta Nikolić, koji je ujedno i bio pomoćni trener Željka Obradovića u reprezentaciji. Veliki je problem bio, kako mi da dođemo do Soluna gde je trebalo da počnu pripreme. Obustavljeni su bili svi letovi i jedina varijanta je bila, a mi smo je iskoristili je, da kolima odemo u Dubrovnik.
- Odatle smo leteli za Zagreb, pa iz Zagreba za Solun. To je bilo putešestvije koje je trajalo i trajalo. Ne zaboravite, to je bila 1999. godina, samo 4 godine posle građanskog rata u Jugoslaviji. Idalje je sve bilo nategnuto. Mislim, čak, da su po našem ulasku u Dubrovnik i Zagreb sa nama bili ljudi iz hrvatske službe koji su nas dočekali i pratili, kako bismo prošli do Soluna. Čudno neko vreme.
- Prvih dana priprema u Solunu bilo je samo pet igrača. Bio je tu Nikola Lončar, Mića Berić, Dejan Tomašević, Nikola Bulatović i ja. Možete da zamislite početak priprema sa 5 ljudi na treningu. Od samog starta je bilo...Onda smo se polako skupljali. Išli smo u Švajcarsku na turniru u Ženevi...ostalo je istorija.
- Mi koji smo bili u Jugoslaviji non-stop smo kao svedoci svih tih ružnih vremena bili u kontaktu, na telefonu sa ostalim saigračima. Stalno su nas zvali da pitaju kako smo, šta se dešava. Imali su direktan prenos tih svakodnevnih situacija. Bilo je i ružnih i lepih stvari. Kum Predrag Drobnjak me je stalno zvao. Imao je redovan direktan prenos.
BRONZANA MEDALJA U FRANCUSKOJ
Kada je konačno sve počelo, Jugoslavija je počela lakim pobedama. Usledio je poraz od Rusije, ali se u polufinale ipak otišlo. za razliku od prvenstva 1997. godine, Plavi su tu zaustavljeni od tada moćnih Itlaijana sa MAesrsom i Fućkom, koji su kasnije osvojili i zlato.
Ipak, i pored naizgled slabijeg rezultata, na tom prvenstvu su debitovali Stojaković i Gurović, a uz to, osećaj ponosa nije manjkao.
- Ekipa je bila promenjena u odnosu na 1998. godinu. U tim se vratio Saša Danilović, bio je tu i Divac. Sasvim solidna ekipa. Imali smo peh da nam se Saša Obradović povredi kao prvi plejmejker. Pukla mu je ahilova tetiva. Mislim da se i Lukovski povredio. Praktično smo to polufinale protiv Italije, koje smo izgubili, igrali bez pleja. Neverovatno. Dosta dobro i uspešno Evropsko prvenstvo, i na kraju, sa svim stvarima sa kojima smo se nosili, i sa svim problemima, bronzana medalja je bila jedan veliki uspeh.
- I kao tim, kome je proradila neka vrsta inata, napravili smo uspeh. Ali, ipak je sve to samo sport. Sve ekipe koje su bile tamo, 99 posto svih tih igrača su bili šokirano. Kao što sam rekao, niko ne voli rat i bombardovanje, pogotovo sportisti koji žive sportski i na terenu i van njega. Osetili smo veliku solidarnost svih njih. I njima je čudno bilo da se to dešava i da bombe padaju na jednu evropsku zemlju. Koji su politički razlozi, to mene ne interesuje. U tim uslovima, ta bronzana medalja, mnogo više znači.
U godinama koje su usledile, Jugoslavija je na Olimpisjkim igrama 2000. godine bila šesta, ali se na velika vrata vratila 2001. godine kao selekcija koja je najdominantnije osvojila evrospki šampionat. Slično se dogodilo i 2002. godine kada je u Indijanapolisu, usred Amerike, pobeđen "drim tim", i barem na taj način, usledila je slatka "sportska osveta". Vlado Šćepanović bio je deo te blistave sportske istorije.
(Saša G.)
Povezane vesti
Partizan sprema evroligašku bombu za novu sezonu: Kris Džons na meti crno-belih!
ABA liga saopštila rasporede polufinalnih mečeva: Prvi na parket izlaze Partizan i Budućnost
"Ostoja Mijailović je pogazio reč datu Čoviću, sve je palo u vodu...": Grbović progovorio o sastanku večitih
Kako pobeda Makabija nad Panatinaikosom loše utiče na Zvezdu i Partizan? Razlog je jednostavan
Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.
Djoma
Javno podrzao odvajanje Crne Gore,jedan od glavnih Milovih propagandista..Cuvena reklama pred izbore "zakucaj za Mila"..Ali ti nije smetalo da igras za zemlju ciji si raspad podrzavao,kao sto ti ni sad ne smeta da bas u Srbiji zaradjujes za zivot..
Podelite komentar
Milan
I sta kazes na to sto tvoja drzavica zabranjuje obelezavanje godisnjice zlocinacke nato agresije????ovo bi trebalo da bude prvo pitanje koje se postavlja svakom milogorcu!!!
Podelite komentar
dragana
Secam se jutra 24 marta, predavanje na mom fakultetu na kome studira dosta grka i crnogoraca. Jos nismo verovali da ce se desiti sto najavljuju. Samo smo primetili da smo tu mi i grci i da crnogoraca nema. To je nekako bio prvi znak tog dana. Kasnije se redjalo... Da dodam da nisam maliciozna niti ista lose mislim. Ljudi su otisli i to je razumljivo.
Podelite komentar