SLIKANJE STAKLOM: Jedini majstor pravoslavnog vitraža u Srbiji kreira za čitaoce Telegrafa (VIDEO)

Beograđanin Predrag Marčeta (66) jedini se u Srbiji bavi izradom pravoslavnih vitraža. U svojoj skromnoj radionici ovaj po struci mašinski inženjer likove svetitelja izrađuje od staklenih pločica, bez graviranja i slikanja na staklu. Tako je, kaže ostvario svoju davnašnju želju da "slika staklom".

Tehnika kojom se Predrag služi karakteristična je za vizantijski način ikonopisanja, i ne može se sresti u objektima zapadnog hrišćanstva.

U vešte ruke ovog majstora, koji je izradom vitraža počeo da se bavi u penzionerskim danima iz ljubavi, i bez ikakve finansijske nadoknade uveravamo se pri samom ulasku u njegov atelje. Na centralnom mestu peć za pečenje stakla, koju je sam napravio, široki sto prekriven skicom lika Bogorodice, u prikrajku police sa komadima obojenog stakla, noževima za sečenje, brusilicama...

A, u njegovim rukama − reprodukcije dva impozantna umetnička dela. Dočekuje nas sa slikama "Studeničkog raspeća" i Rubensovog "Skidanja Isusovog s krsta". Poređenje ovih predstava, kaže, najbolji je način da se shvati suštinska razlika između gotskih i pravoslavnih vitraža.

- Pogledajte kako je Isus na Rubensovoj slici mišićav sa šakama sklopljenim u pesnice, kao tipičnim simbolom osvete - počinje priču za Telegraf Marčeta, i dodaje:

- Na "Studeničkom raspeću", međutim, Hristos je predstavljen sa mršavim mišicama, koji ukazuju na neprikosnoveni primat duhovnosti i opruženim šakama, koje su simbol opraštanja... Čak i dželatima! Ovakve razlike u vizantijskom ikonopisanju i na slikama karakterističnim za objekte zapadnog hrišćanstva uočljive su na prvi pogled i predstavljaju suštinsku razliku između vere Istoka i Zapada i umetnosti koje ih prate.

Kao jednu od najvećih zabluda Marčeta ističe činjenicu da vitraži nisu deo pravoslavne tradicije.

- Čuveni ikonopisac Vladimir Kecman pričao mi je kako su u manastiru Manasija svojevremeno pronađeni parčići stakla, koji su nepobitni dokaz da je zadužbina despota Stefana Lazarevića nekada bila ukrašena vitražima. Na slične dokaze naišlo se i u manastiru Studenica - priča ovaj umetnik, dodajući da raspravama o tome da li su vitraži deo pravoslavne tradicije ili ne, jednostavno "nema mesta".

- Najbolju definiciju vizantijske umetnosti, smisla i sadržaja ikonopisanja dali su ruski filozof Pavel Florenski i teoretičar Leonid Uspenski. Primera radi, ne možete naslikati mučenika, a da na tacni ne drži svoju odsečenu glavu. Otud je bilo kakva predstava velikog srpskog mučenika Kneza Lazara, osim ovakve, sasvim pogrešna! Prilikom ikonopisanja poželjno je predstaviti i neku tipično nacionalnu karakteristiku. Kada sam radio vitraž Kneza Lazara, njegovu odeždu "išarao" sam rešetkama, koje su ništa drugo do simbol srpskog ropstva.

Sličnu impresiju na nas ostavlja i umetnikova izrada vitraža Svetog Luke. U podnožju primećujemo specifičnu, samo njemu znanu simboliku. Ubrzo saznajemo da je reč o svojevrsnoj predstavi suštine života: U centru planete Zemlje, smešten je beli golub (simbol duše), a sve oivičeno krstom, koji kao simbol vere predstavlja jedini način da se čovek oslobodi okova ovozemaljskog i pređe u neki drugi, slobodni nebeski svet.

Marčetini portreti svetaca krase Crkvu Svetog Luke, Manastir Tresiju, Crkvu Svetog Vasilija. Ovaj umetnik radi takozvanom "Tifani tehnikom", kadar je jedan vitraž da završi za mesec dana, a za materijal, kaže, izdvaja oko 400 evra po kvadratnom metru.

- Ivice staklenih pločica se prvo zaoble brušenjem, na njih se zalepe bakarne trake i kada se postave komadi tako pripremljenog stakla jedan uz drugi, zalivaju se olovom, odnosno olovnim (sada već i bezolovnim-ekološkim) legurama. Istopljeni metal se hvata za bakar, a ne hvata se za staklo i tako se obrazuju metalni profili slični onima koje se koriste u gotskoj tehnici. "Tifani tehnika" omogućava korišćenje daleko manjih komada stakla, čak i vrlo sitnih, što pruža daleko veću umetničku slobodu - objašnjava Marčeta, dodajući da je staklo u boji do sada nabavljao uglavnom u Mađarskoj, ali da od nedavno može da se nabavi i kod nas.

O tome da li izradom pravoslavnih vitraža može da se bavi neko ko nije vernik, kaže:

- Samo je vernik u stanju da na pravi način iznese ovu umetnost. Znate, baš zbog toga što su se ikonopisanjem bavili ljudi, koji nisu poznavali veru dovoljno napravljeni su brojni propusti. U Crkvi Svetih Apostola Petra i Pavla, ikone nemaju oreole, u Uspenskoj crkvi u Pančevu naslikan je diskutabilan prikaz Bogorodice u beloj spavaćici s raspuštenom kosom... U istočnom slikarstvu svaki potez četkicom mora da ima simboliku, a oni koji se bave njime treba da prođu ozbiljne duhovne pripreme.

Ispraćajući nas iz ateljea, umetnik neobičnog talenta kaže da poput starih majstora istinski uživa u onome čime se bavi i da za sada ima samo jednu neostvarenu želju.

- Voleo bih pored obilja portreta da uradim i jednu veliku kompoziciju, poput Rođenja, Krštenja ili Vaznesenja Hristovog... Eh, da ne zaboravim... Voleo bih i da zanat prenesem na nekog mlađeg.

(Katarina Vuković)