Beograd nema liniju jedan, a evo zbog čega: Ovaj broj se posebno čuva za ulice prestonice Srbije

Mreža linija gradskog prevoza u Beogradu toliko je razgranata da je gotovo nemoguće pronaći nekoga ko bi mogao da ih nabroji bez greške. A kada se tome dodaju i prigradske linije, sistem postaje još složeniji. Ipak, uprkos razvijenoj infrastrukturi, okretnicama i voznom parku, u ovom sistemu primećuje se manjak jednog neobičnog, ali važnog resursa – slobodnih brojeva linija.

„Gužva“ se, naime, stvorila upravo oko numeracije. Brojevi su gotovo iscrpljeni, pa se u pomoć sve češće pozivaju slova, koja neretko dodatno zbunjuju putnike. U poslednjih desetak godina gotovo da nema slobodnih cifara. Poslednja „zauzeta“ bila je osmica, dodeljena novoj liniji koja povezuje Banjicu i Omladinski stadion.

Preporučujemo

Šta je, onda, ostalo? Vrlo malo. Slobodni brojevi danas se mogu nabrojati na prste, a pojedini od njih nose značajnu istoriju i simboliku iz nekih ranijih vremena gradskog saobraćaja.

Posebno mesto zauzima broj 1. Ne čuva se samo zato što je najmanji i najprepoznatljiviji, već zbog ideje da bi Beograd jednog dana mogao da vrati tramvajsku liniju 1 duž svoje glavne gradske ose – od Slavije, preko Ulice kralja Milana, Terazija, Kolarčeve i Vasine, do Kalemegdana. Ova linija ukinuta je ubrzo posle Drugog svetskog rata, kada su nove vlasti prednost dale tada modernom vidu prevoza – trolejbusu.

Foto: Telegraf.rs

Mnogi svetski gradovi u tom periodu ukidali su tramvaje, ali je vreme pokazalo da je to često bila saobraćajna i urbanistička greška, ali i udar na identitet grada. „Kec“ je naknadno bio vraćen, ali na drugačijoj trasi – povezivao je Rakovicu i Kalemegdan, spajajući veliko radničko naselje sa centrom i pešačkom zonom. Danas je i taj krak tramvajske mreže oko Kalemegdana marginalizovan i suočen sa neizvesnom budućnošću.

Sličnu sudbinu imala je i linija broj 4, jedna od starih predratnih trasa koja je saobraćala ka Čukarici. Kasnije su uvedene linije 12 i 13 prema Banovom brdu, čime je ta nepravda delimično ispravljena, ali bi mnogi i danas voleli da vide tramvaj „četvorku“ koji bi išao sve do Ade Ciganlije.

Tokom tramvajske renesanse osamdesetih godina, linija 4 je saobraćala od Omladinskog stadiona do Dorćola, ali je potom trajno ukinuta. U međuvremenu su u ovom veku popunjeni brojevi 49, 63, 64, 66, 70, 72, 74, 77, 78, 79, 81, 85, 87, 89 i 94. Posebno je zanimljivo da su 63, 64 i 66 relativno skoro uvedene i dodeljene lokalnim linijama na Zvezdari, dok je linija 80 uspostavljena na relaciji Čukarička padina – IKEA.

Linija 69 saobraćala je do otvaranja Mosta na Adi, povezujući Belvil, odnosno garažu GSP-a, sa opštinom Novi Beograd, da bi potom bila objedinjena sa linijom 85. I linija 93 postojala je kratko kao eksperimentalna trasa na Zvezdari, ali nije zaživela.

Kada bi se razmišljalo o potencijalnom proširenju mreže, brojevi koji danas nedostaju na beogradskim ulicama jesu 1, 4, 61, 62, 69, 86, 90, 93, 97, 98 i 99. Možda je upravo u tim „slobodnim“ ciframa prostor za novu organizaciju i unapređenje gradskog prevoza – potrebno je samo pažljivo osmisliti trase i prilagoditi ih potrebama savremenog Beograda.

(Telegraf.rs/Kaldrma)