Dragoslav je završio fakultet, bio je direktor, a sada je beskućnik: Kad izgubite sve, niko vas ne vidi

Vaša znatiželja ne može da nahrani ovog čoveka i ostale beskućnike kojih je otprilike oko dvestadvadesettri registrovanih u Beogradu, (zbrajajući 64 plus 159) kako je navedenonu ovom tekstu. Ali mogla bi da pomogne Srbska Pravoslavna Crkva, na primer kao i država, svakako. Greh je okretati glavu od ovakvih ljudi kojima ceo život “stane u par zavežljaja ili cegera” koje stalno vuku sa sobom. Država ima evidenciju i “zna”, kako i zašto su ovi nesretnici završili na ulici, a crkva i vlastela u njoj bi trebala da pronadje put i način da im se pomogne. Ako ni zbog čega drugog onda, Boga radi ili se Boga sete samo onda, kada treba da im se plati (trebe, krštenja, venčanja, sahrane …)!? Nahraniti siromaha i prosca, isto je što i nahraniti Gospoda Boga ali ko zna da li to mogu da čuju vladike u luksuznim automobilima koji su dobro izolovani kao i studio televizijski a nebrojano puta brži, od vapaja siromaha i prosjaka! Doduše patrijarh ruča jednom godišnje sa njima a preostalih 364 dana u godini, prepušteni su zimi, snegu, mrazu, kiši, vetru, gradu i obesnim huliganima koji već imaju iskustva u ubijanju ovih nesretnika, samo zato što su im se našli na maršruti njihovog, bolesnog puta. “Čovek, kako to gordo zvuči”!!!

šta je razlog da je tu gde jeste