• 43

POTRESNA ISPOVEST MONAHA SA KOSOVA: Brisao sam suze sa ikone, ali su one samo navirale

Jeromonah Aleksej priča o čudu koje se desilo u metohijskom manastiru Budisavci, koji jedva opstaje u čisto albanskom okruženju, bez ičije pomoći i zaštite, često bez struje i hrane, izložen stalnim pritiscima

  • 43

ČUDO IZ METOHIJE! Suze na ikoni Presvete Bogorodice podsetile su mnoge koji su to zaboravili da u srcu Metohije i dalje postoje srpski manastiri, među njima i manastir Budisavci, gde se ovo čudo i desilo. Jeromonah Aleksej priča za Telegraf kako se dogodilo čudo da najstarija ikona u manastiru, na praznik Svetog Jovana Zlatoustog zaplače, ali i kakav je život u potpuno albanskom okruženju, bez ičije zaštite, često bez struje, osnovnih životnih namirnica i onoga što im najteže pada - bez ljudi.
Kada su proplakale oči Bogorodice na ikoni, pomislio sam da je reč o slučajno prosutom ulju, te sam ga obrisao sa ikone, kaže otac Aleksej, i dodaje:

- Međutim, svaki put kada sam obrisao, suze su se ponovo pojavljivale. Vratio sam se u sobu i negde oko 8 sati, pošto mi nešto nije dalo mira, vratio sam se u crkvu i video sam da Majka Božija plače. Prijavio sam to sestrama, a ljudi koji su bili u manastiru na noćenju su slikali. Nismo nikome objavljivali, tek kada je vladika došao, rekli smo mu da je ikona mirotočiva. Potom je došlo još dosta monaštva i svi su se složili da nije dobro kada ikona toči suze. Kao i kada čovek plače, to je uvek jer ima neku muku, niko ne plače kad je dobro - priča jeromonah.
Pitali su, kaže, i duhovnike, i rečeno im je da se samo mole Bogu jer "nije dobro".
- Otac Joil nam je kazao da će biti velikih stradanja i iskušenja, ali za ceo svet. Ne odnosi se to samo na naš narod na Kosovu i Metohiji. I među monaštvom je bilo onih koji nisu poverovali dok nisu došli da vide. Međutim, znate, za nas to nije čudo jer monasi često prisustvuju čudesima. To je čudo za narod koji ne veruje - objašnjava on, i dodaje da su mnogi koji su se molili pred ikonom Bogorodice doživeli čudo. Ikonu je na platnu 1860. godine naslikao otac Rafailo, jeromonah manastira.

Među ljudima koji su došli da vide ikonu, bilo je kaže, i Albanaca.
- Jedan je čak, pre nekoliko dana, izrazio želju da se krsti u manastiru, ali, nažalost, morao sam da ga odbijem i uputim na nekog drugog jer nemam uslova za to.
Srpski narod je dole, podseća on, uvek prolazio golgotu, a Majka Božja moli svog sina da prestanu stradanja.
- Ona voli svakog, pa i najvećeg grešnika, i moli se svom sinu da prestanu bol i tuga. Više od 1.000 crkava i manastira je srušeno. Ipak, stradanja nisu samo na Kosmetu, već i u Beogradu. Svaki dan se dešavaju ubistva, samoubistva, droga...
Nekad sam služim liturgiju jer nigde nikog nema...
Manastir je inače okružen isključivo šiptarskim selima, Srba gotovo da nema. Preživeli su dosta toga, pa i napade na manastir.
- Uništen nam je konak, ali borimo se da opstanemo na našoj zemlji. Slabo ima naroda koji dolazi. Nedeljno možda dvoje-troje ili niko. Nekad sam služim liturgiju. Budu samo sestre i pojac. Nikakvu pomoć nemamo, šta nam Bog i Majka Božja pošalju, imamo. Nekad dobri ljudi pošalju hranu i ulje - priča otac Aleksej.
U okolini, u tri sela u blizini manastira ima, kaže, povratnika, ali je sa njima Srba ukupno desetak. Nema uslova.
- Posle svega ovoga, nije dobro. Biće još teže za Srbe, ali i za manastire, jer manastiri i narod ne mogu živeti jedni bez drugih. Dobili su ljudi i traktore i stoku, ali sve im je uglavnom pokradeno. Vladika Jovan je skoro obezbedio kravu jednom povratniku jer ima decu da bi imali mleka. I čim se to pročulo, krava je ukradena. Prošle nedelje nama je na manastiru razbijena kapija i odneto je seno - kaže on.
Prijavili su Euleksu, ali, kao i svaki put, kako kaže, međunarodne snage se trude da sakriju istinu.
- Od kada je prestao rat i došli Kfor i Euleks, nijedan slučaj nije rešen. Nije tim lopovima potrebna ta krava. To je samo pritisak i poruka da bi se ljudi odselili. Teško je živeti kad znaš da te Srbija ne prima ili te zaboravlja, a na Kosovu te ne žele. Mi moramo biti nečiji građani. Imali smo pritiske da izvadimo kosovska dokumenta, policija nam je rekla da ne možemo bez njih da se krećemo po Kosovu. Teško mi je bilo tada, jer je ispalo da sam građanin Kosova, a ne Srbije. A Kosovo je Srbija i nikad ne može biti drugačije. Ja sam se tu rodio i dokle god se služi sveta liturgija i ima makar i jednog Srbina, biće srpsko - poručuje jeromonah.
U manastiru nemaju kompjuter, televizor, a retko kada imaju mrežu za telefon. Žive u potpunoj izolaciji.
- Za oslobađajuću presudu Haradinaju javili su nam telefonom, nemamo nikakav izvor informacija. Niko nam ne dolazi, izolovani smo od svega. Teško smo primili vest o oslobađanju. Imao sam tužan osećaj poraženosti. Narod se jedva bori da opstane dole, jer mi nemamo gde da odemo. A tu je i neprestani strah od odmazde. Policija je tu, na 500 metara od nas, ali kao da nije. Manastir nema kome da se obrati sem Bogu - kaže jeromonah manastira Budisavci.

Često nemaju ni hranu. Do njih ne stiže pomoć iz drugih manastira.
- Nemamo baštu. Kad se mora, beremo koprive, pa to kuvamo. Od države nemamo ništa, ona ni ne zna da Budisavci postoje. Nekad po nekoliko meseci, pa i čitavu godinu ne vidim nikoga u manastiru. A i mi smo ljudi, voleli bismo da nekoga ugostimo, s nekim da porazgovaramo. Većinu vremena provodim sam, sa Bogom i molitvom - priča on setno, ali sa osmehom na licu i očima punim neke smirujuće nade.
Ima, kaže, dece među Srbima dole, ali je njihovo detinjstvo tužno jer ga provode izolovani, retko izlaze iz kuće.
- Najbliži naš grad je Mitrovica, koja je na dva i po sata vožnje, i to ako ima prevoza. Mi u manastiru nemamo ni kola niti bilo kakvo prevozno sredstvo. Kad god je potrebno da negde idemo, zamolimo jednog od naših ljudi da nas odveze kolima gde treba. Ali, ne daj Bože, kad nešto hitno zatreba, noću, ne možemo ništa. Monahinje su stare, a čak i ja, mlad, bio sam bolestan i nismo mogli ni do lekara. Najbliže selo je Osojane, koje je tri kilometra od manastira. Kad padne sneg, putevi se ne čiste i budemo zatrpani. Često nema ni struje i po nekoliko dana. Sediš u hladnom, moliš se. Dobili smo 20 metara drva, pa koliko potraje - kaže otac Aleksej.
Oca Stefana kidnapovala OVK i ni dan-danas se ništa ne zna
- Otac Stefan je 1999. godine kidnapovan iz manastira, zajedno sa jednim učiteljem, i dan-danas se ne zna gde je njegovo telo. Kada se zaratilo i srpski narod počeo da beži, otac Stefan je hteo da spasi narod i da ih sakrije u manastir, ali, nažalost, Albanci su ga kidnapovali. Oca Haritona, u Prizrenu, jesu pronašli, ali bez glave. Na putu do episkopije, krenuo je kod vladike Artemija, iz kola su ga izvukli i bio je mučen od strane OVK. On je sahranjen u Crnoj Reci - priča Aleksej.
Ipak, trudi se da bez obzira na sve šta su ljudi dole preživeli, u njima pronađe snage za praštanje.
- Hrišćanski je praštati i ne poželeti zlo nikome. Čak i najvećem neprijatelju. Gospod je rekao: "Molite se za svoje neprijatelje". Teško je narodu da prašta, pa čak i monaštvu. U nama mora da bude mnogo ljubavi, jer moramo da je prenesemo i na vernike - priča on.

Od stranih kontigenata Kfora, među kojima su Italijani, Francuzi, Nemci, u manastir svrate samo Slovenci, i to ponekad.
Budisavci su zadužbina sestre svetog Stefana Dečanskog, koji ga je napravio još pre nego što su izgrađeni Dečani.
- Majka je mene i sestru dovela u manastir kada sam imao pet godina i tu smo ostali. Sestra i majka su monahinje u Gračanici, a ja sam u Budisavcima od 2008. godine. Živeo sam i sa patrijarhom Pavlom, on mi je dao blagoslov da budem u manastiru, u kojem ću, nadam se, ostati do kraja života - konstatuje jeromonah Aleksej.
(Anđela Popović / Foto: Marko Todorović)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • JASMINA

    GOPODE POMMILUJ NAS GRESNE. POMOZI NAM DO BUDEMO DOSTOJNI TVOG DOLASKA. VRATI NAROD SVOJ NA PUT KA SPASENJU. AMIN

  • MILJAN

    LJUDI OKRENIMO SE CRKVI I BOGU A NE EVROPI I ANTIHRISTU DOK NEBUDE KASNO I PRAVOSLAVCI NE UPADAJTE U BILO KAKVE RASPRAVKE TO SU MASONI I ANTIHRISTI A UBRZO CE SE ISPUNITI PROROCANSTVO PA CE MO POSLE KOMENTARISATI IKONA JE ZAPLAKALA TRECI PUT A TO NEVALJA TU JE BLIZU KRAJ

  • Jelena

    Imala sam priliku i čast da upoznam oca Alekseja davne 1998.godine u manastiru Sopoćani. Poslednji put smo se sreli i blagoslovio me je u manastiru Gračanica. Čitav svoj život proveo je u manastirima i među monasima, a doživeo je da ga gospoda iz džipova i luksuznih automobila proteruju.Kakav je sad, takvog ga pamtim i iz Sopoćana - skroman, miran, krotak (poput malog deteta). Nadam se da je sada zbrinut i da je pronašao svoje mesto. Nažalost tek sad saznajem da je progonjen, a ko ga progoni NE ČUDI ME!

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima