INTERVJU! Hrvatski Srbin, legenda Zadra: Kako sam rasplakao Dražena i oprostio rušenje kafića u ratu

Odlazak u Dalmaciju, na meč Zadra i Crvene zvezde, bio je teško zamisliv bez prilike da se napravi intervju sa Petrom Popovićem, legendarnim igračem ovog kluba.

Jedna poruka predusretljivog sagovornika je bila dovoljna za lak i brz dogovor, iako je imao velike obaveze. Lokacija - stara dvorana Jazine. U ovoj kultnoj hali, kapaciteta od 3.000 mesta, nekada je Zadar dočekivao Cibonu, Zvezdu, Partizan čak i pred 7.000 ljudi! Ulazak u halu je već dovoljan da vam nezamisliv bude prizor tolikog broja ljudi u malom prostoru, a iznad koša kod službenog ulaza, dominira grafit sa čuvenim sloganom "Bog je stvorija čovika, a Zadar košarku". Iznad njega, poster Krešimira Ćosića.

Petar nam je taj grafit pokazao, čemu je posebnu dozu ponosa dodao kada nam je na telefonu pokazao snimak španskog komentatora, koji ovaj slogan izgovara dok njegov sin Marko ređa trojke u dresu Fuenlabrade.

Na karijeru sina je posebno ponosan, iako i sam ima čime da se pohvali. Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je evropsko srebro 1981, ali posebno srce zaigra kada se seti titule koju je Zadru doneo 1986, u vreme kada je Cibona dominirala po notama nestvarnog Dražena Petrovića.

Petrović je u ovoj sezoni oborio rekord Radivoja Koraća (74) po broju poena na jednom meču, ubacio je u 1. kolu čak 112 nesrećnoj Olimpiji koja je morala da igra sa juniorima i kadetima zbog kazne, što dovoljno govori o apetitu koji je Dražen imao.

Na kraju sezone, upravo ga je Petar Popović rasplakao u možda najluđem finalu u istoriji stare Jugoslavije. Cibona je kao dvostruki prvak Evrope senzacionalno izgubila od Zadrana, koje je sa klupe uz veliku dozu šmeka vodio Vlade Đurović.

O tom šmeku i sportskom bezobrazluku nam je mnogo toga otkrio Popović, koji je bez problema govorio i o mračnijem periodu grada. Davne 1991. godine, kada je rat počeo da besni, mnogi Zadrani kao da su zaboravili šta im je sve Petar doneo i koliko je samo godina pisao istoriju kluba.

U to vreme, više su se gledala "krvna zrnca", pa je mnogima zasmetalo Popovićevo poreklo - Petar se rodio u Kraljevu, otac mu se preselio u Zadar i ceo dalji život mu je bio vezan za Dalmaciju, ali je u masovnoj histeriji rulja 2. maja 1991. rušila sve na šta je naišla, a da je bila srpska imovina.

Porušeno je oko 130 objekata, za to nije niko odgovarao. Popović je čak i rušenje svog kafića prevazišao i ostao. Ipak, priču smo počeli iz Kraljeva, koje je našoj košarci dalo brojne majstore.

- Suštinski, u Kraljevu sam bio u sedmom i osmom razredu, tamo sam malo i počeo. Ne mogu reći da sam tamo baš ozbiljnije krenuo, ali kada sam krenuo u srednju školu, tada je krenuo i veći košarkaški početak. Počeo sam kao pretkadet i sviđalo mi se, trenirao sam godinu-dve dok nije postalo ozbiljnije, a važnu ulogu u tome odigrao je i moj rođak Učo Pulanić. Osvojio sam prvenstvo Jugoslavije sa kadetskom ekipom Zadra, pa posle u Celju sa juniorima, mislim da smo finale igrali sa Zvezdom. Bila je to generacija Nikolić, Bogosavljev... Posle tog juniorskog prvenstva sam prešao u seniore. Igrao sam 20 sezona, od toga 17 u Zadru, nastupao sam i za Jugoslavijom, ne računam univerzijade i ove mlađe medalje, jedina je prava sa Evropskog prvenstva u Pragu. Ja kao najmlađi cimer sa Krešom Ćosićem, a igrali su Dalipagić, Kićanović, Radovanović, Žižić... To je moja karijera, nakon 15-16 sezona ovde, tri godine sam odigrao u Benstonu u Zagrebu, pa se vratio ovde i završio karijeru.

Kako je izgledalo kada delite svlačionicu sa takvim velikanima na svom prvom velikom seniorskom turniru?

- Ah slušajte... Ne da je velika čast sa takvim velikanima biti... U stvari, Boša Tanjević je bio trener, bilo je podmlađivanje te reprezentacije, u ekipu je ušao Benaček, Poljak... Tada je Moka prestao, a ja sam ušao u reprezentaciju i krenuo na taj turnir. Bogu hvala, imam srebro sa tog prvenstva u Pragu.

Ipak, najveći uspeh je kultno finale iz 1986. godine, kada je Cibona pala u Zagrebu?

- To se ne meri, ne znam šta bih mogao da uporedim sa tim. Cibonu dobiti, onakvu sa Draženom... I on mi je bio cimer u Americi kad smo bili sa reprezentacijom, najmlađi je bio i cimer sa mnom, to su počeci. Zadar je bio 5-6 puta prvak države, ali takvu Cibonu dobiti u Zagrebu, pred 11-12.000 ljudi, nestvarno je. Oni su bili prvaci Evrope dve godine za redom, Đurović nam je bio trener, otišli smo gore tako što nismo imali šta izgubiti, a dobili smo puno. Najlepše osvojeno prvenstvo u Zadru, doček je bio veličanstven, nije to trajalo ujutru samo kad smo došli u pet sati, sutradan smo bili na trgu i bilo je 20-30.000 ljudi. To je trajalo danima!

Uvertira za taj meč je bila famozna priča o Draženovom lažiranju povrede, kako bi se poštedeo na drugoj utakmici u Zadru, pri 1-0 u seriji za Cibonu. Da li se čuvao kako bi se titula proslavila u Zagrebu, ili je to bio mit?

- Svi su govorili da je simulirao povredu. Ja sam dobar i sa njegovim bratom, Aca je moja generacija, '59. godište, ali ja sam tek posle saznao o čemu se radi. On je imao dve tehničke, što znači da je u Zadru dobio treću, ne bi igrao finale u Zagrebu. Tako da, po meni, to je bila prava informacija, iako su svi govorili u ono vreme da je lažirao povredu, pa sam i ja to tako prihvatio. Ovo je iz pouzdanijih izvora i tako sam saznao da je izbegavao igru da ne bi slučajno dobio tu treću tehničku. Takvo je bilo pravilo.

O tome se i danas priča, titula ima kultni značaj za navijače Zadra, koji ne zaboravljaju Đurovića?

- Apsolutno! Vlade je super, i danas smo u kontaktu, on je bio ovde kada je došla Doguš grupa, zvao me je telefonom, bio je u Šibeniku na promociji knjige o Draženu. Zvao me je da bi došao tu, primili smo ga i napravili malu feštu, pozvali smo još nekoliko igrača iz te generacije, 5-6 igrača, Stojka Vrankovića, bio je tu Obad, Pahlić... Bilo nas je 5-6, pa su nas prozvali i pre meča Zadra da izađemo, bilo je baš super.

Šta je sve Vlade Đurović učinio kako bi vas odveo do senzacionalnog preokreta i titule protiv Cibone?

- Mislim da je on najviše tu poradio u suštini na psihološkom planu. Da se vratim na poslednji trening u Zadru pre odlaska na finale. Mi smo se spremali za zagrevanje, a Vlade je izašao vani i doneo fudbalsku loptu, bacio je i kaže "hajde, sad igramo malo fudbal". Posle pola sata je rekao "ovako treniraju šampioni". Posle tuširanje, pa smo otišli na večeru, napravio se banket, pa kaže "eto tako se hrane šampioni".

- Sutradan smo otišli na put, u dvoranu smo otišli, rekao je da se ne treba ni skidati. Ušli smo u farmericama i patikama, par šuteva smo opalili. Kaže "ovako treniraju šampioni". I u finalu, na samom ulasku u Ledenu dvoranu, na službenom ulazu, Vlade je prošao prvi. Jedan gost u kafiću, da li je bio sam, dobacio je "šta ovi zadarski ped*ri dolaze kad znaju šta ih čeka"? Vlado se okrene, nokaut, ovaj padne, Vlade kaže "ovako tuku šampioni". Tako je krenulo!

A tek meč - priča za sebe... Popović je postigao 35 poena, i sve u drugom poluvremenu!

- Utakmica je krenula, ja sam počeo u petorci, pa sam omašio zicer u dva šuta, vadi me Vlade vani, završi se poluvreme, 10 ili 11 razlike, ne mogu da se setim, za Cibonu. Očekujem da opet počnem u petorci, Vlade izdvoji druge, i mislim da je bio sedmi minut drugog poluvremena, on me zove: Dobro, koliko ti godina igraš?

- Igram već 20 godina.

- Koliko dece imaš?

- Imam troje, sinove.

- Pa šta ćeš da pričaš deci, šta ćeš da osvojiš? 'Ajde igraj daj da dobijemo.

Ja ušao, prva lopta trica, i kad je to krenulo... Trideset i pet poena, od toga šest trojki, u dva produžetka.

Mnogi su pisali da ste tada rasplakali Dražena. Da li je to figurativno rečeno ili se zaista desilo?

- Kako nije! Napravio je peti penal na meni, ja sam bio na trici, skočio sam i stavio ruku, napravio je faul i uhvatio se za glavu, plakao. Slušaj, još se nije tada znalo ko će dobiti, ali to mu je bio najteži poraz, posle toga, kad god bismo se sreli i družili se, uvek bi govorio to. Na kraju krajeva, Cibona je posle toga pala. Dogodine, ispali su od Zvezde. Dve godine su vezano oscilirali zbog naše pobede.

Sigurno je bilo paklenih duela i protiv Zvezde, Partizana, ostalih klubova od Vardara do Triglava?

- U mojoj dugogodišnjoj karijeri, dobijao sam i Žalgiris sa 20 razlike, dobijali smo Real ovde, a u jugoslovenskoj ligi, dobio sam sve ekipe koje postoje u gostima, osim Crvene zvezde, što je zanimljivost. Ne znam iskreno koliko godina sam igrao protiv Zvezde, ali je nikada nisam pobedio u Beogradu! Partizan smo dobijali i po 30 razlike, čak i sa Dalipagićem i Kićanovićem, ali Zvezdu u Beogradu nismo uspeli da dobijemo. Ume da bude "vruće" na gostovanju, uvek je tako bilo, ali u granicama normale. I u Jazinama i na strani, Zvezda je igrala u Pioniru, Partizan u Hali sportova.

Poznato je i da su Zadrani Zvezdu dočekivali sa upaljenim svećama na Božić. Tako su 1971. svetla u dvorani bila ugašena, a 3.000 navijača držalo je upaljene sveće kako bi se napravio dodatni pritisak na igrače. Publika je te sveće bacala na teren, pa se čak najbolji igrač Zadrana Pino Đerđa okliznuo na sveću i izvrnuo skočni zglob. Da li je bilo ovakvih momenata i u vašoj karijeri?

- Dosta puta se poklopilo da Zvezda dođe za Božić u Zadar. Bilo je vreme Božića, dva dana pre ili posle praznika, a cele Jazine su bile pod svećama. U mojoj karijeri, minimalno četiri puta se poklopilo da Zvezda u tom periodu igra u Zadru. To je bio deo atmosfere, ali tako je bilo i kada su slabije ekipe dolazile u Jazine. Hala je takva, mala, stisnuta, publika je odmah do parketa. Višnjik je sada moderna i evropska dvorana, ali nema te atmosfere, manje je i publike, kvaliteta, sve to svoje donosi.

Ko je bio najteži za čuvanje?

- Tada je bilo puno igrača, na mojoj poziciji, da li je to Delibašić, Kićanović, Georgievski, Duško Ivanović u Budućnosti... Bilo ih je, igrača i igrača, pa kasnije Željko Obradović, sa Todorićem sam igrao... Bilo ih je, ne mogu se setiti svih, u to vreme nisi mogao da odeš u Skoplje i reći "idemo dobiti". Ne možeš nigde da se prošetaš, moraš krvavih nogu izaći iz hale. Bila je jaka liga, i reprezentacija je značila nešto.

Poznato je i da Popović dolazi iz porodice koja je neraskidivo vezana za sport.

- Komazec mi je rođak od sestre jedne, Gregor Alan je od druge sestre, pa tu je i Mazija, i on je od sestre iz drugog braka, supruga mi je u Zadru igrala košarku, tu smo se i upoznali, u Jazinama. Puno je toga, otac mi je igrao fudbal u Zadru, '40-ih ili '50-ih. Sportska porodica - kaže Popović, uz poseban osvrt na sina Marka.

- On je imao puno bolju i veću karijeru nego ja, samo mu je mnogo krivo što ništa nije napravio sa reprezentacijom. Ali igrao je 10 godina Evroligu, 15 godina van, bio je u Žalgirisu 4 godine, najtrofejniji je stranac svih vremena u Žalgirisu, imao je devet trofeja, četiri prvenstva, kupa i baltičku ligu. Igrao je dobro u Efesu, u Uniksu je osvojio Evrokup, bio je MVP čak i to mu je čak Saša Đorđević presudio da bude najbolji igrač završnice Evrokupa, mislim da je tada radio čak za Eurosport, to je bilo u Trevizu.

- Bio je posle dva puta u Himkiju i dva puta osvojio Kup, u Fuenlabradi je bio četiri godine, kapiten je bio u Španiji, bez obzira na to o kojoj se ekipi radi, tri godine je bio kapiten. Napravili su mu oproštaj kakav mu možda tata i mama ne bi napravili. Veličanstveno... Bio je u Valensiji, ima sjajnu karijeru, na kraju krajeva, 10 godina je proveo u reprezentaciji. Bio je na Evropskom i Svetskom prvenstvu, u Pekingu na Olimpijadi... Sad je u Zenitu u Sankt Peterburgu sportski direktor. Ove godine su ga baš zvali, tamo mu je i bivši trener Plaza, koji je vodio Žalgiris kada je on bio igrač. Otišao je da proba da pokrene nešto.

Ipak, ne može da preboli što nije došao do nekog odličja sa reprezentacijom?

- To stalno naglašava, imao je strašnu karijeru, možda mu je najveća pobeda osvajanje ABA u Ljubljani, kada je u polufinalu igrao sa Zvezdom, koja je vodila 10-11 razlike, onda su navijača napravili neki cirkus, bio je prekid. Bio je preokret, on je ubaco preko 30 poena, zadnju loptu je dodao Miksu u ugao za pobedu. U finalu je imao preko 30 poena protiv Makabija sa Blatom, proglašen je MVP-jem.

Kako ste podneli i prevazišli dešavanja iz 1991. godine, kada su vam zapalili kafić?

- Nisu zapalili, srušili su, ali tada su srušili pola grada. Tada je poginuo jedan dečko iz Bibinja, Lisica se preziva, a sa njegovom braćom sam danas super. Ja sam i posle toga, kada su srušili lokal, godinu dana kasnije renovirao sve i radilo je još dve godine dok stvarno nije počeo rat. Više nije bilo ni struje ni vode, zatvorili smo, ali ne uzimam sve to nikom za zlo. Oni su tada rušili i hrvatske objekte, stihijski, znate kako je to. Malo ljubomora, pa su čak neki razbijali i krali, desilo se. Bilo je takvo doba, nakon toga smo zet i ja to renovirali, radili uredno dok se stvarno nije zakuvalo.

Da li ste ikada saznali čije je to "maslo"?

- To je bila masa, skupilo se 1.000 ljudi, išli su gradom i razbijali. Kao valjak. To je takvo vreme bilo, i danas imaš budala i sa jedne i sa druge strane, iako se danas dosta toga vratilo u normalu. Uvek neko može da napravi neko sr*nje, pa ja nisam uzimao za zlo jer sam znao da oko sebe imam ipak dosta ljudi koji će uvek biti tu. Pa i ti koji su rušili, možda su danas dobri sa mnom, lupam, ne znam, nisam snimao ko je to radio. Radilo je to još godinu - dve dok nije krenulo bombardovanje i potpuno ludilo, a onda mi je Pino Đerđa rekao da više ne računa na mene, pa sam otišao u Zagreb. Posle sam se vratio u Zadar da završim karijeru.

Da li ste žalili za državom koja se raspada i da li ste osećali pripadnost Jugoslaviji?

- Ma mene to uopšte nikad nije zanimalo, da li ste crni ili beli, apsolutno. Do rata, nisam pojma imao za pola sela iznad Zadra. Tek kad je počeo rat... Ni danas ne znam imena pola mesta iz okoline. Ružno je naravno sve što se dogodilo, ne znam kome rat može doneti dobro, sve se moglo raspasti i bez rata, jadnih i poginulih ljudi. Neko je ostao bez familije, neko je ostao invalid, a moglo je sve da se završi bez rata.

Zanimljivo je i da su u novijim vremenima očvrsnuli odnosi sa Kraljevom, čiji su veterani nedavno došli u Zadar.

- Dolaze često veterani, bili smo zajedno, a ja tamo više nemam nikog, imao sam dedu i tetku tamo, ali su oni umrli i više nikog nemam. Međutim, mogu ispričati anegdotu iz periodu kad je Marko bio u Kazanju (2008-2011), bio je na Zlatiboru na pripremam sa klubom. Pozvao me mene i suprugu da dođemo na Zlatibor, otišli smo kod Kiće u hotel, bio je tamo i Željko Obradović sa Panatinaikosom. Insistirao je da ostanemo da spavamo, otišli smo u "Livade", tu smo uvek spavali kada smo igrali protiv Borca u Čačku. Na kraju smo otišli u Kraljevo, u dvoranu Sloge, odmah su čuli i došlo je njih 10-15, zamolili su me da ostanem. A meni noga ogromna od otoka, igrao sam sa veteranima na Evropskom prvenstvu u Češkoj. Ali ostali smo do popodneva i sada sam u kontaktu sa dosta njih iz moje generacije i starijih, mlađi me i ne znaju. Ali zovu me stalno, dolazili su ovde kada je bilo prvenstvo u rukometu, da li Svetsko. Kad god dođu, jave se, družimo se, svi smo mi ljudi!

Za karijerni uspon sina Marka, velike zasluge ima i Dino Rađa.

- Sad ću ispričati i to, u kom smislu je imao ulogu. Dino je igrao sa Komazecom ovde, imali su jednog pleja pored Kalamize, i kada se Kalamiza povredio, direktor je zvao moju suprugu. Gde je Marko? Marko je u školi, u gimnaziji. Hoćete li mu reći da dođe večeras na trening? Nije ih bilo 10 za trening. I on je došao, igrali su 5 na 5, Marko je ubacio par trojki, onda Rađa kaže: Pa gde tražite okolo pleja pored ovog malog?

- I stvarno mu je pomogao u tom smislu, igrao je solidno, a nije lako kad pored sebe imaš igrače poput Rađe i Komazeca, ima malo pritiska. Ipak, snašao se solidno i pokrenuo karijeru. I danas sam u kontaktu sa Dinom, umeo je da ga savetuje kad god treba. Pomogao je, gurao ga u tom trenutku, a uvek moraš imati malo i sreće u karijeri. Ako nema sreće ili te trener ne vidi onakvim kakav si, male su nijanse između toga da napraviš veliku karijeru ili da budeš običan klupski igrač. On je ipak napravio vrhunsku karijeru. Bilo je želje da karijeru završi u Zadru, ali iskrslo je ovo, Zenit je zagrizao, 20 dana su ga zvali i insistirali. Sada je tu sportski direktor.

Za kraj, bilo je reči o situaciji u Zadru, koja je daleko od one iz šampionske 1986, ali i o nedostatku talenata.

- Ja gledam to šire, nije problem samo košarke u Zadru, nego kompletne Hrvatske. Srbija je puno, puno jača u omladinskom pogonu, veći je potencijal i talenat nego kod nas. U klubu sam i danas, radim u omladinskom pogonu, nikad nismo imali visokih, skupljali smo okolo, ali smo imali plejeve. Ali sada nemamo ni plejeve, nemamo ništa, bunar se stisnuo. Ali mislim da je i to globalna posledica, deca su sada više na ajpedu, na mobilnom, igraju NBA na kompjuteru. I ovi momci što dođu na treninge, neće puno da rade. To je globalno, nije samo problem Hrvatske - kaže Popović, uz jednu paralelu sa ne tako davnim vremenima.

- Bio sam dva puta trener Zadra u ondašnjoj Gudjir ligi, imao sam devet pobeda u nizu i onda smo izgubili, odmah ideš. Vidite danas na šta je to spalo, samo da ne ispadnemo. A što se tiče kvaliteta, mislim da je drastično palo. Koliko para, toliko muzike, glavni sponzor je grad Zadar. Sada je tu Cibona i ništa više, Cedevita je otišla, odmah možeš napisati da je finale Zadar - Cibona. Treći ne postoji, Split se nešto koprca, ali ništa da se dignu.

(B. Vinulović)