Sofija i Srđan spasavaju mace, kuce i ptice: Penju se po zgradama i drveću, sa ovom vrstom imaju najviše posla

Foto: Animal Rescue Serbia

Sofija Kujundžić (26) je odmalena bila dete sa adrenalinom i ogromnom ljubavi prema životinjama. Svoju energiju i interesovanje je kasnije, tokom studija veterine, pretvorila u jedan sasvim zanimljiv i plemenit hobi - spasavanje naših krznatih i pernatih prijatelja. Već nekoliko godina deo je tima Animal Rescue Serbia, gde zajedno sa svojim kolegama priskače u pomoć životinjama koje se nađu u nevolji.

- U organizaciji sam čim je počela sa radom. Tada sam studirala veterinu i došla sam tu sa idejom da pomažem prilikom rehabilitacije životinja, kad se preuzmu povređene nakon spasavanja, da pružim prvu pomoć. Kako je vreme prolazilo, tako sam prošla obuku za spasioca i krenula da se spontano bavim spasavanjem. Kasnije sam i sama počela da držim obuke. Da bi neko prisustvovao obuci potrebno je da nauči čvorove, a kasnije se kreće sa upoznavanjem opreme, kako se šta koristi, a onda dolazi praktični deo, kako se radi na drvetu, kako se fiksira koja životinja tj. pravilno hvata, kako se rukuje zamkama, transporterima i ostalo... - objašnjava Sofija za Telegraf.rs.

Preporučujemo

Tim hrabrih mladih spasioca uvek je tu da pritekne u pomoć maci, kuci, pa čak i pticama. Ipak, kako kaže naša sagovornica, nemaju sve životinje isti karakter, te je svaki teren avantura.

- Kada nam ljudi jave da postoji problem, opišu situaciju, vršimo kratku "anamnezu", pripremamo se za akciju i krećemo. U zavisnosti od situacije, pripremamo razne tehnike i koristimo različitu opremu. Sa mačkama imamo najviše posla. Obično je to slučaj kada su zaglavljene na drveću ili negde na krovovima, kada ljudima izađu kroz krovni prozor. Nažalost, vrlo česta situacija je da se mačke ljudima zaglave u prozorima otvorenim "na kip". Nekada se mački desi, kada ostane sama, da hoće da izađe napolje i onda krene kroz tako otvoren prozor. Tada su vrlo česte povrede unutrašnjih organa, a neretko nastupi i smrt. Prekida se cirkulacija, dođe do unutrašnjeg krvarenja, pa ako prežive ostanu nepokretne u zadnjim nogama jer se povrede nervi. To je zaista strašno i treba ostavljati zaštitu kako ne bi mogle da priđu prozoru - upozorava ona.

Takođe, najzahtevnije akcije su upravo prilikom spasavanja mačaka.

- Zavisi od situacije, ali mačke su manje kooperativne od pasa. Kod pasa je problem jedino da li će da ujede i to se reši kad se stavi korpa. Nekada sarađujemo i sa Veterinom Beograd, pa se psu može dati sedativ. Kod mačaka je to teže, jer su žilavije i manje, a neretko su agresivnije od pasa. Takođe, često spasavamo i ptice. Dešava da se ostanu zaglavljene na drveću, naročito ako ljudi bacaju smeće kojekuda, pa kese lete po drveću, a ptice se uglave u te kese i ostanu da vise u raznim položajima, ne mogu da se odglave. Ptice, naročito golubovi, osetljive su na bilo kakve promene i ne mogu dugo da izdrže u tom položaju.

Sa Sofijom je saglasan i njen kolega Srđan Bašić (23), koji ima nešto manje iskustva, ali ne i entuzijazma. Već je uveliko aktivan na terenu, gde je posle samo nekoliko meseci nakon obuke imao i jednu veoma zahtevnu intervenciju.

- Moglo bi se reći da je spasavanje mačaka pravi izazov jer one u slučaju da joj se ne priđe odmah i da se spase, može da skoči ili da se popne više na drvo, što dodatno otežava situaciju. Svima je interesantan taj deo kad spasilac krene da se spušta sa životinjom. Samim tim savladaš strah od visine, ali i sve druge strahove. Učestvovao sam dosad u više akcija, ali bih izdvojio spasavanje mace sa zgrade RTS-a. Bilo je to negde u novembru. Bilo je izazovno i poučno, zato što sam se spuštao niz fasadu urušene zgrade u bombardovanju. Bilo je tu opasnosti da se zid ne odlomi ispod ili iznad mene. Nisam se plašio, jer sam imao sigurnost u svoje znanje, veštine i bezbednost - kaže ovaj mladi entuzijasta iz ARS-a za naš portal.

Za Srđana biti spasilac znači imati odgovornost, ali i uživanje u adrenalinu i savlađivanju strahova. Dodaje da je, ipak, bezbednost spasilaca uvek na prvom mestu, te da se ništa ne prepušta slučaju.

- Ljudi iz moje okoline strahuju za mene, pomišljaju nekad da sam malo otkačen, zašto rizikujem svoj život za životinje. Ali bezbednost spasioca je na prvom mestu. Tek treći, četvrti stadijum u planiranju je konkretna pomoć životinji. Uvek mora, kad se izađe na teren, da se isplanira situacija. Čini me srećnim to što mogu da pomognem životinji u nevolji, ali i tako da niko ne bude ugrožen. Mi smo organizacija koja se bavi spasavanjem životinja iz različitih istuacija.

Predrasuda da je snaga presudna za ovaj hobi pada u vodu ako se uzme u obzir da veliki broj spasilaca u ARS-u čine devojke. Naša sagovornica Sofija dodaje da je sve u dobroj tehnici, ali i istinskoj ljubavi prema životinjama.

- Mnogo su više devojke zainteresovane da se bave spasavanjem životinja, čini mi se. Zanimljivo je da mjauk mačaka podseća na plač bebe, pa se kod žena budi majčinski instinkt. Naročito mladim majakma. Tako da imamo veći broj žena u organizaciji nego muškaraca. Ali što se tiče samog spasavanja, bitnije je mnogo više tehnika nego snaga. Recimo, mnogo je bitnije da znaš kako da se popneš na drvo i održavaš na njemu, nego da imaš snagu za to - podseća.

(Telegraf.rs)