Ušli smo u dolinu gladnih u Manili: Sirotinja na Filipinima samo ovo sebi može da priušti kako bi preživela

Foto: Telegraf.rs - S. G.

Manila. Avgust, 2023 godine. Dvadeset miliona ljudi na jednom mestu. Reke ljudi i vozila, beskrajno prostranstvo udžerica i favela koje preseca luksuz onih koji su se izdigli "iz blata".

Svetsko prvenstvo u košarci posle 1978. godine, kada je Jugoslavija osvojila legendarno zlato baš ovde, ponovo se održava na istom mestu.

Preporučujemo

Skoro da je i nezamislivo kako je u vreme Kiće, Praje i ostalih izgledao kraj oko Araneta Koloseum hale u kojem su ispisali istoriju. Sada, skoro četrdeset godina kasnije, nedostaju neke, nama potpuno normalne, stvari.

Dok veći deo ekipe na jedan od sastanaka ide bezbednim prevozom, odlučujem da prošetam i dokažem staru izreku: "Nisi siromašan ako nemaš novac, već ako nemaš snove".

Hrana i voda za nekoliko miliona ljudi u glavnom gradu Filipina vrednija je od zlata. Znam da postoje kvartovi koji plene lepotom i uređenošću u Manili. Ali, činjenica je i to, da mnogi nemaju krov nad glavom, pa ulica za njih predstavlja sve. Ulica je i kuća i posao i razonoda i odmor. Spavaju bukvalno gde se zadese. Na platou, na betonu, na trotoaru...

Dok prolazim kroz gužvu koja se zbog navijača stvara oko hale, prelazim ulicu i probijam se između džipnija, taksi motora, automobila...

Ulazim u favelu kroz koju vodi prečica na mapi. Luksuz ne postoji, kao ni pravila. Ipak, na licima lokalaca ne primećuje se briga, žurba, ali ni tuga. Borba je za njih svakodnevica. I oni, kao i svi na svetu, rade, žive, raduju se, sanjaju. I njima krči stomak, kao i većini.

Foto: Telegraf.rs - S. G.

Ulica gladnih... 

Tako, dolazim do mesta na kojem se okupljaju svi oni koji žele da za malo novca pojedu nešto toplo i preguraju dan.

Par ulica sa teškom mukom sklepanim tezgama. Krčkaju se, prže i peku najrazličitije vrste jela. Svaki čovek koji priđe kako bi uzeo malo hrane, kao i svaka osoba koja istu pravi, ima svoju istoriju, geografiju i svoju priču. Čini se da je, kao i u životu, i ovde hiljadu ljudskih sudbina i drama sudareno u jednom trenutku sa nekim razlogom.

Ređaju se scene u kojima deka od nekih sedamdesetak godina nešto kuva u ogromnom loncu koji, žicama, napaja akomulator za auto, ili nešto slično. Za svega pedesetak dinara jedan od lokalaca kupuje topao obrok koji mu je možda i jedini tog dana.

Oko druge, malo urednije i "bogatije" nekoliko radnika kusa, reklo bi se čorbu od pirinča, u koju je dodato malo povrća. Tu je i nekoliko žena koje nasred ulice peku meso, i to, na trideset i više stepeni. Naravno, frižidera nigde.

Jedan obrok lokalce košta oko 50, do 100 dinara, nekada manje, nekada malo više. Snalaze se kako znaju i umeju.

Ova dolina gladnih, čini se, produžava se u nedogled. Jednostavno, mnogo je onih koji žele svoje "parče hleba". I pored toga, ljubazno, nude to što imaju.

Ne osećam strah bez obzira na to što sam u faveli. Ne osećam nelagodu jer štrčim. Štaviše. Upozorenja da se "u ove ulice ne sme" deluju neosnovano. Ovi ljudi jednostavno imaju veliku volju i želju za životom i snove, da preguraju dan i budi malo srećniji. Ono što ovde pojedu, daje im snagu i motiv da nastave dalje. Zato i opstaju, zato i jesu primer za mnoge koji ne znaju šta će sa novcem, a takvih, u Manili ima. 

Pratite nas i narednih dana, jer glavni grad Filipina ima i sasvim drugu stranu i kvartove koji su tako uređeni i sagrađeni da bi im mnogi pozavideli. A, lepota, čistoća i stepen razvijenosti ostavlja bez daha. 

O svemu tome čitaćete na našem portalu. 

(Telegraf.rs)