"Prosio sam kad sam došao u Beograd!" Ovog čoveka mnogi znaju, a njegova priča je neverovatna

"U Srbiji nemam nikog svog. Da bih opstao u Beogradu, morao sam da prosim."

Mirko Ondrik, mladi čovek s gospodskim manirima, skladno obučen u svetle tonove toplije odeće, prkoseći modrim jesenjim oblacima koji su tog dana doneli kišu, dočekao nas je u svojoj kući – a njegova je kuća centar Beograda, Knez Mihailova, Trg i Kalemegdan.

Tu je već 13 godina, srastao s ulicom u surovim uslovima, tražeći način da dopre do srca Beograđana. Danas možete ga videti kako fotografiše grad i prodaje svoje radove.

Mirko ne spava na ulici, ali nema ni adresu. Da iznajmi stan u Beogradu njegov je decenijski san. Snašao se i počeo da volontira u jednom hostelu, gde su ga lepo primili i obezbedili mu smeštaj. Kad završi noćnu smenu i malo odspava, kreće u misiju na ulici. Traži lep kadar, "lovi" neuhvatljivi duh Beograda, a onda zastaje pred prolaznicima i nudi im neku od tih fotografija na prodaju.

"Moj dolazak u Beograd je bio s ciljem da pobegnem iz sela, da zaradim za sebe, da se uklopim u društvo. Bio sam tada veoma anksiozan", pričao nam je Mirko.

Kada je iz Samoša kod Kovačice stigao bez ikoga i ičega u Beograd, zaputio se ka Crkvi Svete Petke.

"Malo me je sramota da o tome govorim...", stezao je šake dok su mu se grčile i jagodice.

"Sve je to život, nekome je život maćeha, nekome majka", kazao je hladno, bez trunke samosažaljenja.

"Plašio sam se, kao dete, mislio sam da li će me neko napasti, da li će mi neko pomoći... Dosta sam razmišljao, ljudi su mi pomagali, ali imao sam i nekih neprijatnih situacija, svakako."

Ubrzo potom Mirka su dobre devojke zapazile na ulici i usmerile su ga, počeo je da prodaje časopis "Lice ulice" i to je za njega bila ruka spasa.

"Tu je prestala moja anksioznost, jer sam primetio da postoji dosta ljudi koji hoće da pomognu i sami nekada pričaju i pitaju me kako sam, da li mi treba nešto...", pričao je Mirko.

Tajne fotografije otkrio mu je Dragan Kujundžić na kursu u "Svratištu", otvorivši mu tako vrata novog sveta.

Dok smo razgovarali s Mirkom na ulici, jedna žena je prišla i srdačno ga zagrlila.

"To je naše dete. Ja sam ga hrabrila da počne nešto da radi, Mirko je divan", pričala nam je dok ju je on posmatrao s radošću.

"Bitno je da si ti prijatan prema ljudima i iskren. Ljudi će svakako stati, poslušati. Kad si ulični fotograf, kad radiš na ulici, čuješ razne priče. Imao sam dosta situacija da mi starije osobe priđu i ispričaju čitav život, neke priče su tužne, neke su srećne. Upoznao sam i pesnika, koji živi na ulici i piše pesme", otkriva nam Mirko.

Mirko ponekad na Kalemegdanu pronađe mesto s lepim pogledom i zastane.

Kako izgleda samoća u jesen, kada hladan vetar bridi sa Save?

"Uglavnom razmišljam o mojoj porodici, ocu, majci, braći i sestri. Pošto su moji svakako, malo je da kažem, po tom pitanju...", jasno je da je priča bolna i ne pitamo, ali Mirko nastavlja:

"Oni su otišli u Slovačku, s nekima se čujem, s nekima se ne čujem, to je sad druga priča. Trenutno sam sam u Srbiji", otvorio nam je srce.

Ipak, ima prijatelje u ovom gradu, a to nisu samo prolaznici koji će ga zagrliti kad ga vide.

"Imam najbolju prijateljicu Emiliju, svaki dan se družimo. Nju sam upoznao na trenutnom poslu u hostelu gde radim kao volonter. Ona je tu isto radila. Devojka mi je dosta puta pomogla u životu", otkriva nam Mirko.

Žurio je, čeka ga naporan dan, noćna smena i topla soba malog hostela u srcu grada, otvorena za njega, zahvaljujući dobrim ljudima.

"Hvala svima koji mi pomažu. Nečije malo meni je zaista mnogo", kazao je za kraj.

Medijski sadržaj je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.

(Telegraf.rs)