Nećete verovati šta je navijač uradio kako bi gledao meč Novaka Đokovića: "Otac i ja, neprocenjivo"

Ceo teniski svet interesuje šta će Novak Đoković uraditi protiv Janika Sinera i nema nikakve sumnje da bi veliki broj navijača voleo da prisustvuje tom meču, ali nema ih puno koji bi uradili ono što je bio spreman da uradi Aleksandar Stamenković.

Njegova priča je i više nego inspirativna, a ceo put kako bi stigao do malobrojnih, a papreno skupih, karata zvučao je još neverovatnije, kao priča iz bajke sa srećnim krajem, a pored sebe je imao svog oca kao veliku podršku i prijatelja.

Preporučujemo

Njegovu neverovatnu i inspirativnu priču prenosimo vam u celosti:

- Kako do karata od £4000+ za samo £190? I to za Novaka. Na Centralnom terenu. Bez šatora. Bez garancije. Sa ocem – i verom da će biti vredno. Ali ne pre nego što vam pokažem istinu… 

Bez veze. Bez rezervacije. Bez plana B. Samo vera. I tata pored mene. Stigli smo dan ranije, u 6:20 ujutru. Bez šatora. Bez opreme. Bez iskustva. Ali… ljudi su nam poklonili sve: šator, podloge, kabanice.

Nismo ništa platili – a dobili smo više nego što smo mogli da zamislimo.

Organizacija? Najbolja koju sam u životu video. Osmeh, podrška, toplina… Ovo nije bila samo red za karte. Ovo je bila zajednica. Planirao sam ovo godinama. Sanjao da budem na Centralnom terenu Wimbledona – iz trećeg reda, dok igra Novak Ðoković. I onda sam saznao za Queueing – tradiciju kampovanja gde istinski ljubitelji tenisa imaju prednost.

Kiša. 12 stepeni. Buđenje u 5 ujutru. Tata – jedan od najstarijih u “Queue”-u. I nisam poželeo da budem nigde drugde.

Nakon 27 sati, dobili smo karte. Otišli smo u hotel da se presvučemo. Jer za trenutak koji sam sanjao – želeo sam da izgledam baš onako kako sam ga godinama zamišljao.

I onda… Central Court. Treći red. Novak Ðoković ispred mene. A pored mene – tata.

Znaš da si ušao u istoriju. Ne onu tenisku – već svoju ličnu.

Onu gde karte vrede £190, ali uspomene – neprocenjivo. Ljudi nas pitaju kako smo uspeli. Odgovor je jednostavan:

Nismo odustali. Ni kad je padala kiša. Ni kad su nas budili pre svitanja. i kad su rekli „možda i ne uđete“.

Verovali smo. U priliku. U ljude. U smisao. Koji se ne meri cenom karte, već snagom priče.

I onda – sa tatom. Zajedno. Za ceo život.

Wimbledon 2025 Sanjano godinama. Življeno srcem.

Priča je i više nego inspirativna, a celu priču sa fotografijama Aleksandra i oca možete videti na OVOM linku.

(Telegraf.rs)