Emotivan oproštaj Pece Popovića od Duška Vujoševića i reči koje kidaju dušu: "Otišao je..."

Prošle srede nas je napustio Duško Vujošević, legendarni trener koji je najveći trag ostavio u Partizanu i najtrofejniji stručnjak u crno-belom taboru. Danas se održava komemoracija posvećena njemu, dok će potom biti sahranjen na Novom Groblju.

Veliki broj ljudi je stigao na komemoraciju, brojne legende koje je upravo on izgradio. Tu su Željko Obradović, Aleksandar Đorđević, Žarko Paspalj i brojne druge sportske gromade koje su došle da odaju počast Dušku Vujoševiću.

Preporučujemo

Izuzetno emotivan je bio Predrag Peca Popović, čiji govor nikoga nije ostavio ravnodušnim:

- Tužni zbore, Božo Koprivica mi je naložio da izaberem reči da se ne brukamo pred našim dragim prijateljem. Velikan, kada ode, ne može da čuje sve ono što bi trebalo. Kada nas je prošle srede zadesila vest koje smo se pribojavali, prvi naslovi su glasili "Otišao je general, čarobnjak, alhemičar". Za mene, bio je primer, bio je bajkotvorac, graditelj, principijalan i nepotkupljiv čovek. Duško će uvek posedovati svoju izdvojenu poziciju. Umeo je da prepozna klinačku darovitost, iskreno doprinese razvoju, pruži šansu da se iskažu u pravom svetlu, ne pazeći na poreklo, veroispovest... Bio je negovatelj gnezda iz koga će izleteti buduće legende... Sve je to mogao jer je sanjao kao dete, mislio kao naučnik, analizirao kao psiholog, radio kao tehnolog, voleo kao pesnik, odlučivao kao časni sudija.

- Načitan intelektualac i mudrac, pa tek onda trener. Možeš preko neke veze da igraš, ali preko nje ne možeš da igraš dobro i da dođeš do kraja. Nije stvarao košarkaše za takmičenja, već i ličnosti za vreme. Trebalo je istrpeti, da se ne lažemo, njegov trenerski i pedagoški dril. A za fantaziju, nužno je u tim godinama pročitati pravu knjigu, saslušati umnike, zaći u galeriju... Spremao ih je psihološki za onaj poznati "Duletove tri sekunde". Trenutak odluke. Po formi, košarkaška igra je najsličnija poeziji. Zen je stav, biranje šuta, poetika skrivena od nedostojnih očiju. Da biste znali šta je na slici i da biste videli, ne morate biti pažljivi, ali morate dugo gledati. Da biste znali šta u knjizi ne piše, morate je pažljivo pročitati.

- Tragičari i heroji, timski igrači i sebičnjaci, sve je tako slično. Njegova borba nije bila samo na parketu i zato su 23 trofeja i 916 puta predvođenje crno-belog tima koštali. Taj se čovek nije štedeo zbog uverenja da nijedan posao ne može da se radi bez ljubavi i strasti. To ga je stajalo zdravlja. Postoje ljudi koji unapred pristaju na tu cenu, svesni da bi bez toga izdali sebe. Često je bio toliko impulsivan da je prelazio neke granice, ali kad se završi meč znao je da čestita. Pamtimo ga kao borca za pravdu, ali čoveka bez dlake na jeziku.

- Pripadnik je starovremenske škole, koja je uvek posedovala principe časnosti. Ovaj grad je gubio i znao da žali mnoge svoje graditelje, ali malo njih je doživelo to što je doživeo Dule. Iz zemaljskog života je izašao ponosno, dostojanstveno. Zato danima tuguju navijači i rivali, kolege... Zato evropske košarkaške utakmice počinju minutom ćutanja, predugi redovi pred knjigama žalosti, zato izloge krasi njegova slika, neki glumci izlaze na scenu sa naklonom gledaocu kojeg nema u gledalištu. Zato onako tuguju doktori koji su se godinama nosili sa njegovom bolešću. Tek sada razumemo veličinu onoga čemu smo zbog Duška jednom prisustvovali. Mora se ispuniti kvota ličnih i zajedničkih poraza. Moj duboki naklon goramdi zavičajnog čojstva, i jednom od onih koji u srcu ostaju. Hvala ti, Dule Vujoševiću, hvala ti, Dule, što si uopšte ovde postojao - pričao je Popović.

(Telegraf.rs)