DA LI TE JE TATA DODIRIVAO TAMO DOLE? Evo kako srpski stručnjaci otkrivaju da li je dete seksualno zlostavljano!

Istraživanja pokazuju da neki oblik seksualnog nasilja svake godine doživi oko 1% dece, a do 18. godine života 12–25% devojčica i 8–10% dečaka. Niža učestalost seksualnog zlostavljanja dečaka u poređenju sa devojčicama svakako pokazuje da su oni ređe žrtve, ali i da možda više prikrivaju svoje trpljenje.

Preporučujemo

Zlostavljači mogu, ali ne moraju da budu članovi porodice. Češće su to muške odrasle osobe, dok su adolescenti zlostavljači u manje od 20% prijavljenih slučajeva.

Međutim, ipak se može zaključiti da još uvek ne postoji racionalan pristup problemu seksualnog zlostavljanja dece jer se o problemu ne govori, a posramljivanje žrtve je i dalje prisutno.

- Kada se dete dovede kod lekara na pregled, a lekar posumnja da je moguće da je to dete žrtva zlostavljanja - seksualnog ili fizičkog, ili oba - doktor ima pravo da skine dete golo kako bi utvrdio postoje li bilo kakve povrede koje ukazuju na istinitost njegove sumnje - priča za naš portal član medicinskog osoblja jedne beogradske bolnice.

*Ime izvora sa kojim smo razgovarali, kao ni bolnice nećemo navoditi kako bismo zaštitili identitet lekara, bolnice i pacijenata.

Kako su deca sa iskustvom zlostavljanja posebno osetljiva, često nepoverljiva i zatvorena prema drugima, neophodna je posebna senzibilnost i umešnost u ostvarivanju kontakta sa njima.

- Sa detetom je neophodno postupati primereno, nenasilno, nežno i biti sposoban za utvrđivanje psihičkog stanje deteta. S obzirom da doktorska terminologija, i, generalno, terminologija odraslih nije ista kao detinja, bitno je spustiti se na razgovorni nivo tog deteta kako bi osetilo da može da veruje tom lekaru.

Foto: Printskrin/imh.org.rs

Generalno, treba pokušati da se od deteta dobije što više detalja o mogućem zlostavljanju. Najbolje bi bilo da se prikupe podaci o tome kada je zlostavljanje počelo, da li je prestalo i koliko se puta (približno) dešavalo. Osim toga, poželjno je saznati gde se zlostavljanje dešavalo, da li je još neko bio prisutan, kako je zlostavljač uspeo da privoli dete te da li je i kako zastrašivao dete da ne priča o onome šta se desilo.

Doktori objašnjavaju da je neophodno uvek imati na umu da ispitivanje ovakve vrste za dete predstavlja stresnu i potencijalno retraumatizujuću situaciju. To znači da razgovor o zlostavljanju može ponovo da pokrene niz neprijatnih sećanja praćenih uznemirujućim osećanjima, poput onih koje je doživelo u vreme kada se trauma dešavala.

Kada je dete koje je doživelo traumu u stanju „uzbune” (zbog toga što misli ili govori o traumatskom događaju), ono je u tom trenutku manje sposobno da se koncentriše i da misli, može biti napeto i obraća više pažnje na neverbalne znake, kao što su ton glasa, stav tela ili izraz lica -  objašnjavaju stručnjaci.

Foto: Profimedia/Alamy

Zlostavljana deca se razlikuju po uzrastu, polu, nacionalnosti, poreklu, po samom iskustvu zlostavljanja, po svom odnosu sa okrivljenim, po reakciji na zlostavljanje i po reakciji njemu bliskih osoba, piše Priručnik za primenu Posebnog protokola sistema zdravstvene zaštite za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja.

- Ostati profesionalan u radu sa zlostavljanom decom znači da stručnjak ume da se izbori sa sopstvenim osećanjima tuge, gađenja, mučnine, zaprepašćenja, straha. Takođe se mora kontrolisati sopstvena potreba da budemo svemoćni spasioci, savršeno dobri nasuprot „potpuno loših” roditelja zlostavljača. Ponekad to znači i izboriti se sa bolnim osećanjima koje susret sa zlostavljanjem budi ako smo i sami preživeli loša iskustva u detinjstvu - objašnjava naš izvor.

Objšanjeno nam je da ispitivači moraju uzeti u obzir individualne razlike među decom. Moraju da budu osetljivi na dečje reakcije u situaciji intervjua i da prate ritam svakog deteta. Cilj je da se od deteta dobiju informacije, a ne da dete potvrdi informacije koje ispitivač već ima, odnosno da podrži ono što ispitivač pretpostavlja da se dogodilo.

- Ispitivač treba da pokuša da od deteta dobije spontanu priču, pa zbog toga treba što je moguće više da koristi pitanja otvorenog tipa. Na primer, postavićemo pitanje otvorenog tipa:

"Šta se dešavalo kad si bio sam sa očuhom?" umesto

"Da li te je očuh tukao kada ste bili sami?“

Foto-ilustracija: Profimedia

Posle pitanja zatvorenog tipa treba da sledi pitanje više otvorenog tipa. Recimo:

"Da li je tvoj tata osoba koja ti je radila ružne stvari?"

Ako dete potvrdi, treba reći: "Ispričaj mi sve čega se sećaš da je tata radio."

- Mnoga deca, naročito mala, nemaju dovoljno razvijen rečnik da bi verno prenela šta im se dešavalo. Ovo je pogotovo slučaj kod seksualno zlostavljane dece, pa se ispitivač može osetiti neprijatno i zbunjeno kada dete koristi tipične dečije nazive za polne organe ili kolokvijalne, vulgarne izraze, neprimerene uzrastu.

Takođe je bitno usvojiti detetovu terminologiju pre nego što ispitivanje počne. Pa tako, uzeto godište, psihičko, emotivno stanje pacijenta, njegov trenutni obrazovni nivo, doktor bi trebalo da pita "Kako zoveš ovo?" (pokazujući na polni organ, grudi, i druge delove tela) kako bi dete moglo da razume. Jer, ume da se desi da lekar pita "Da li ti je očuh dodirivao kiću?" a da dete svoj polni organ zove "piša" ili drugačije, pa odgovori negativno jer ne zna šta su ga pitali.

Neki stručnjaci predlažu da se postavljaju pitanja otvorenog tipa o porodici, školi, slobodnom vremenu kako bi se dete motivisalo da na pitanja ispitivača odgovara u obliku priče. Sa početne na fazu fokusirana na zlostavljanje može se preći na više načina, na primer postavljanjem sledećeg pitanja: "Čuo sam da ti se možda nešto desilo. Ispričaj mi o tome najbolje što umeš."

Foto: Profimedia/Sciencephoto RM

Deca kojom su odrasli konstantno manipulisali nisu spremna da veruju ostalim odraslim ljudima. Da bi se obavilo efikasno ispitivanje, ispitivač mora da zadobije poverenje deteta i da uspostavi odnos neophodan za dobru komunikaciju.

- Deca žrtve često se boje da razgovaraju sa odraslima, jer strepe da ih oni neće slušati i da im neće verovati. Svojom veličinom, godinama ili polom lekar ih može podsetiti na počinioca. Kako je najverovatnije da je zlostavljač pretio detetu, ono teži tome da sačuva tajnu kako zlostavljač, ako je to njemu bliska osoba, na primer ne bi otišao u zatvor i kako ono samo ne bi izgubilo njegovu ljubav.

Stid i neprijatnost su vrlo česta osećanja kod dece koja su pretrpela ili i dalje trpe bilo koju formu zlostavljanja.

- Kako su deca obično naučila da se o seksualnim stvarima ne govori javno, biće im potrebno vreme da shvate da ispitivač dozvoljava i podržava da se o tome razgovara. Ona takođe osećaju strah od toga da će ih vršnjaci ismevati ako saznaju njihovu tajnu. Ako je detetu neprijatno da imenuje i na sebi pokazuje seksualne organe i aktivnosti, naša lekarska dužnost je da to prepoznamo; od pomoći može biti ako se to obavi uz pomoć crteža ili lutaka.

Foto-ilustracija: Profimedia/Corbis

Osim seksualnog, i druge vrste zlostavljanja i zanemarivanja često bude slična neprijatna osećanja, pogotovo kod nešto starije dece koja uviđaju da se njihovi roditelji i njihov život razlikuju od drugih. Stid i nelagodnost zbog različitosti od drugih, potreba da se sakriju tragovi, na primer u slučaju izloženosti fizičkom kažnjavanju, snažno osećanje krivice i pogrešno verovanje da su nečim zaslužila ono što im se dešava – sve su to česti pratioci svakodnevnog funkcionisanja zlostavljane ili zanemarene dece.

- Važno je najpre umanjiti anksioznost koju dete može da ima zbog toga što se „nalazi u nevolji“. Da bi se to učinilo, ispitivač  treba da se uveri da je dete shvatilo da nije u nevolji. Detetu treba reći, što je pažljivije moguće, da ispitivač sa njim razgovara jer je zabrinut za njega ili da je neko drugi zabrinut za njega.

Treba da pomogne detetu da razume da je razgovor sa decom nešto što stalno čini. Na primer: "Razgovaram puno sa decom. Prošle nedelje sam baš razgovarala sa nekim iz tvoje škole."

Treba pomoći detetu da razume da su i druga deca imala iste probleme i iste strahove. Ovakva identifikacija sa drugom decom pomaže mu da se oseća manje usamljeno i da doživi ispitivača kao nekoga ko može da pomogne.

Foto: Printskrin/imh.org.rs

Objašnjeno nam je da vrste seksualnog zlostavljanje deteta mogu da budu sledeće: beskontaktno - prikazivanje obnaženog tela zlostavljača ili posmatranje obnaženog deteta, prinuda na gledanje pornografije; nepenetrativno – dodirivanje ili milovanje tela i spoljašnjih genitalija, oralno genitalna, genitalno genitalna ili genitalno analna stimulacija, penetrativno - prodiranje (prstom, penisom ili nekim predmetom) u vaginu ili anus deteta.

U većini slučajeva deca posle prvog akta, zbog pretnji počinitelja, ne obznanjuju seksualno zlostavljanje. Tako se vremenom razvija sindrom akomodacije deteta na seksualno zlostavljanje. U početku se dete oseća zarobljenim i bespomoćnim, jer je prisiljeno da krije činjenicu da je seksualno zlostavljano.

Istovremeno postoji i strah da mu se neće verovati da je zlostavljano, što vodi do odlaganja poveravanja, trpljenja zlostavljanja i razvoja prilagođenog ponašanja. Postoji i opasnost da dete doživi neadekvatnu reakciju porodice i profesionalaca kada konačno skupi hrabrost i prijavi zlostavljanje, a to dodatno pojačava njegovu patnju i kao ishod često ima povlačenje iskaza i ponovno zatvaranje deteta.

Foto-ilustracija: Freeimages/Stefan, Profimedia

- Kod zlostavljane male dece može da se uoči neprilično seksualno ponašanje koje često obuhvata i izraženu seksualnu agresivnost, poput ponavljanja prisilne radnje kojom se imitira fellatio, ubacivanja predmeta u anus i pokušaja da se sa drugom decom istog uzrasta ostvari seksualni odnos.

Pri pregledu genitalnog i analnog područja kod dece se retko uočavaju jasni znaci seksualnog zlostavljanja zato što se ta vrsta nasilja obično vrši tako da ne dovodi do telesnih oštećenja. Obim fizičkih povreda zavisi od intenziteta primenjene sile. Za razliku od teških ozleda koje nastaju pri primeni jake sile, kod seksualno zlostavljane dece oštećenja su mnogo manja, pa ih je teško protumačiti.

- Međutim, lekari znaju koji su to položaji u koje se dete stavlja kako bi se utvrdilo da li je bilo zlostavljanja. Nekada, to deca nenamerno priznaju i sama. Imali smo slučaj da je dete dovedeno na pregled zbog temperature. Kada je ostavljeno nasamo sa doktorom, selo je na stolicu i počelo da se vrpolji, nikako nije moglo da sedi mirno. Kada ga je lekar upitao što se ne smiri, ono je odgovorilo "Ne mogu da sedim, boli me guza". Dalji pregled je utvrdio da je bilo zlostavljanja.

Foto: Profimedia

Stručnjaci objašnjavaju da se veoma retko primenjuju fizička sila i nasilje nad detetom. Zlostavljač obično teži da zadobije poverenje deteta i tako prikrije zločin. Zlostavljač je po pravilu osoba bliska detetu. To može da bude roditelj, očuh/maćeha, osoba koja čuva dete, rođak, komšija, vaspitač, učitelj, trener ili neko drugi.

Zlostavljanje često traje dugo, nedeljama, mesecima i godinama. Seksualno zlostavljanje dece se obično ponavlja, a vremenom postaje sve agresivnije. Zlostavljač sa detetom postepeno razvija seksualnu vezu i oblikuje njegovo seksualno ponašanje.

MAJKE STAVLJAJU DECI GLAVU U RERNU: Evo kako sve roditelji maltretiraju mališane u Srbiji!

Zapaženo je da devojčice češće zlostavljaju članovi porodice, a dečake strane osobe.

(E.C.)