• 2

Mundijalske priče: Sve o „Čudu u Bernu“ koje je '54. izvela Zapadna Nemačka. Tome bi bilo ravno samo Srbijino osvajanje titule prvaka sveta u Rusiji

Mađarski „zlatni tim“ stigao je u Švajcarsku tog leta 1954. godine, da se prošeta i sa sobom u domovinu ponese trofej Žila Rimea koji je pripadao prvaku sveta. Bili su neporaženi u četiri prethodne godine, i svet je bio uveren da će u svojoj nameri i uspeti. Svet, ali ne i reprezentacija Zapadne Nemačke

  • 2

Nemački reprezentativci slave osvajanje prve titule prvaka sveta posle trijumfa nad Mađarskom u Bernu 1954. godine rezultatom 3-2. Foto: Profimedia

Kiša je padala u Bernu tog 4. jula 1954. godine, dok se Mađarska na stadionu „Vankdorf“ pred 62.500 gledalaca i engleskim sudijom Vilijamom Lingom, spremala da uzme svoju prvu titulu svetskoga prvaka, u finalu Mundijala protiv potpunog autsajdera Zapadne Nemačke. Ferenc Puškaš je „lakoj konjici“ doneo prednost već u 6-om minutu, da bi dva minuta kasnije na 2-0 povisio Zoltan Cibor.

„Zlatnih jedanaest“, kako su ih zvali, „Moćni Mađari“, kako su ih zvali, koji nisu izgubili meč četiri godine unazad, u prvih su deset minuta — protiv ekipe koju su dve nedelje ranije tukli 8-3 u grupi, protiv reprezentacije zemlje koja pet godina ranije nije ni postojala — imali dvostruku prednost. Sve je išlo njima na vodenicu, apsolutno sve: Dunav je nezadrživo tekao ka Budimpešti i sa sobom nosio trofej Žila Rimea.

Osim što nije. Drama koja će se odigrati u preostalih 80 minuta meča stvorila je jednu fudbalsku silu i pokrenula jednu političku revoluciju. Bio je to najveći prekret u finalima Svetskih prvenstava ikada: Mađarska je vodila 2-0, ali je Zapadna Nemačka bila ta koja će sada uzeti „boginju“.

PUT NEMAČKE DO ZAVRŠNOG TURNIRA

VIDEO: Nemačka 3-6 Engleska, prijateljski meč na Olimpijskom stadionu u Berlinu 1938. godine. Englezi salutiraju „po nacistički“ tokom intoniranja nemačke himne

Nemačka u međuratnom periodu nije imala nacionalni tim za šalu, uprkos tome što ništa nije osvojila. Na Mundijalu u Italiji 1934. godine bili su treći, posle neočekivane pobede nad demoralisanim austrijskim „vundertimom“ koji je igrao „dunavski vir“ (naziv za revolucionarnu taktiku Huga Majsla, njihovog slavnog selektora i jednog od najvećih svetskih trenera u istoriji, koja je akcenat stavljala na posed lopte, kratke pasove, slobodu kretanja, itd, te bila preteča totalnog fudbala) i harao tih godina, ali nesrećno (mnogi kažu: nepravedno) ispao od domaćina Italije u polufinalu. Tri godine kasnije, nemački je tim — nazvan „Breslavskih jedanaest“ nakon pobede u Breslavu nad Danskom od 8-0 — vezao 11 mečeva bez poraza, pobedivši u deset, ali su propali 1938. na Svetskom prvenstvu u Francuskoj: par meseci ranije Nemačka je pripojila Austriju, ali je taj „ujedinjeni“ tim bio sve samo ne ujedinjen.

Kada je počeo rat, stvari su se bitno promenile. Počev od 1936. pa nadalje, selektor je bio Sep Herberger, čovek koji se svim silama trudio da svoje igrače sačuva od smrti, radeći čak neke stvari koje su mogle lako da ga pošalju u radni logor. Primera radi, pošto su nacisti uveli pravilo da se sa fronta mogu povući samo dekorisani vojnici, falsifikovao je papire da bi ih izvlačio sa fronta. Druge je uspevao da ubaci na bezbedne položaje, pa je tako Fric Valter služio na jednom aerodromu Luftvafea.

Međutim, neke nije uspeo da spasi. Najčuveniji primer je onaj Adolfa Urbana, golgetera Šalkea, kluba koji je tokom Trećeg rajha dominirao šampionatom. On je 1935. debitovao za „manšaft“ kao 21-godišnjak, bio član „Breslavskih jedanaest“, na 21 meču za reprezentaciju dao 11 golova, a 1942. Šalkeu doneo titulu prvaka i kup, u finalu protiv FK Minhen 1860. Odmah potom je poslat na Istočni front, i bačen u pakao Staljingradske bitke. Nikada se nije vratio.

Nakon te bitke koja se smatra prekretnicom sukoba, nacisti su počeli sa primenom „totalnog rata“ koji je promovisao Jozef Gebels, pa se prvo prestalo sa međunarodnim fudbalom, a naredne godine i sa klupskim. Odmah posle rata, Nemačka je rasparčana na nekoliko okupacionih zona, klubovi su ugašeni, a zabrana skupova je bila svuda na snazi.

Sep Herberger (desno, gleda u kameru), selektor nemačke reprezentacije koja je 1954. godine uzela titulu prvaka sveta. Foto: Wikimedia Commons/Bundesarchiv, Bild 183-37449-0001 / Beyer; Wendorf / CC-BY-SA 3.0

Postepeno su neki klubovi ipak uspeli da obnove svoje aktivnosti, a i novi su počeli da se osnivaju; pojedini su putovali po zemlji i igrali sa manjim klubovima u zamenu za gorivo i hranu. Regionalne lige su ponovo pokrenute (Nemačka u to vreme, ni pre a ni dugo posle toga, sve do 1963. godine, nije imala savezno ligaško prvenstvo, Bundesligu, već su pobednici regionalnih liga igrali po nokaut-sistemu za titulu prvaka), a Fudbalski savez Nemačke (DFB) obnovljen je 1949.

Narednog februara Sep Herberger je obnovio reprezentaciju, nakon što je preživeo proces denacifikacije, uprkos članstvu u Nacionalsocijalističkoj nemačkoj radničkoj partiji još od 1933. godine. Konačno, septembra meseca 1950. DFB je primljen u FIFA-u, a dva meseca kasnije su odigrali svoj prvi posleratni meč: dobili su Švajcarsku 1-0.

Potom su usledili porazi od Turske i Irske, a kvalifikacije za Svetsko prvenstvo '54. počeli su remijem 1-1 protiv Norveške u Oslu. Zatim su kod kuće sa 3-0 dobili Sarland (danas nemačku pokrajinu, ali tada francuski protektorat; Francuska i Zapadna Nemačka te su godine predložili da Sarland postane nezavisna država, ali je stanovništvo to odbacilo na plebiscitu; dve godine kasnije integrisan je u Zapadnu Nemačku) a sa 5-1 Norvešku, da bi konačno tukli Sarland 3-1 na strani. Tako su ubedljivo izborili plasman na završni turnir.

PUT MAĐARSKE DO ZAVRŠNOG TURNIRA

Mađarskih „zlatnih jedanaest“. Čuče: Lantoš, Puškaš, Grošič. Stoje: Lorant, Buzanski, Hidegkuti, Kočiš, Zakarijaš, Cibor, Božik, Budai. Foto: Wikimedia Commons/Fortepan — ID 13743

Poput Nemačke, i Mađarska je u međuratnom periodu bila fudbalska sila, ali je za razliku od svog rivala stigla do finala Mundijala. Desilo se to u Francuskoj '38, kada su izgubili 4-2 od Italije, branioca titule. Pre toga, još 1912. godine, Mađarska je uzelo zlato na Olimpijskim igrama (Austrougarska nije bila onoliko jedinstvena država koliko se obično misli; zapravo je bila unija dve države koje su delile spoljnu politiku i vojsku, te bile u carinskoj i monetarnoj uniji).

Međutim, uprkos svemu, „Mađarska je tokom prve polovine XX stoleća bila, fudbalski kao i politički, u senci Austrije, pisao je Džonatan Vilson. „Njihovo razmišljanje je neizbežno bilo pod uticajem Huga Majsla i njegovog ’dunavskog vira’, ali je ovde ključno to što je to bilo razmišljanje. U Budimpešti, kao i u Beču, fudbal je bio predmet intelektualne debate.

Slično Nemačkoj, fudbal se u Mađarskoj igrao do potkraj 1943, ali je tek četiri godine nakon rata rođena „zlatna“ generacija. Do toga je došlo zbog jednog poraza: onog koji su pretrpeli 1949. godine u Pragu, kada su — sa igračima koji će biti kičma buduće „lake konjice“, dakle, Ferencom Puškašom, Nandorom Hidegkutijem, Đulom Grošičom, Jožefom Božikom, Šandorom Kočišem i Zoltanom Ciborom — potučeni od strane Čehoslovačke.

Gustav Šebeš, novi mađarski selektor i trener Honveda u kojem su igrali svi pomenuti igrači osim Hidegkutija, shvatio je tada da nešto radikalno mora da se menja. Rečju: filozofija igre.

VIDEO: Engleska 3-6 Mađarska, prijateljska utakmica na Vembliju odigrana 25. novembra 1953. godine, poznata i kao „Meč veka“

„Nakon te partije, stvar više nije mogla da se ignoriše. Mađarska je morala da razvije potpuno novi način igranja ako je mislila da nešto ozbiljno uradi na međunarodnom nivou“, napisao je u svojoj autobiografiji Puškaš. To su i uradili: „Igrači [...] su neprestano menjali svoje pozicije prema unapred spremljenom planu [...] Ishod je bio taj, da naši protivnici nisu mogli da pogode po kom ćemo planu igrati pa su dolazili u nepriliku u koju ne bi došli da smo se držali uobičajenog engleskog načina igranja“.

Napuštanje „uobičajenog engleskog načina igranja“ u praksi je značilo da nisu nastupali sa klasičnom devetkom; umesto toga, prvo je Petar Palotaš a od 1952. Hidegkuti, nosio devetku ali je igrao kao trekvartista. To je reč koja se u ovom našem vremenu retko čuje, i potpuno je zamenjena jednom engleskom rečju sličnog smisla, ali na italijanskom znači „tročetvrtinac“: dakle, u pitanju je fudbaler čije je polje delovanja između centralnih veznih i navale: dakle, u pitanju je plejmejker, „krojač“ ofanzivnih akcija.

Rezultat ove nadogradnje „dunavskog vira“ je bio neverovatan: u periodu između juna 1950. godine i početka Mundijala u Švici, „Moćni Mađari“ odigrali su 30 utakmica a da nijednom nisu poraženi. 1952. su u Helsinkiju pobedom protiv nas osvojili novo zlato za svoju zemlju na Letnjim olimpijskim igrama, a oduševljene mase su voz kojim su se vratili u domovinu zaustavljali na svakoj stanici, da bi ih u Budimpešti dočekalo 400.000 ljudi.

Interesantno je to, što kvalifikacije za Svetsko prvenstvo nisu ni igrali, jer se Poljska, sa kojom su jedino bili u grupi, povukla iz takmičenja. Konačno su 25. novembra 1953. godine, u „Meču veka“ pred 105.000 gledalaca na Vembliju, poništili umišljene Engleze pobedom od 6-3, kada su ih doslovno bacali na zadnjice i slali po burek; isti taj tim su 23. maja, u poslednjem pripremnom meču pred Mundijal, pred 92.000 gledalaca na Nepstadionu u Budimpešti, razbucali sa 7-1 (to je do ovoga dana najteži poraz fudbalske reprezentacije Engleske).

Navijači Mađarske na Nepstadionu u Budimpešti 23. maja 1954. godine slave pobedu nad Engleskom od 7-1. Foto: Wikimedia Commons/fortepan.hu

Brat Huga Majsla, Vili, napisao je jednom da je „mađarska igra uvek bila građena oko izvanrednih pojedinaca“, ali je do početka tog Mundijala, ceo tim bio sastavljen upravo od takvih igrača: Mađarska je bila spremna da pokori svet, a svet je očekivao da tu bitku izgubi.

Svet, ali ne i Nemci.

BITKA ZA ŠVAJCARSKU

Postojale su četiri grupe u Švajcarskoj '54, a Mađari i Zapadni Nemci bili su u drugoj, skupa sa Turskom (koja se dočepala završnog turnira žrebom, nakon što su sa Španijom igrali egal u dvomeču, pa potom i u majstorici; pravilo gola u gostima tada nije još uvek bilo izmišljeno) i Južnom Korejom.

Propozicije tog turnira su najblaže rečeno bile glupe, i jednostavno ne postoji druga reč koja bi mogla da ih opiše. Naime, nosioci grupe (u ovoj su to bili Mađarska i Turska) nisu igrali međusobni duel, već samo protiv preostale dve ekipe, koje takođe nisu igrale međusobno; u slučaju da druga i treća ekipa imaju isti broja bodova, nije se gledala gol-razlika već se išlo u doigravanje. Pritom je Turska određena za nosioca i pre dvomeča sa Španijom, što je bilo potpuno nelogično.

Međutim, Sep Herberger imao je jasan plan u glavi. Računao je, da je poraz od Mađara neizbežan, kao i turska pobeda nad Južnokorejancima. Stoga, da bi se dokopao nokaut-faze, morao je da pobedi Turke u prvom meču, a onda ponovo u doigravanju. To se i desilo.

VIDEO: Mađarska 8-3 Nemačka, drugo kolo Grupe 2 na Svetskom prvenstvu 1954.

Meč između Turske i Zapadne Nemačke u prvom kolu počeo je po njih rđavo jer su Turci poveli već u 2-om minutu, ali je na kraju na semaforu stajalo 4-1 za Nemce: poravnanje je došlo već u 14-om preko Šefera, a potpuni i ubedljivi preokret u drugom poluvremenu preko Bernija Klota, Otmara Valtera i Maksa Morloka. Istovremeno, Mađari su unakazili Južnokorejance sa 9-0; Puškaš je zapisao: „Više je nego neobjašnjivo kako je korejski tim primljen [na turnir]. Bili su slabi i netrenirani.“

U drugom kolu Turska je istu ekipu tukla 7-0, a Mađarska Zapadnu Nemačku sa 8-3: četiri gola postigao je Kočiš. Bio je to jedan od najkontroverznijih mečeva u grupnoj fazi, ne na tom turniru nego na Mundijalima uopšte. Naime, Herberger je na teren izveo samo četiri igrača koja su dobila Tursku, ali to je u domenu mudre strategije; kontroverza leži u onome što se desilo Puškašu.

„Osećao sam loptu kao što violinista oseća svoj instrument“, pisao je Puškaš o tom meču. Pošto Jup Posipal nije mogao da ga zaustavi, zamenio se sa Vernerom Librihom, ali je „Galopirajući major“ nastavio da leti po terenu stadiona „Sveti Jakob“ u Bazelu, „kao ptica na krilu“. „Krilo“ je slomio Librih nakon jednog starta, pri rezultatu 5-1, i Puškaš je izbačen iz stroja za četvrtfinalni meč sa Brazilom.

Doigravanje između Turske i Zapadne Nemačke, koja je ovoga puta ponovo izvela najboljih jedanaest, počelo je i završilo se odlično po „manšaft“. Poveli su preko Valtera već u 7-om minutu, na 2-0 je povisio Šefer u 12-om, Turci su smanjili preko Mustafe Ertana u 21-om, ali pomoći nije bilo: Morlok je zabio u 30-om i 60-om, Valter u 62-om, Morlok ponovo u 77-om, konačno i Šefer ponovo u 79-om. Lefter je za Turke u 82-om postavio konačnih 7-2. Tako je sve bilo spremno za četvrtfinale sa Jugoslavijom, koja je zbog gol-razlike bila druga u grupi sa Brazilom, iako je imala isti broj bodova.

VIDEO: Zapadna Nemačka 2-0 Jugoslavija, četvrtfinale Svetskog prvenstva 1954.

Nažalost po nas a na sreću Zapadne Nemačke, tukli su nas 2-0, autogolom Ivice Horvata u 9-om minutu (jedan od svega četiri autogola na turniru) i pogotkom Helmuta Rana u 85-om: u tom trenutku, mi smo bili nosioci srebrne medalje iz Helsinkija, tako da je nemačka pobeda bila već sama po sebi iznenađenje. Mađarska je pobedila Brazil sa 4-2, a „karioke“ su se „ponašale kao neprijatelji bez ikakvog respekta prema našem telesnom zdravlju“, opisao je Puškaš svoj utisak sa tribina.

On nije igrao ni polufinale sa Urugvajem, aktuelnim svetskim prvakom, koji su Mađari u Lozani dobili istovetnim rezultatom 4-2. Dobili, da, ali ne bez problema, jer su do petnaest minuta pre kraja vodili 2-0 i to uspeli da prokockaju; Urugvaj je izjednačio, a „laka konjica“ je prošla uz pomoć golova Šandora Kočiša u produžecima. Za razliku od njih, Zapadna Nemačka je u polufinalu rezultatom 6-1 prokrstarila kroz austrijsku selekciju (koja je prethodno domaćina Švicu dobila sa 7-5, a u grupi pre toga u ono vreme jaku Čehoslovačku sa 5-0, Čehoslovačku koja će osam godina kasnije biti u finalu sa Brazilom).

Pozornica za finale tako je bila postavljena: biće to drugi najvažniji meč u životu Frica Valtera, nemačkog kapitena, kojeg smo nešto ranije pomenuli u kontekstu spasavanja sa fronta. Jer, trenutak je idealan za kratku digresiju, za priču koja nije mundijalska, ali je veličanstvenija od svake vezane za Svetsko prvenstvo.

Ferenc Puškaš i Nandor Hidegkuti na meču između Budimpeštanskih XI i Amsterdamskih XI. Foto: Wikimedia Commons/Nationaal Archief/proxy.handle.net

Naime, njegova ratnovazduhoplovna baza se predala Amerikancima u proleće 1945. godine, a oni su ih predali Rusima u ruke. Rusi su ih poslali za Sibir: u smrt. Valter se tako, skupa sa još 40.000 ljudi, našao u konvoju koji je nakratko zastao u Ukrajini, u jednom sabirnom logoru. Stražari su na terenu igrali fudbal, a Valter je stajao pored i gledao. Jedna zalutala lopta, sudbinski, otišla je u njegovom smeru i on ju je vešto vratio na teren.

Stražari su ga uveli u igru, a jedan ga je prepoznao sa prijateljskog meča koji su 1942. godine u Budimpešti odigrale Mađarska i Nemačka. Narednog dana Rusi su njegovo ime obrisali sa deportacionog spiska za istok i dozvoljeno mu je da se vrati u Kajzerslautern, gde stadion istoimenog kluba danas nosi njegovo ime. Tako je jedan Mađar spasio budućeg kapitena „manšafta“: bila je to vrhunska ironija, budući da će ovaj tačno devet godina kasnije istrčati na teren stadiona „Vankfdorf“ da po kiši od Mađara otme ono što su ovi već smatrali za svoje.

Oba tima su imala tajno oružje. Nemačko, ono koje taj narod i njegovu državu savršeno ilustruje, bile su nove revolucionarne kopačke sa kramponima na odvrtanje, koji su mogli da se menjaju u zavisnosti od vremenskih uslova. Mađarsko je bio nedovoljno oporavljeni Puškaš.

Šest minuta nakon prvog sudijskog zvižduka, Librih je uputio jedan katastrofalan pas i loptu dao Božiku pravo u noge, na 35 metara od gola. Božik ju je doturio Kočišu koji je tukao sa ivice kaznenog prostora; lopta se odbila od jednog nemačkog defanzivca i pala pred Puškaša. Šta je moglo da se desi, ako ne 1-0 za „Moćne Mađare“? Samo dva minuta docnije, Kočiš je presingom zbunio Vernera Kolmejera i golmana Tonija Tureka, a nesporazum je iskoristio Cibor koji je uzeo loptu i vešto je smestio u praznu mrežu: 2-0.

VIDEO: Zapadna Nemačka 3-2 Mađarska, finale Svetskog prvenstva u Švajcarskoj 1954. sa originalnim komentarima Herberta Cimermana koji je preko radija prenosio meč

Sve je mirisalo je na novih 8-3. Otuda čudo, kao reč kojom se opisuje ono što se odigralo u nastavku ovog legendarnog završnog meča Svetskog prvenstva.

„Hajde da im sada pokažemo“, doviknuo je tada svojim saigračima Maks Morlok sa sredine terena, spremajući se da izvede početni udarac. Poslušali su ga, dok ga Mađari, koji su većinom verovatno govorili nemački, nisu ozbiljno shvatili. Igrao se 10-ti minut, samo dva nakon što su Mađari udvostručili prednost, kada je Jene Buzanski pokušao da ponizi Hansa Šefera pa izgubio loptu koja je došla do Helmuta Rana; ovaj ju je zavrnuo u peterac slabijom levicom, Jožef Zakarijaš ju je uklizavanjem tek vrhovima prstiju zakačio i usmerio ka golmanu, kojeg je preduhitrio Maks Morlok, bacivši se koliko je dugačak i ćušnuvši je u mrežu: 2-1.

U 18-om minutu kapiten Fric Valter izveo je korner sa leve strane, a mađarski golman Grošič je pokušao da dohvati loptu koja ga je preletela, i sela na sevajuću desnicu Helmuta Rana koji je zakucao za 2-2. Nije bila prošla ni polovina prvog poluvremena, a publika u Bernu već je bila videla četiri pogotka. Očekivala se goleada, očekivalo se najspektakularnije finale ikada viđeno na Svetskom kupu.

Goleade posle toga nije bilo ali spektakla jeste, jer je „laka konjica“ napadala bez prestanka, gradeći akcije koje bi bile najlepši golovi u istoriji, svirajući fudbalski valcer po travnjaku: Hidegkuti je pogodio stativu, Kočiš je pogodio prečku nakon što je u dugom letu uhvatio loptu glavom, Turek je sve branio Puškašu, Kolmejer je sa gol-linije skinuo šut Mihalja Tota, Hidegkut je pogodio spoljni deo mreže.

Spomenik ispred stadiona „Fric Valter“ posvećen petorici igrača FK Kajzerslautern i nemačkim reprezentativcima koji su izveli „Čudo u Bernu“ i 1954. osvojili titulu prvaka sveta. Sleva nadesno: Verner Librih, Fric Valter, Verner Kolmejer, Horst Ekel i Otmar Valter. Foto: Wikimedia Commons/Kandschwar

Sa druge strane, i Zapadni su Nemci imali barem jednu izglednu priliku, ali se rezultat nije menjao do 84-og minuta. Tada je, nakon jednog centaršuta ispred mađarskog gola, došlo do vrlo rđave reakcije njihove odbrane koja je stajala i gledala Helmuta Rana kako prima loptu na osamnaest metara, prilazi ivici kaznenog prostora i šutira je onom svojom slabijom levom nogom, u levi ćošak Grošičovog gola (ili u desni, ako gledate iz njegove perspektive).

Herbert Cimerman, nemački radijski komentator koji je vodio prenos, u tom trenutku postajao je legenda u domovini, a njegove reči su uklesane u fudbalski folklor poput onih Mladena Delića i Milojka Pantića kod nas. „Gol! Gol! Gol! Gol za Nemačku!“ (nem. Tor! Tor! Tor! Tor fur Deutschland!) i „Tri naspram dva za Nemačku! Recite da sam lud! Recite da sam poblesavio!“ (nem. Drei zu zwei fuhrt Deutschland! Halten Sie mich fur verruckt! Halten Sie mich fur ubergeschnappt!).

Mađarska je u narednih šest minuta imala dve prilike da izjednači: Puškašu je poništen gol zbog ofsajda (neki i dalje misle da je bio regularan), a Ciboru je Turek maestralno odbranio. Sudija Ling je svirao kraj, a Cimerman je počeo da urla: „Gotovo! Gotovo! Gotovo! Utakmica je gotova!“ (nem. Aus! Aus! Aus! Das spiel ist aus!).

Zapadna Nemačka je postala prvak sveta, a da se ne zna ko je više bio šokiran: da li Zapadni Nemci, da li Istočni, da li Sovjetski Savez, Englezi, Francuzi... Ko?! Osim samim Zapadnim Nemcima koji su slavili, nikome na svetu nije se svideo ishod ovog finalnog meča, a ponajmanje Mađarima: reprezentacija je danima morala da čeka u Tati da se nasilne demonstracije i ulični nemiri u Budimpešti smire. Neki idu toliko daleko da tvrde, da se nezadovoljstvo ovim porazom prelilo i izazvalo Mađarsku revolucije dve godine kasnije, koja je pokrenula sovjetsku invaziju i okupaciju zemlje.

Originalna lokomotiva koja je vukla voz sa nemačkim fudbalerima natrag u domovinu, nakon što su 1954. u Bernu protiv Mađarske osvojili prvu titulu prvaka sveta. Foto: Wikimedia Commons/R-E-AL

Naravno, Mađari su nastavili sa pobedničkim nizom ali šta je to značilo, kada su izgubili najvažniji meč? Pritom je revolucija izbila u trenutku kada je Honved, za koji je većina „lake konjice“ nastupala, trebalo da igra dvomeč sa Atletikom iz Bilbaoa. Pobuna Mađara ugušena je 10. novembra, a dvanaest dana kasnije igrala se prva utakmica u Baskiji: Honved je izgubio 3-2, ali su igrači odbili da se vrate u otadžbinu, pa je revanš igran na Hejselu 20. decembra (bilo je 3-3, Atletik je otišao dalje). To je bio kraj „zlatnih jedanaest“, a mađarski se fudbal nikada nije oporavio.

Međutim, dok su Budimpeštu gutale demonstracije nakon finala, lokomotiva koja je vukla voz sa nemačkim fudbalerima nije mogla da se kreće od oduševljene mase koja ju je svako malo zaustavljala i obasipala cvećem. Nema ljudskih mera kojima se mogla izraziti zahvalnost nemačkog naroda svojim herojima, a bezbroj naučnih radova napisano je na temu uticaja ove titule na njihovu kolektivnu psihu. Savezna Republika Nemačka uspostavljena je 1949. godine, ali je ovo bilo „istinsko rođenje zemlje“, momenat u kojem je narod, koji je bio pod teškim bremenom krivice zbog događaja u Drugom svetskom ratu, mogao da prodiše, da se „ponovo rodi“.

„Iznenada je Nemačka ponovo bila nešto. Za sve one koji su odrastali u bedi posleratnih godina, Bern je bio izvanredno nadahnuće. Čitava zemlja povratila je samopouzdanje“, pričao je kasnije Franc Bekenbauer, tada devetogodišnjak.

Ali niko važnost ovih događaja nije opisao bolje od čuvenog nemačkog novinara Ulriha „Ulija“ Hesea: „Pobednički gol Gerda Milera protiv Holandije 1974. u suštini je samo gol, kao i penal Andreasa Bremea protiv Argentine 1990. godine. Ali, Ranov šut levicom onog kišnog letnjeg dana u Švajcarskoj nešto je posve drugo.“

(O. Š.)

Podelite vest:

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • NekoKo

    To čudo se zvalo doping i to je opšte poznata stvar.

    4
    2

    Podelite komentar

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima