Telegraf na pijaci u Manili: Sirovo meso, iznutrice, lignje, krabe i kornjače na +30, i sve mrda...

Ko je u Srbiji odrastao devedesetih godina mogao je svega i svačega da se nagleda, očeliči se i navikne na brojne nepredviđene situacije. Tako, prolazak kroz favele i tesne ulice u Manili i ne mora da bude tako strašan. Legendarni gospodin Slobodan Mićić, putopisac, avanturista i vlasnik čuvene turističke agencije u svojim reportažama je umeo da kaže: "Svaka zemlja i narod se najbolje upoznaju kada odete na pijacu". Rešio sam da ga poslušam...

Kako i svaka zemlja, i Filipini imaju svoje specifičnosti koje bi, svaki stranac morao da prihvati ako želi da se oseća prijatno. U gradu od oko 20 miliona ljudi, oko 2.5 miliona je bez krova nad glavom. Tako, i ne čudi kada vidite mališane koji sami ili sa roditeljima prose i spavaju na betonu, a istovremeno, pored njih prolazi automobil od pedesetak hiljada evra. Tužno, jezivo i istinito. Paradoksi i razlike, vidljivi su na svakom koraku, pa je "parola snađi se", jedini način da se preživi.

A, na pijaci...muk

Svesni su toga ljudi u Manili. Zamenljivi su vrlo lako, zato i rade. U blizini hale u kojoj će Srbija odigrati prvi meč protiv Kine, nalazi se čuveni "Farmers Market", jedna od većih gradskih tržnica. Spolja, deluje zanimljivo, a mnogi stranci ne usuđuju se tamo ni da zakorače. Secikese, prosjaci i sumnjivi tipovi vrzmaju se oko ovakvih mesta, pa sve to i odbija ljude koji ne razumeju taj način života.

"Pregurao sam devedesete. Pregurao sam gužvanje po našim pijacama... Ovo je zezanje", objasnih sam sebi, ali i kolegama koji su mi pogledom, u sebi, poručili više psovki u nizu, kao i to, da me bar dva sata neće voleti uopšte, ako prežive.

"Ulazimo".

Miris koji nikad niste osetili u životu, što je i logično, prvi je utisak dok prolazimo kroz kapiju i lagano se penjemo ka glavnom delu pijace. Ogromna hala, "glavna ulica" ispred nas. Desno morski plodovi, a levo meso, sirovo. Sve na tezgama.

Dok sam štelovao opremu za snimanje, primetih da su kolege ukopane u stavu "mirno",  kao i par stotina ljudi koji su se okrenuli ka nama. Kao u filmu. Bili smo atrakcija njima i oni nama. Osmeh i prilazak prvoj tezgi sa pitanjem: "Koliko košta?" pomogli su da odobrovoljimo lokalce koji su shvatili da "dolazimo u miru", da smo ljubazni i da bi možda mogli da zarade koji dinar, tj. pezos. Prećutno, i snimanje nam je dozvoljeno. Posle pohvale da tezge izgledaju lepo, a roba sveže, gospodin i gospođa su se nasmejali i poručili da sve možemo da fotografišemo i snimimo. Počinje obilazak...

Plodovi mora koji se pomeraju

Dok su prvi lokalci zaista pedantno uredili svoju tezgu sa ribom koja "leži" u ledu, nastavljamo korak po korak dalje. Otkrivamo specijalitete koji se retko viđaju. Način života, ležeran, mnogoljudan, bez mnogo pravila i kontrole uslovio je i pijacu. Sa, pomenute, desne strane izložena je riba, svih boja i veličina. Prepoznajemo lignje, očišćene i spremne da se napune, pohuju ili bace na roštilj.

A onda, gambori, školjke, dagnje, škampi...U Evropi, ovo bi košatalo mnogo i predstavljalo simbol luksuza, nekoliko stotina evra, barem. Ovde, ova hrana je simbol običnog života, a cene se kreću od svega par dolara do nekoliko po kilogramu.

Ono što iz prve nismo videli jesu krabe, ogromne krabe i kornjače koje se kupuju na komad. I koje...mrdaju.

- Kupite nešto, baš biste mogli, sve je sveže - Kaže nam gospođa sa širokim osmehom.

- Hvala, ali nemamo šerpu u hotelu - Nekako sam uspeo da joj objasnim sa osmehom dok prvi put gledam malog "Koju" kako mrda. Mali "Koja" ovde je osuđen na kofu i supu. Navikao sam  da ga vidim u nekom akvarijumu kako se deca igraju i čekaju ga po oklopu. "Jadan Koja" - pomislih u sebi.

Meso na +30

Sa druge strane, slika nije bila baš tako zanimljiva kao u morskom sektoru. Svinjski but, plećka, kremenadle, i raspolućene životinje visile su sa pulta. Na njemu, malo iznutrica, mnogo kobasica i još koječega nepoznatog. Sirovo meso, bez bilo kakve zaštite, ili celofana, "krčkalo" se i čekalo mušteriju na nekih 30 stepeni koliko je bilo napolju. Tek po koji ventilator ukazuje na vrućinu i, uz to, doprinosi da se "egzotični" miris sirovog mesa na toploti nadaleko oseti.

Kako ovaj deo nije bilo tako lako snimiti, pomeramo se kroz gužvu koja se stvara i krećemo ka kraju tržnice.

Savršenstvo boja

Najprijatnije iznenađenje dočekalo nas je u delu sa voćem i povrćem. Ruku na srce, sve deluje kao tek ubrano. Lokalci se u ovom delu zaista trude da sve održe u najboljem redu pa tako sve redovno prskaju vodom kako bi delovalo što svežije.

Takođe, gospodin na tezgom sa bananama opušteno je sedeo na svom pultu sa prekrštenim nogama, opuštao se i gledao svoj telefon.

Povrće, slično kao i naše. Kukuruz, tikvice, crni i beli luk, kineski kupus, salate, ljute papričice i niz raznih zeleniša privlači pažnju svakog ko tu prođe.

Uz to, tezge sa voćem narazličitijih vrsta i boja. Uz klasične narandže, limun i mandarine, prepoznajem "dragon fruit", zmajevo voće, mango, avokado i guavu. Ostalo, ne bih znao ni kako da probam.

Kada je reč o cenama, među skuplji proizvodima su jabuke koje prodaju za oko 200 dinara. Četiri kruške možete kupiti za oko 80 dinara, a kilogram narandži za isti iznos. Sve u svemu, za naše standarde, vrlo pristupačno. Za njihove, baš i ne.

Obilazak pijace poslužio je za razbijanje straha, ali i predrasuda. Lepa reč i osmeh zaista otvaraju i gvozdena vrata. Ovog puta, to je bila tržnica u srcu Filipina. Narod i ljudi, svuda su isti. Kada ih tako prihvatite i vi se osećate mnogo bolje i postajete bolji. Svratićemo ovde ponovo, barem, po koju voćku.

(Telegraf.rs)