Čika Joca je život posvetio klubu iz Inđije i igračicama, ali duša mu krije strašnu tragediju

Nakon što je za čitaoce Telegrafa ispričao šta je ženski rukometni klub Železničar iz Inđije, čika Joca, Jovan Živanović, otkrio je potresne dane svog života, priču koja je nas je ostavila bez daha.

Preporučujemo

Svačija muka je njemu samom najveća, ali veće muke od gubitka sopstvenog deteta nema, a čika Joca se sa tim susreo u vreme velikih ratova na Kosovu, kada je izgubio sina Bojana koji je služio vojsku.

- Imao sam tu tragediju, naš prvenac, čedo naše, Bojan. Rođen 1978. godine, bio je vrstan rukometaš ovde, čak su neki klubovi imali ambicije da ga dovedu u svoje superligaške redove, konkretno govorim o Crvenki. Studirao je ekonomiju, nije uspeo da da uslov za treću godinu. Kaže, ide u vojsku da razmisli da li će da stepenuje ili nastaviti studije. Kao sportista, u odnosu na mene, relativno visok, 178 centimetara. Ode u tu diverzantsku izviđaćku jedinicu na Pantelej u Niš i bili su dole sa 63. padobranskom jedinicom. Prvo su bili u selu Rajinci kod Bujanovaca. Tamo su ga ovi iz OVK napali, poginuo je jedan iz 63. padobranske, mislim da se zove Dimitrijević. Znam da su organizovali neke turnire za svog padobranca, kako su ga zvali. Posle tog incidenta su se premestili, pa su bili u selu Oraovica gde je moj sin poginuo 24. marta 2001. godine, kada su Albanci slavili... Za njih je 24. mart Dan oslobođenja od Srbije, kada su nas NATO-vci napali. To je jedna tragedija moja - drhtavim glasom je rekao.

Međutim, to nije jedina tragedija koja ga je zadesila, pre mnogo godina, kako kaže, ostao je bez drugog deteta, ali pod, kako kaže, sumnjivim i nikad do kraja razjašnjenim okolnostima.

- Prva tragedija mi se desila kada se supruga porodila. Želeo sam da mi se deca rode u Zemunu, pošto sam ja bio Zemunac. Oba deteta su rođena tu, izuzetno su krupne bebe bile. U mom slavlju rođenja sina došle su komšije da mi jave, pošto nismo imali telefone tada, da su zvali iz porodilišta da mi jave da sa bebom nešto nije u redu. Kad sam došao ujutru su mi saopštili da je beba preminula. Posle ove tragedije sa sinom, ja sam bio u Zemunu u opštini kod matičara, tražio izvod iz knjige za pokojnog Bojana, a onda sam uzgred tražio za drugo dete. Rekli su mi da ne mogu da dobijem jer nisam dao detetu ime... Ali ja verujem da tu nisu čista posla... Mislim da je moje dete živo. Moram da verujem... Verujem da mi je beba ukradena tada... To je bila država, ta SFRJ, to je sistem tada bio da se to radi. Negde su te arhive postojale gde je ko i čije dete - rekao nam je čika Joca.

Sada, dok radi sa devojčicama i devojkama u ženskom rukometnom klubu Železničar iz Inđije, oseća novu energiju i, kako on kaže, svaku od njih vidi kao svoje dete.

- Jeste, ja njima svima kažem da su one moja deca, volim ih kao roditelj svoje dete. Znaju to mnogi roditelji, čak sa nekima održavam veze i dalje. Ne znam, ja to kažem, sve je do čoveka, uvek se treba pokazati i u ovakvim trenucima da pokažeš ljubav prema drugome. Uvek vam kažem, nikoga nisam lagao zbog rukometa, sem ženu što sam lagao. Ja im to kažem, neću vas nikada zbog rukometa lagati, uvek ću vam reći šta je istina. Ne mogu, milion puta sam naučio tako kad neko nešto kaže, pa posle nekog vremena promeni priču. Istina je uvek jedna. Ja ne volim da se stalno petljam. Kažem kako jeste, pa ti bilo prijatno ili ne, ali je to tako. Ja ovu priču o deci mojoj sam uvek tako pričao, znate - završio je legendarni čika Joca, lice Inđije i čovek koji održava vatru kluba koji pravi čuda.

(Telegraf.rs)