U Hrvatskoj se odvija bespoštedni "rat" za plaže: Mnogo je zainteresovanih za biser Jadrana i svi žele da zarade (FOTO)

Teško iko može da napravi goru propagandu za hrvatske preduzetnike od one koju je prošle nedelje priredio anonimni dvojac iz Zagreba. Prvo su godinama u svom zagrebačkom restoranu ugošćavali visokorangirane stranačke ljude. Služili su im roštilj, kao i piće u noćnim klubovima. A zatim, iz vedra neba i od nule prihoda, kao najbolji ponuđač dobili 15-godišnju koncesiju nad Zlatnim ratom na Braču, izbacivši iz igre lokalno komunalno poduzeće koje je istom plažom upravljalo godinama. Kad je samo nedelju dana posle ta ista koncesija poništena, službeno je oglašeno da je bitka za plaže otpočela, da konkurenata ima dosta i da će se igrati doslovno svim raspoloživim oružjem, kako prenosi Jutarnji.hr.

Preporučujemo

Dao je otkaz, krenuo jadranskom obalom i fotkao: Ako ne znate gde ćete na odmor, on vam nudi 1001 neverovatnu plažu (FOTO)

Medijska se hajka digla i koji mesec ranije kad je kultno Zrće, opet nekom čudnovatom hemijom, dospelo, između ostalog, u ruke nekadašnjeg branitelja. Prošle godine su, ipak, Dubrovčani ratovali protiv koncesionara nad zalivom Lapad, a priča se nastavlja i ove godine nakon što je u zaliv stigla i mehanizacija.

Bogati i siromašni

Kritikovan je i novi koncesionar splitske plaže Kašjuni. Grad Rijeka malo je davao pa nasilno oduzimao koncesiju nad plažom Ploče privatnom preduzetniku, a najtiše je prošlo u Dubrovniku gde gradskom plažom Banje još od 90-ih upravlja privatna firma.

Uostalom, koncesionar od nečega mora i zarađivati, a na plaži, osim najma ležaljki, suncobrana i nešto ugostiteljstva, teško da možeš stvoriti neke nove izvore prihoda.

Ne pomišljaj da gradiš jer će te lokalci kamenovati.Poželjno je ne naplaćivati ulaz. Ugostiteljski objekat neka bude pristojan, ali neka se baš na prvu ne vidi da dobro zarađuješ. A ono što ti ostane, tiho stavi u džep pa sledeće godine narodu plati bolje suncobrane.

- Koncesije za plaže donedavno baš i nisu izazivale previše interesa, no kako se Hrvatska iz godine u godinu susreće sa sve boljim turističkim brojkama i zahtevnijim gostima, prostor plaža otvara se kao privlačna niša, posebno u zemlji koja kao svoj dominantni proizvod nudi gotovo isključivo sunce i more. Naravno, u ovu priču sad su se uključili i "veliki momci" koji žele da zarade, a na državi je da uredi sistem kako bi se koncesioniranje plaža pretvorilo u stabilnu priču - govori sagovornik Jutarnjeg.hr.

Foto: Wikimedia/Flickr/Chris Brown

Sudeći prema zasad dostupnim brojkama, koncesioniranje plaža u većini je županija zaživelo u prilično poražavajućim procentima.

U Zadarskoj, navode kako se od njih 299, pod koncesijom nalazi samo 12 plaža - dakle, mizernih četiri posto. Nešto bolji rezultat beleži Dubrovačko-neretvanska županija u kojoj su koncesije odobrene za 25 od ukupno 280 plaža (8,9 posto).

Šibensko-kninska županija koncesije je zasad odobrila za samo deset od 109 plaža, a boljim se podacima mogu pohvaliti u Primorsko-goranskoj županiji u kojoj je pod koncesijom više od deset posto plažnih prostora, tačnije 42 plaže od njih 406.

Najuspešniji su u Splitsko-dalmatinskoj županiji u kojoj su koncesije odobrene za 85 od ukupno 345 plaža. Pod koncesijama je, dakle, maksimalno osam posto ukupnog hrvatskog plažnog prostora, što za zemlju “sunca i mora” baš i nije pohvalna statistika, piše Jutarnji.hr.

A kako istraživanja HTZ-a pokazuju da je upravo plaža glavni okidač dolaska za čak 76% turista, brojke još više bacaju senku na prilično neiskorišćene prirodne resurse.

- Hrvatska je, kao zemlja koja još uvek dominantno temelji turistički biznis upravo na suncu i moru, kao i plažama kao osnovnom resursu tog proizvoda, predugo zanemarivala plaže. Nažalost, velik broj plaža u Hrvatskoj nema osnovne uslove i standarde savremenog kupališnog turizma kao što su efikasno komunalno redarstvo, rampe za pristup teže pokretnih osoba i slično. To je tragično u zemlji u kojoj turizam iznosi gotovo petinu BDP-a. Javni sektor nije ulagao u plaže, a korisnici kratkoročnih koncesijskih odobrenja nisu ulagali jer nisu imali sigurnost u dugoročnost svog interesa na konkretnim plažama. Dakle, sistem je očigledno ovde zakazao i zapravo podsticao dugoročno srozavanje standarda - pojasnio je direktor jedne konsultantske kuće.

Foto: Wikimedia/Bracodbk

Dodatno, nastavlja, rešavanje problema plažnog sistema koče netransparentnost i podeljene nadležnosti oko dodele koncesija, nerešeni vlasnički odnosi, kao i nedefinisani prostorno-planski dokumenti zbog kojih se postojeći model teško ostvaruje, često je kontradiktoran.

Prema hrvatskim propisima, da bi se za određenu plažu mogao raspisati konkurs za koncesionara, na tom prostoru treba odrediti i upisati granicu pomorskog dobra, rešiti imovinsko-pravne odnose i doneti urbanistički plan.

Takvih je sređenih priča u Hrvatskoj izuzetno malo - nerešeno pitanje granice pomorskog dobra jedna je od glavnih kočnica razvoja domaćeg turizma - a sve uz blagoslov jedinica lokalne samouprave koje rešavanje ove priče, barem kad su u pitanju plaže, ne potpomažu.

Naime, “kvaka” je u tome što određivanjem granice toga famoznog pomorskog dobra nadležnost za biranje koncesionara, umesto gradova i opština, na sebe preuzima Županija, a lokalno stanovništvo gubi mogućnost da bira firme koja će, na razdoblje i od dve decenije, upravljati njihovim prirodnim resursima.

Zakon je zato na njihovoj strani u situacijama u kojima pomorsko dobro nije određeno. Tada, naime, jedinice lokalne samouprave imaju pravo da za plažne prostore dodeljuju kratkoročna koncesijska odobrenja, ponekad i po metodi političkog dodvoravanja, uglavnom lokalnim političkim partnerima, prijateljima...

Sa druge strane, gradovi i opštine ponekad će zbog sličnih razloga insistiraju da se koncesija obavezno dodeli kakvom lokalnom komunalnom preduzeću, da plažom opet upravljaju domaći, a potom da lokalna politika stavi šape na dodeljivanje plažnih potkoncesija - opet političkim partnerima, prijateljima i slično.

I u opštini Lopar, nadaleko poznatoj po peščanoj Rajskoj plaži, insistiraju kako je, do izmene zakona kojima bi se omogućilo da koncesije za plaže dodeljuju jedinice lokalne samouprave, bolje dok pomorsko dobro još nije upisano, kako piše Jutarnji.hr.

Foto: Flickr/snailo86

Uspešna Crikvenica

- To nam u Loparu omogućava da za našu Rajsku plažu dodeljujemo koncesijska odobrenja, tačnije njih 30-ak, što zapravo znači da od naše plaže ovde živi najmanje 30 porodica. Ona je uređena, opština svake godine u njeno uređenje uloži do 67.000 evra i mislim da je to bolja varijanta, nego da plažom upravlja neko izvan ostrva - pojasnio je načelnik.

To je zaista možda bolje za ostrvo i lokalnu politiku, ali teško da je bolje za domaći turizam koji svake godine privlači sve zahtevnije turiste. Ako na plaži u proseku provode više vremena nego u hotelu, većina njih onda želi mogućnost da unajmi ležaljku sa suncobranom, priušti sebi koktel, ne sluša vrisku majki i očeva sa decom, a u more ulazi bez plastičnih sandala.

To su pre desetak godina shvatili i u Crikvenici pa su raspisali konkurs za plažnog koncesionara. Pazilo se, međutim, kome će posao biti poveren pa je koncesionar postalo lokalno komunalno poduzeće.

Desetogodišnja koncesija ističe ove godine, a s obzirom na interes koji plaže poslednjih meseci izazivaju kod privatnika, može se očekivati prilična gužva na konkursu.

- Ne bojimo se konkurencije, jako dobro pazimo što ćemo ponuditi na konkursu i trudićemo se da damo najbolju ponudu. Lično smatram da je bolje kad plažom upravlja lokalno poduzeće. Mi ne smemo biti profitni pa nam cilj nije prvenstveno da zarađujemo na plaži, nego biti odgovorni prema građanima koji je koriste - objasnio je novi direktor preduzeća za Jutarnji.hr.

Poslovni podaci za 2015. godinu ipak pokazuju da je crikveničko kupalište jedan od retkih profitabilnih segmenata poslovanja te lokalne komunalne firme, a njihov je primer pokazao i koliko izdašno može biti potkoncesioniranje.

Foto: Flickr/Jenni Douglas

Naplata ulaza

Gradsko kupalište u Crikvenici među retkima je koja za pristup plaži naplaćuju ulaznice, ali dok to zameraju retkim privatnim preduzetnicima koji se usude da uvedu naplatu, primedbe brzo utihnu kad to čini lokalna firma.

Formalno-pravno, nema nikakvog razloga verovati da bi opštinska ili gradska firma plažom upravljala imalo bolje ili gore od privatnika.

Splitski kralj plaža

Kad se sklapa ugovor o koncesiji, i privatnici i lokalna poduzeća dužni su da se pridržavaju istih uslova, da plaćaju godišnju fiksnu naknadu i varijabilni deo, pa u ugovorenom razdoblju u plažu uložiti ugovorom propisani novac.

I jedne i druge, dakle, zakonski obvezuju odredbe iz ugovora, ali problem nastaje u kontroli izvršenja koncesijskih uslova ugovora za koje se nadležnost nalazi kod davaoca koncesije, dakle Županije, umesto kod gradova i opština koji su praktično isključeni iz mogućnosti kontrole onoga što se događa na njihovim plažama.

Zakon pritom županijama omogućava da dodelu koncesije nad plažom prebace na razinu jedinica lokalnih samouprava, ali dosad je takav slučaj zabeležen samo na Kvarneru, i to za plažu Ploče o čijim uslovima koncesije, umesto Primorsko-goranske županije, odlučuje Grad Rijeka.

Da županije često slabo kontrolišu koncesionare, najbolje pokazuje slučaj Splita.

Foto: Flickr/Alex Proimos

Tamo je trima gradskim plažama - Kašteletom, Kašjunima i Trstenikom - godinama nelegalno upravljao samoprozvani kralj splitskih plaža, a kad je Splitsko-dalmatinska županija konačno plažu Kašjuni na konkursu dodelila drugom preduzetniku, solinskom hotelijeru, samoproklamovanog kralja su morali da isele.

Koliko će ona tačno trajati, to mu je proizvoljno odredila Županija, a kako u Hrvatskoj i dalje nema uređenog sistema, tako se koncesijski ugovori proizvoljno sklapaju kako koja regionalna samouprava odluči pa negde traju desetak, negde 15, a negde i 20 godina.

Labavi uslovi

Ipak, država savete struke i dalje ne shvata previše ozbiljno, posebno kad su u pitanju uslovi koje od budućih koncesionara traže na konkursima.

U februaru ove godine, naime, izmenjena je Uredba o postupku davanja koncesije na pomorskom dobru pa je iz članka 18. izbačen uslov kojim je potencijalni koncesionar, prijavom na konkurs, bio dužan da dostavi račun prihoda i gubitka firme za prethodnu godinu, što je praktično otvorilo vrata da za upravljanje prirodnim dobrima konkurišu i oni koji to ne bi trebali.

Uz takve labave uslove, neke županije onda još teško mogu pratiti ko tačno upravlja njihovim plažnim prostorima s obzirom na to da se nakon dodele koncesija nekad naglo promeni vlasništvo nad firmama.

Ili, još zanimljivije, na konkurs se javi zajednica ponuđača, koncesiju nad plažom dobije na temelju poslovnih rezultata jednog od poslovnih subjekata koji čini zajednicu, a taj potom, brzo nakon sklapanja ugovora, napusti posao i svoj udeo prepusti nekome drugom, piše Jutarnji.hr.

(Telegraf.rs)