Novinarka Telegrafa probala da živi 3 dana bez interneta, TV-a i mobilnog. Evo šta joj se desilo!

Ko još može da zamisli dan bez WhatsApp-a, Vibera, Gmaila na telefonu, Fejsbuka, Twittera, Instagrama! Zaista, ta salata se neće slikati pa objaviti na Instagramu sama, a svet će prestati da se okreće na sekund jer nekome preko Messenger-a nismo odmah odgovorili na poruku.

Preporučujemo

Kao novinar u online medijima, i kao socijalno biće koje voli za sebe da kaže da je, makar delom, digitalno - shvatila sam da je živeti bez interneta i telefona gotovo nezamisliv!

Nisam želela da prihvatim činjenicu da sam toliko zavisna od digitala pa sam rešila da napravim maleni eksperiment od tri dana u kom sam sebi oduzela pravo na internet, telefon i TV (tačnije, sve filmove/serije koje gledam na laptopu).

Srećom, to su bili dani petak (neradan zbog slave), subota i nedelja. Evo kako je iz moje perspektive sve izgledalo.

S obzirom da ova tri dana nisam radila, posao nije previše trpeo. Doduše, propustila sam dve prijave za freelance poslove, prekoračila zadate rokove na postojećim i nisam ispratila kako mi je prošla kampanja koju sam radila. Kada kažem "nije puno patio", mislila sam - niko me nije otpustio.  Moj društveni život, koji uspevam da imam samo neradnim danima, je plakao.

DAN PRVI

Sam dan slave protekao je bez većih trzavica, iako sam na momente imala onaj uslovni refleks traženja telefona po džepovima. Tu je, naravno, bila i želja da se fotkam sa ljudima koje nisam videla dugo, "apdejtujem" status na Fejsu, tvitnem o tome kako me izluđuje što me pitaju kada ću se udati, itd. Suzdržala sam se i brzo zbog porodičnog okruženja zaboravila na telefon.

Odsustvo telefona iz mojih ruku spaslo me je pijanih poruka koje, već posle prve čaše vina, iskrsnu u glavi. Bravo za život bez interneta! Mada, moram priznati - kloniti se telefona je zahtevalo veći karakter nego ostati na dijeti čitava 3 dana.

S obzirom da nisam bila zakovana za svoju digitalnu napravu, iskoristila sam to vreme da provedem sa majkom, da popričamo o životu, i svemu što se izdešavalo otkad smo se poslednji put čule.

DAN DRUGI

Drugi dan je već bio katastrofa. Probudila sam se i videla telefon na drugom kraju sobe koji svetli (ovo je značilo da mi je neko pisao, zvao, nešto lajkovao, itd.) a nisam smela da sve to proverim. Setila sam se da je subota i da bi trebalo da se vidim sa društvom koje je te večeri organizovalo žurku.

Otišla sam do fiksnog telefona sa idejom da nekog kontaktiram, međutim, ničiji broj nisam znala - svi su upisani u telefonu koji ne smem da uzmem! Osećaj nalik anksioznosti, hladan znoj, panika - šta da radim i kako da ih "dozovem".

Neću da lažem i kažem "sela sam, skuvala čaj i čitala knjigu". Knjige čitam u prevozu, od posla do kuće i obrnuto, čaj ne pijem, ali zato očito dobijam napade panike kada mi je telefon zabranjen.

Da mi subota ne bi potpuno propala, izašla sam napolje da uživam u danu koji je, srećom, bio sunčan. Para za šoping nisam imala, dakle, ništa od tržnih centara, možda i mogu da idem ulicom sama kao ludak, šta fali.

Šetam se, i dan zaista jeste divan, ali ne mogu ni muziku da slušam kad je sva u telefonu. Desi se potpuno čudo - naletim na drugaricu koja ide na žurku, kaže mi adresu, a ja je zapišem na papir. To veče, spremna za izlazak, izlazim na stajalište i čekam prevoz. Uđem u pogrešan broj jer pre nisam išla na Banovo Brdo, izgubim se i nemam načina da se čujem sa bilo kim.

Pitam čoveka koji stoji na stanici kako do te i te adrese, a kao odgovor dobijem dah koji smrdi na alkohol, jedan namig i rečenicu "Evo ja ću te odvesti". Srećom, ubrzo je stigao drugi prevoz u kojim sam munjevito ušla, i vozač mi je pomogao uputivši me gde da idem. Sad se više nije radilo o društvenoj potrebi korišćenja telefona već i nemogućnosti da nekoga pozovem da dođe po mene u trenutku kada sam se osetila ugroženo.

Stignem. Žurka u toku. Na momente - uhvatim sebe kako mislim na svoj telefon. Pomislih, tako se sigurno oseća neka majka koja ostavlja svoju bebu kod kuće po prvi put.

Po povratku iz grada, uhvati me pljusak, kako zvati taksi, pitanje je. Na ulici nikog u širokom luku. Uđem u klub, platim 300din. za ulaz, tamo neka deca i ja sa mojih 25 godina i bez telefona. Momci iz obezbeđenja mi pozovu prevoz, stignem kući bezbedno. Ali, šta bi bilo da su i oni bili deo eksperimenta?

DAN TREĆI

Dan tri potpuno slamanje. Ponovo, prisećam se svih rokova koje propuštam, svih ljudi sa kojima ne razgovaram. Kako da pozovem sestru i pitam kako je prošla operacija?

Potpuno odsečena od sveta, od aktuelnosti, od mogućnosti da zakažem neke intervjue za narednu nedelju, drugaricama prepričam trač, čujem se sa svim nebitnim i bitnim ljudima, pobegnem iz kuće sa nekim... da li se ovako osećaju ljudi u ludačkim košuljama?

Sreća, četvrtog dana su mi čari interneta ponovo bile dostupne, nema s kim se nisam čula (mislim da sam u jednom trenutku svoj laptop zagrlila), na sve ljubavne i manje ljubavne poruke sam jedva čekala da odgovorim, a ustala sam u 4 ujutru da pre posla ispišem i pošaljem sve svoje frilens projekte sa kojima sam kasnila.

Otkako nas je početkom '90. godina pojava interneta omađijala, čini se da nas drži u svojim kandžama i sve više steže. Jasno je - postali smo robovi modernog društva, neko manje, neko više.

Ne mogu da govorim u ime ljudi koji žive u ruralnijim sredinama i umeju da cene i žive život daleko od kojekakvih konekcija, kompjutera, telefona ali tvrdim da za svakog ko ima posao, društvo i život u urbanoj sredini - život lišen tehnologija predstavlja pravu torturu. I ko god digne glas u pokušaju da osudi nekog "zavisnika" nek' odoli da ne odgovori na poruku koja mu je upravo stigla. Čikam ga!

(Emilija Cvijanović)