MOJE SLIKE KUPOVALA JE PRINCEZA DAJANA: Ispovest naše slikarke iz Kovačice! (FOTO) (VIDEO)

Zuzana Vereski (60) čiji su preci iz Slovačke došli u Srbiju 1802. godine pored običnog i jednostavnog života na selu već trideset godina stvara fantastične slike, a neka od njenih dela nalaze se u kolekcijama čuvene Princeze Dajane i operske dive Monserat Kabalje.

Preporučujemo

OVAJ SRBIN PORTRETIMA OSVAJA SVET: Hvale ga svetske zvezde, a crteži su mu toliko realistični da vas obaraju s nogu! (FOTO)

Ekipa Telegrafa posetila je Zuzanu u njenom domu u selu Kovačica, u kojem ima i svoj stvaralački atelje. Dočekala nas je na vratima kuće u narodnoj nošnji. Udobno smo se smestili u njen atelje u kojem se nalaze završeni, ali i tek započeti radovi, pano sa slikama na kojima je prikazan njen put oko sveta... Skuvala nam je kafu i razgovor je počeo.

Kako kaže, prve "crteže" slikala je grančicom po prašnjavoj zemlji koje bi malo jači vetar odmah obrisao.

Foto: Milena Đorđević

- Od kako znam za sebe uvek me je nešto teralo da crtam, da slikam. Valjda sam tako iskazivala ono što sam osećala, a verujte mi nikad u životu nisam razmišljala o tome da ću postati slikarka, naročito ne da će se moje slike naći u vlasništvu Princeze Dajane ili Monserat Kabalje.

Kako je došlo do toga da Lejdi Dajana kupi neku od vaših slika?

- Ne jednu, kupila je tri, kaže Zuzana kroz smeh. Sećam se, bilo je to početkom devedesetih godina kada je Dajanin menadžer došao i kupio tri slike. Jednu za nju, drugu za njenog lekara i treću je uzeo za sebe.

Zuzanine slike su prepoznatljive po tome što obiluju jakim i oštrim bojama, kako kaže voli da kolorit bude pun.

Foto: Milena Đorđević

- Trudim se da na slikama pokazujem spokojstvo, mir, ljubav i zajednicu, onako kako se nekad živelo.

Mislite li da je sada drugačije?

- Mnogo drugačije, ne sviđa mi se to što se ljudi sve više udaljavaju jedni od drugih.  Ne postoji osećaj topline, retko kad se može videti da je dete zadovoljno ljubavlju svojih bližnjih. Zato se ja trudim da na svojim slikama prikažem kako se nekada živelo. Želim da ove mlade generacije to vide i putem mojih slika prepričavaju svojim potomcima kako se nekad živelo.

Foto: Milena Đorđević

Imate li neke faze u crtanju, da li danas crtate drugačije nego onda kada ste bili mlađi?

- Moje mišljenje je da svaki slikar u određenom periodu drugačije razmišlja, oseća i vidi. Najvažnije je da slikate srcem i da budete iskreni. Nikada nisam slikala za novac već isključivo onako kako se osećam, onda kada sam ja zadovoljna slikom i kada ispadne onako kako sam zamislila, mogu da je prodam.

Foto: Milena Đorđević

Koliko vremena vam je potrebno da biste naslikali jednu sliku, od čega to zavisi?

- Najviše zavisi od toga koliko ste uneseni u određenu sliku i koliko brzo želite da vidite rezultat vaše mašte i kreativnosti. Najbolje i najbrže radim noću, tada imam svoj mir,  35 godina slikam i imam osećaj za slike. Bez obzira odakle krenem da slikam od sredine, sa strane odozgo ili odozdo nebitno je, slika će uvek ispasti ista, tj. onako kako sam je zamislila.

Kako dajete nazive svojim slikama? Da li ime smislite u toku slikanja, ili na kraju kada sve završite?

- Za mene je najteže dati naziv slici, jer taj osećaj koji je utkan u tu sliku ne možete se jednom ili dveju reči opisati i nazvati. Po meni, svako ko gleda moje slike ili nečije druge treba da ih doživi na svoj način i da one za njih ispričaju priču, a ne da im naziv slike govori šta je na njoj.

Foto: Milena Đorđević

Pre više od deset godina naslikali ste sliku "Lepota odrastanja". Šta za vas predstavlja lepota odrastanja?

- To je ljubav. Prababa nas je učila uvek nekim lepim i dobrim stvarima, uvek nam je govorila da se raširimo onoliko koliki nam je krevet. Čovek je srećan onoliko koliko  sam može da napravi svoju sreću. Uvek treba prvo činiti dobro pa onda očekujte da vam se dobro vrati. U moje vreme radili su mladi ljudi, dok su se stariji više posvećivali deci, učili ih mnogim stvarima i činili im detinjstvo mnogo bogatijim. To je ta lepota odrastanja.

Foto: Milena Đorđević

Pored slikarstva da li se bavite još nečim, imate li neki hobi?

- Oslikavam sve što mi dođe pod ruku i što može da se oslika. Kada sam jedne godine boravila u inostranstvu gde sam imala svoju izložbu u pauzi između raznih događaja bilo mi je po malo dosadno. Nisam htela da se dosađujem, uzela sam akrilne boje i naslikala neki cvet na svojoj ruci, ljudi su bili oduševljeni time. Tako sam počela da se bavim i slikanjem po telu, a ove godine naslikala sam našu predstavnicu Evrovizije Bojanu Stamenov.

Foto: Milena Đorđević

Da li od slikarstva može da se živi?

- Nikada nisam zavisila samo od slikarstva, živim na selu i obrađujem zemlju tako da živim i od toga. Posle ovoliko godina koliko se bavim slikarstvom sada mogu živeti i zarađivati i od toga. Nijedan slikar ne može posle godinu dana slikanja da zaradi i skupo naplati svoje slike, mora proći dosta vremena da bi se došlo do tog stadijuma da možete živeti od svojih umetničkih dela.

Kada ste prodali svoju prvu sliku?

- Prve slike koje sam prodala otišle su za Francusku i mnogo sam plakala. Svaka slika mi je kao dete i teško mi je bilo da se odvajam od njih. Međutim, vremenom shvatite da tako mora da bude, jer ako želite da se za vas čuje po svetu morate pustiti da te slike odu.

Foto: zuzanaveresky.com

Koju sliku ste najbrže naslikali?

- Najbrže sam naslikala "Crvene bulke" u Parizu na Monmartru. Te godine sam u "gradu svetlosti" imala izložbu, pored tih obaveza imala sam dosta slobodnog vremena i poželela sam da odem tamo i slikam. Odveli su me, a tamo su sedeli slikari iz celog sveta koji su crtali dok su pored njih prolazili turisti. Videla sam u blizini jednu slikarku iz Holandije koja je slikala bulke. Mučila se sa njima i mučila i nikako nije uspevala da naslika. Poželela sam u tom trenutku i ja da naslikam bulke, i naslikala sam ih za jedno popodne, a sliku poklonila organizatoru moje izložbe u Parizu.

Foto: Milena Đorđević

Zuzana je svoje radove izlagala u Kini, Japanu, Rusiji Njujorku, po svim Evropskim zemljama, u Parizu, Briselu, Strazburu, u Evropskom parlamentu, a sledeće godine očekuju je izložbe u Monte Karlu i Kanu.

Posle završenog razgovora i slobodnog ćaskanja uz domaću pitu izašli smo iz njene kuće puni utisaka i mišljenja kako je lepo upoznati nekog ko još uvek, u ova moderna vremena, neguje tradiciju svojih predaka, i na najbolji mogući način širi to kroz svoja dela po celom svetu.

Zuzana Vereski, oslikavanje tela:

Od sada Telegraf pratite i na Vajberu!

(Saša Kostić)