Ivan je za 26 minuta dovezao srce iz Novog Sada: Taj sat ne kuca za nas, već za nekoga ko čeka poslednju šansu

Novi Sad – Beograd, ruta dugačka oko 80 kilometara.

Za običnog vozača- sat vremena. Za Ivana Lapčevića, policajca čije ime postaje sinonim za požrtvovanost, tačno 26 minuta. Toliko je trajala borba protiv vremena, saobraćaja i sudbine, dok je u zadnjem delu automobila pulsirala nada smeštena u jedan mali, medicinski frižider.

Preporučujemo

U svetu gde nas vesti često zasipaju brojkama i statistikama, ime Ivana Lapčevića odjeknulo je drugačije. On nije samo policajac koji "presreće". On je čovek koji je, jureći auto-putem, krčio put novom životu. U razgovoru za naš portal, Ivan otkriva šta se dešava u glavi čoveka koji u rukama drži volan, a u mislima tuđe srce.

„Sat ne kuca za tebe, već za onog ko čeka poslednju šansu“

• Ivane, kolege Vas nazivaju herojem, a Vi uporno sklanjate taj epitet sa sebe. Kako se čovek zapravo oseća u trenutku kada mu u ruke predaju „život u frižideru“?

Znate, u tom trenutku prestaje sve ono što je rutina. Dobijete zadatak, preuzmete lekarsku ekipu i znate od tog sekunda sat počinje da otkucava. Ali taj sat ne kuca za vas, već za nekoga ko u bolničkoj postelji, negde tamo u tišini klinike, čeka svoju poslednju šansu. Nema tu mesta za strah, ali odgovornost... Ona je teška. Osećate je u svakom stisku volana, u svakom milimetru gasa koji dodate.

Foto: Uprava saobraćajne policije

• Mnogi od nas ne mogu ni da zamisle tu brzinu. Kakva tišina vlada u kabini dok presretač „seče“ vazduh najvećom mogućom brzinom?

To je specifična tišina. Lekari sede pozadi, čuvaju taj dragoceni teret, a vi ste njihova jedina veza sa ciljem. Fokus je toliko jak da ne čujete ništa osim puta. Uvek je veći pritisak kada vozite druge ljude nego kada ste sami. Razmišljate o bezbednosti svih, ali najviše o onom trenutku kada stignete. Brzina je tu samo sredstvo da pobedimo smrt. Nije poenta samo u brzini. Poenta je u tome da se svaki radni dan završi tako da možete mirno da zaspite, znajući da ste nekom pomogli.

Trenutak kada se gasi rotacija

• Šta Vam prvo prođe kroz glavu kada ispred Kliničkog centra konačno ugasite rotaciju i nastane muk?

Samo jedna misao: "Stigli smo na vreme". Kada javim starešini da je zadatak uspešno obavljen, to je onaj kamen koji vam padne sa srca, jači od bilo kog adrenalina. Znate da ste upravo pobedili vreme za tih nekoliko ključnih minuta koji nekome znače godine života.

• Vaša karijera duga je 11 godina i ispisana je dramatičnim trenucima, uključujući i čuveno spasavanje male Maše od otmičara. Danas te lekcije prenosite mlađim kolegama, poput Aleksandra koji je bio s Vama u ovoj trci. Šta je najvažnija poruka koju im dajete?

Učim ih da budu nepristrasni, ali pre svega ljudi. Kažem im da svaki put kada sednu u taj auto, nose odgovornost koja prevazilazi značku. Želim da razumeju da uniforma nije samo autoritet, već obaveza da se bude tu za drugoga kada je najteže.

Tim 

U ovoj misiji, uz Ivana je stajao i njegov tim. Pukovnik Mladen Nikolić iz Uprave saobraćajne policije MUP-a Srbije je čovek koji godinama rukovodi najsloženijim operacijama. On kaže da su "najteži zadaci oni koji ne trpe ni sekund oklevanja".

Foto: Uprava saobraćajne policije

• U odeljenju presretača ste godinama. Koja situacija Vam je zauvek ostala urezana u sećanje kao najteža?

Bilo je mnogo opasnih situacija, ali jedna se ne može porediti ni sa čim. Bio je septembar, u Beogradu je trajala velika vojna parada, ulice su bile potpuno zakrčene. U tom trenutku dobijamo poziv, hitan transport organa iz Kragujevca. Srce. U tom trenutku, vi prestajete da budete samo policajac. Postajete karika u lancu koji održava nekoga u životu.

• Kako izgleda ta logistička borba dok je čitava zemlja, praktično, u saobraćajnom kolapsu?

To je operacija koja pulsira u sekundi. Imali smo čitava tri sata, od trenutka kada se organ uzme od donora, do momenta kada hirurg mora da započne ugradnju. Dok moji momci stiskaju gas, naš operativni centar podiže čitavu državu. Obaveštavaju se sve uprave na ruti, "Putevi Srbije" otvaraju rampe... Nema stajanja, nema čekanja. Svojim kolegama sam tada rekao samo jedno: „Ostanite pribrani. Idite najbrže što možete, ali se vratite živi. Taj organ mora da stigne.“

(Telegraf.rs)