Najmlađa žrtva imala je samo dve godine: Život u Velikoj Ivanči deli se na pre i posle Ljubišinog krvavog pira

Jedan od najvećih zločina u Srbiji dogodio se na današnji dan pre 13 godina kada je Ljubiša Bogdanović pre izlaska sunca, ubio 13 osoba. Tri porodice je zauvek ugasio, a pet zavio u crno. Masakr u Velikoj Ivanči započeo je u sopstvenoj kući, a onda je nastavio da ubija po komšiluku.

U sopstvenom domu Ljubiša Bogdanović je iz pištolja "CZ99" pucao u sina Branka (42) i majku Dobrilu (83). Teško je ranio svoju suprugu Javorku, koja je nakon što je izvršeno masovno ubistvo, govorila da joj je "najveća kazna što je preživela". Javorku niko nije osuđivao zbog zločina koji je počinio njen suprug, ali je takođe niko nije želeo u svojoj kući. Brigu o njoj su vodile ćerke.

Nakon što je Ljubiša Bogdanović ubio članove porodice, otišao je u kuću porodice Despotović. Ubio je Mikaila (61) dok je stajao na kućnom pragu, a potom i njegovu suprugu Milenu (61), njihovog unuka Gorana (23) i njegovu suprugu Jovanu (21), kao i njihovog dvogodišnjeg sina Davida, koji je najmlađa žrtva masovnog ubistva u selu Velika Ivanča.

- Ljubiša je u njihovoj kući najpre na vratima ubio Mikaila, koji je pao na pod, zatim njegovu suprugu Milenu, pa Jovaninog supruga Gorana. Jovana je sa sinom spavala sama u drugoj sobi. Sigurno je čula pucnjavu i najverovatnije je ona strgla posteljinu sa sebe i sina, kako bi se dokopala telefona. Pozvala je policiju i viknula da joj je muž ubijen. Tada je ubica i ušao u njenu sobu. Jovana se okrenula ka sinu, kako bi ga zaštitila, ali u tome, nažalost, nije uspela - ispričali su tada u policiji.

Sledeća "stanica" Ljubiše Bogdanovića bila je kuća porodice Ješić, gde je ubio Ljubinu (64) i njenog sina Miloša (48), a potom je života lišio Velimira (78) i Olgu (70) Mijailović. Poslednja u nizu na njegovom putu da završi masakr koji je naumio da napravi bila je kuća porodice Stekić, gde je ubio Draganu (50) i Danicu (78), čime je masakr u Velikoj Ivanči odneo 13 života.

Ljubiša Bogdanović izvršio samoubistvo

Ljubiša Bogdanović je, počinivši to masovno ubistvo, 13 ljudi ubio u roku od samo pola sata. Nakon što je masakr u Velikoj Ivanči izvršen, Ljubiša Bogdanović je odlučio da oduzme sebi život, a to je uradio tako što je sebi ispalio hitac u bradu. Preminuo je dva dana kasnije, a sahranjen je u selu Rajkovac. Sa sobom je u grob odneo i motiv zbog kog je počinio masovno ubistvo.

Sahranjen je nekoliko meseci posle smrti, daleko od grobova onih kojima je oduzeo život. Sahrani su prisustvovali samo najbliži rođaci, a obezbeđivala ju je policija.

"Vezivao me je lancima"

Javorka Bogdanović je, nakon što se dogodilo masovno ubistvo, za medije ispričala da je tokom braka stalno trpela nasilje i da ju je Ljubiša Bogdanović vezivao.

- Poslednji put, pre nego što je počinio masakr, pucao je kada nam se rodio unu. Nisam znala šta će da uradi, nije mi rekao, kako bi mi rekao? Što bi meni rekao? Mene je maltretirao, znao je da me veže lancima - rekla je Javorka nakon masovnog ubistva u selu Velika Ivanča.

Upitana da li bi napustila ili prijavila Ljubišu, da može da vrati vreme, rekla je da "nikada nije htela da ga ostavi".

- Svako neka živi sa svojom porodicom kako odluči. Jeste strašno, trpela su deca, porodica, ali tako je. Žao mi je sina. Zašto ga je ubio, ja ne znam - dodala je.

Osvrnula se u na noć u kojoj se dogodio masakr u Velikoj Ivanči, u kojoj je živela sa porodicom.

- I dalje mi u ušima odjekuje Ljubišin piskav glas, koji kaže: "Baki, idemo zajedno, vreme je da ostavimo sve što smo stekli onome čije je imanje. Moram tebe prvu da ubijem, da nikom ne kažeš ovo". Bila sam budna i čula sam kada je ulazio u kuću. Upalio je svetlo, bio je sav zelen, izobličilo mu se lice. Piskavim glasom mi je rekao da sve ovo mora da okonča. Uperio je pištolj u mene. Osetila sam da me nešto pecnu oko vilice. Pokušavam da gutam, ali ne mogu. Ustajem iz kreveta i padam u hodniku. Odjednom se on vraća i kaže mi: "Baki, pa ti si živa" - opisala je kobnu noć.

Kako je dodala, čula je kako puca u majku, a zatim je izašao napolje i čula je još jedan hitac. Probudila se u bolnici i tamo saznala da joj je sin mrtav.

- Tek kada sam došla kući saznala sam šta je uradio Ljubiša. Da znate, svekrva nas je stalno terala sa imanja jer je bilo njeno. Mi smo tu radili od jutra do sutra. Tukao me je, ali nije mi padalo na pamet da ga ostavim. Sada bih svaku ženu posavetovala da je svet veliki - rekla je tada Javorka.

Svi je izbegavali

Posle masakra u Velikoj Ivanči koji nije zaboravljen ni danas, Javorku su izbegavali gotovo svi u selu. Ona je svaki dan išla na grob sinu Branku kog je ubio njen suprug Ljubiša Bogdanović u porodičnoj kući. Ona je rekla da "zna da je njen suprug ubio nedužne", ali da se ne plaši osvete.

- Neka dođe ko god hoće, ja ništa kriva nisam. Teško mi je kada čujem da narod laže da smo Ljubiša i ja sve zajedno smislili, da smo navili sat da se probudimo i da on krene u masakr. Ne bih ćutala da sam bilo šta znala! Pa zar ne bih sina spasila?! - rekla je ona tada.

Kako je rekla "Ljubiša je uradio nešto najgore, ali je ipak otac njene dece".

- Čuvam, evo, i njegov telefon. Pozvonio je jednom... Zvao ga je neki rođak iz Kanade, nije znao šta se dogodilo. Volela bih da mogu da vratim vreme, ali povratka nema - rekla je svojevremeno Javorka.

Preudala se posle 12 godina

Javorka se prošle godine preudala u jednom selu kod Mladenovca. Njen sadašnji suprug je ranije radio za Ljubišu, a od Javorke je stariji 12 godina. U mestu u kom živi, meštani su rekli da je u pitanju vitalan čovek kog svi zovu deda Mićara.

On nije krio da je srećan i otkrio je da bi voleo da se oženi i zvanično.

- Jeste, oženio sam se sa Javorkom pre pet meseci. Nismo se zvanično venčali, jer ona ima svoje imanje u selu Velika Ivanča, pa hoće da ga sačuva samo za nju i ćerke. Ja bih to rado ozvaničio, ali ona neće. Lepo se slažemo, ona je vredna žena. Ja imam 84 godine, evo, baš danas mi je rođendan i zadovoljan sam - rekao je Mićara.

Ispričao je da su bili prijatelji godinama, kao i da se družio da Ljubišom. Rekao je da je ranije radio poljoprivredne poslove za porodicu Bogdanović.

- Otkad sam ostao bez supruge pre godinu i po dana, razmišljao sam i razmišljao proteklih godinu dana da je oženim. Onda sam je slučajno sreo pre pet meseci, rekla mi je: "Čika Mićo, i ja sam nešto razmišljala o tome da se uzmemo..." Živela je 11 godina sama, a i ja sam bio sam. Nisam mogao više tako da živim, kičma mi je otkazala, pa smo se videli nekoliko puta i preselila se kod mene - ispričao je prošle godine.

Kako je rekao, ima veliko imanje u selu, ali ga je dao na prodaju, jer više ne može da ga održava. Tadašnji planovi bili su da se Javorka i on presele u garsonjeru u Mladenovcu.

"Držala je dete u zagrljaju"

Devet godina nakon što je Velika Ivanča zauvek zavijena u crno, policajac Marko Vasić ispričao je kako je sve izledalo. On je bio među prva tri policijska službenika koji su stigli do kuće u kojoj je živeo Ljubiša Bogdanović. Pokušali su da ga uhapse, a da tokom toga i sami ne izgube živote, ali Ljubiša je bio brži i pucao je sebi u glavu. Zaokupljeni njime, policajci nisu ni znali da se u selu dogodilo masovno ubistvo i da stoje oči u oči sa njegovim izvršiocem.

Policijska patrola u kojoj je bio i Vasić osujetila je plan koji je imao Ljubiša Bogdanović. Naime, on je, nakon što je ostao bez municije, došao kući kako bi uzeo metke i nastavio da ubija po selu.

- Zatekli smo ga u dvorištu, bio je hladnokrvan, nosio je pištolj... Viknuli smo: "Stoj, policija!", a on je pobegao iza kuće i ubio se. Tek nakon toga smo shvatili da je prethodno likvidirao čak 13 ukućana i komšija. Tog jutra oko pet sati smo dobili prijavu od neke uplašene devojke iz sela Velika Ivanča, koja je, u panici, rekla da neko puca na njenog muža. Kasnije se ispostavilo da je to bila Jovana Despotović, koja je ubijena sa detetom u naručju odmah posle tog poziva. Kolege i ja smo do Velike Ivanče stigli za oko 15 minuta. Sećam se da sam prvo video Ljubišinog komšiju koji je, prestravljen, držao psa u naručju. Sve što je rekao bilo je: "Čuo sam pucanj! Eno Ljubiše, izlazi iz kuće". Krenuli smo ka Bogdanoviću. Držao je pištolj i čulo se neko škljocanje, kao da mu se metak zaglavio u cevi. Kada smo viknuli da baci oružje, pobegao je iza kuće i čuo se pucanj - objasnio je.

Vasić je sa kolegama pozvao pojačanje, pa su krenuli da vide šta se dešava iza Ljubišine kuće. Kako nisu bili sigurni da je mrtav, krenuli su preko dvorišta porodice Despotović.

- Videli smo kako leži u lokvi krvi. Pucao je u čelo i razneo sebi glavu. Pored njega je bio pištolj. Ušli smo u njegovu kuću i u hodniku smo primetili ranjenu Javorku, njegovu suprugu. Bila je svesna, rekla je: "Ljubiša nas je sve pobio". Onda smo u sobi pronašli tela njihovog sina Branka i Ljubišine majke Dobrile. Ljubiša im je oboma pucao u glavu - rekao je Vasić.

Potom su otišli u kuću porodice Despotović, nemajući svest o tome da će tamo da ih dočeka još jeziviji prizor. Najpre su u jednoj spavaćoj sobi u krevetu pronašli tela Milene i Mikaila Despostovića, takođe sa ranama na glavama.

- U susednoj sobi smo mrtve zatekli njihovog sina Gorana, snaju Jovanu i dvogodišnjeg Davida. Ljubiša Bogdanović je i njima pucao u glave. Jovana je bila u krevetu, malog Davida je držala u zagrljaju. Bilo je očigledno da je telom pokušala da zaštiti dete, ali nije uspela. Jorgan je sa njih bio dopola zbačen. U kućama porodica Ješić i Mijailović smo pronašli još četiri tela. U domu porodice Stekić zatekli smu Danicu i Draganu mrtve. Posle smo saznali da je Ljubiša pokušao da uđe u još jednu kuću, ali su vrata bila zaključana i porodica se spasila - dodao je.

Kada se desio masakr u Velikoj Ivanči, policajac Vasić je tek dve godine bio u službi. U momentu kada je o masovnom ubistvu progovorio za medije, bio je vođa smene u policijsko stanici u Mladenovcu. Kako je tada rekao, ni posle gotovo decenije nije miran na pomisao i sećanje na masovno ubistvo u selu Velika Ivanča.

- Skoro svakog dana se setim tog masakra. Tuga me obuzme, najžalije mi je onog deteta koje je ubijeno u majčinom zagrljaju. Ljubiša Bogdanović je čak i njemu, onako malom, pucao u glavu, ej... Ne mogu da shvatim, kako je mogao? Često se pitam da li bismo uspeli da spasemo bar neki život da smo bili bliže, da smo ranije stigli... - rekao je tada Vasić.

"To jutro mi je oduzelo sve dobro što sam imao"

- Sve mi je crno, bez imalo belog. Jutro svane, oči vide dan, a mozak ne registruje. Kažu mi da budem jak, a ja ih pitam kako? Sin mi je spavao na spratu, nije ni čuo kada su mu ubili majku. Da sam bio tu, sprečio bih ga, a ovako... Života mi nema. Ostali smo u kući sin Aleksandar i ja, nema smeha i šale, sve je zamrlo. Čak i hranu spremamo odvojeno, tuga nas je samlela - rekao je za Telegraf Radoje Stekić pet godina nakon što je Ljubiša Bogdanović počinio masovno ubistvo.

Tada je, pred godišnjicu smrti supruge i majke, pokušavao da sredi dvorište pre nego što mu isključe struju zbog duga od 10.000 dinara. Njegova kuća, poslednja u selu, kao i sve ostale, godinama posle zločina bila je zavijena u crno. Od komenta kada su u njegovu suprugu i majku ispaljeni meci koji su ih zauvek odneli, dom Stekića je zanemeo.

Ljubiša Bogdanović je mnoge, kao i članove porodice Stekić, ubio na spavanju. Neki od njih skončali su na kućnom pragu, a poslednje što su videli je komšija koji im prilazi sa oružjem u ruci. Masakr u Velikoj Ivanči je na kraju odneo 13 života, a Ljubiša Bogdanović ubio je i dva člana svoje porodice.

Iako mu je ubio majku i suprugu i zauvek mu kuću zavio u crno, Radoje Stekić nije bio kivan na Ljubišu, koji je bio njegov brat od tetke.

- On je bio dobar čovek, moj brat od tetke, ali iznervirali su ga, probudili su zlo u njemu. Samo, on je napravio grešku - ubijao je nedužne ljude. Hteli su da ga izbace iz kuće, njegova žena, majka i sin, a on je bio naivan i sve što je stekao preveo je na sina. Tukli su se i svađali celu noć, on nije ni spavao i pred jutro je "pukao". Najavio je da će ih ubiti pre nego što ga izbace iz kuće. Ja sam tog jutra rano otišao na posao. Žena, majka i sin otišli su da spavaju. Njih dve su bile poslednje Ljubišine žrtve, pre nego što je izvršio samoubistvo. Posle mi je u kuću dolazila Ljubišina žena, ali sam je isterao. šta ima da dolazi i da obilazi grob moje žene - rekao je tada Radoje Stekić dok je ia njegovih leđa bila kuća iz koje je Ljubiša Bogdanović krenuo u krvavi pohod.

Radoje je ispričao da je dve godine pred penziju dobio otkaz i da "nema novca da majci i ženi ode na grob kako treba". Skupljao je novac, ali nije imao za gorivo, pa je nameravao da istoči iz traktora, da se snađe. Na godišnjicu ubistva trebalo je da mu dođe ćerka sa porodicom. Tako oživljava Velika Ivanča, selo iz kog je posle masakra otišao svako ko je mogao - na praznike i zadušnice, kada se izlazi na groblje.

- Ne mogu i dalje da se pomirim sa tim. Samo da znate kakvu sam ženu imao. Zvala me "Bubice", tako mi je uvek tepala. Do poslednjeg dana smo se držali za ruke. Kad u autobusu ima samo jedno slobodno mesto, mi oboje stojimo. Sednemo tek kad se oslobodi i drugo. U fabrici smo radili zajedno. Dok su svi drugi bežali od žena, ja sam tražio da budem sa njom. Ali, to jutro mi je oduzelo sve dobro što sam imao - rekao je kroz suze, ali ni u jednom trenutku nije pogledao ka Ljubišinoj kući.

Na spomeniku koji je podigao suprugi napisao je: "Mi zajedno opet ćemo biti, al' nas ovde neće razdvojiti".

Poslednje reči koje je, pred rastanak, izgovorio bile su da ga razgali kada popriča sa nekim ko nije ni u kakvoj vezi sa onim što se desilo u selu. Želja mu je bila da se zaposli i odradi dve godine koje su mu ostale da zaradi penziju. Želeo je da vidi druge ljude, da se ponovo nasmeje u životu.

Radoslav živi u kući u kojoj mu je ubijena majka

Radojev brat Radoslav Stekić prošle godine je za Telegraf.rs govorio o zločinu koji mu je uništio život.

- U jednoj kući mi je ubio majku, u drugoj snaju. Tog dana sam rano ujutru čuo pucanj. Gledao sam televiziju i mislio sam da snaja i sinovac bacaju petarde da poplaše lisice koje su umele da napadaju kokoške. Spremio sam se i izašao iz kuće, otišao sam u Mladenovac. Tamo sam bio kada sam čuo da je bila pucnjava. Osećao sam da nije dobro, pozvao sam brata i rekao mu da zove snaju, da joj kaže da izađe i da vidi šta se dogodilo, ali pošto nije hteo, zvao sam sinovca. Rekao mi je da mu je majka ubijena. On je spavao na spratu kuće kada ga je probudio pucanj. Ljubiša je mogao i njega da ubije - rekao je za Telegraf.rs Radoslav Stekić.

Odmah je, kako kaže, zvao taksi kako bi otišao kući. Ne sluteći koje su razmere zločina, rekao je taksisti da ima pare kod kuće i da će da mu plati kada stignu. Ipak, kada je došao do kuće Ljubiše Bogdanovića, nije mogao da prođe dalje do svoje kuće u kojoj je živeo sa majkom, jer je policija zatvorila put.

- Bio sam u selu oko sedam sati ujutru, dok sam čekao da me puste da se približim svojoj kući, čuo sam da neko viče: "Baci pištolj!", a onda pucanj. Bio je to momenat kada se Ljubiša ubio. Probio sam se do svoje kuće, policajci su mi vikali da ne ulazim unutra, da ne bih video telo. Završili su uviđaj tek oko 22 sata, gledao sam kako mi majku iznose u vreći. On je razvalio vrata i pucao mojoj majci u usta. Video sam Miloša Ješića, ležao je, bio je u vešu. Ljubiša ga je probudio, otvorio mu je vrata. Znam ja što je on to uradio. Sin mu se nije ženio. Mislio je: "Ako nemam ja, neće imati ni drugi" - dodaje.

Ljubiša Bogdanović bio mu je brat od tetke sa očeve strane. Bili su bliski. Kako kaže, svaki dan su išli jedni kod drugih, "znali su ko je šta imao za ručak". O masakru koji se dogodio 9. aprila 2013. godine priča očiju punih suza.

- Taj isti čovek koji je to uradio je moju majku 6. aprila vozio na groblje, jer je bio sneg, mom ocu je bila godišnjica smrti. Vratio ju je nazad, sve je bilo normalno. A tri dana kasnije ju je ubio. Nosio sam stvari na autobus, da imaju da je obuku, išao sam na prepoznavanje... Nemam kome da kažem dobro jutro, dobar dan. Ja to pamtim, nikada neću zaboraviti - priča Radoslav Stekić.

Kako kaže, najradije bi otišao iz sela, ali kuće niko neće da kupi, jer svi znaju šta se dogodilo.

- Ne mogu da odem, a ovo što imam ne znam kako da sačuvam. Svi znaju da je ovaj deo sela prazan, znaju i lopovi. Ovo su moji kupovali i gradili, kako ja sada da sačuvam? Kuću nikada nisam zaključavao pre tog 9. aprila, a od tada zaključavam. Mada više ni to nije sigurno - zaključuje Radoslav Stekić.

Već 13 godina živi kako mora, u kući u kojoj mu je ubijena majka. Drugog izbora nema. Pamti ubijene članove porodice i rođake, svaki dan prolazi pored praznih kuća u kojima je njegov brat od tetke ubio njegove komšije i mora da se nosi sa prazninom koja je prisutna duže od decenije.

"Šta mu je David zgrešio"

Jovana Despotović (21) prijavila je policiji Ljubišu rekavši da joj je ubio supruga, a nekoliko sekundi kasnije Ljubiša Bogdanović ubio je nju i sina kog je držala u naručju, pokušavajući da ga zaštiti. Da nije bilo nje verovatno bi nastradalo više ljudi. Policija je naišla kada je Ljubiša otišao kući po još municije.

Kada se približavala deseta godišnjica od momenta kada je Ljubiša Bogdanović počinio masovno ubistvo u selu, Jovanina sestra bliznakinja ispričala je da "svakog 9. aprila samo moli Boga da preživi taj dan. Kako je rekla, svaki dan joj posao i deca ili nešto što radi kod kuće pomažu da skrene misli, ali ništa ne pomaže tog 9. aprila.

- Bas sam je pred 9. april sanjala i u snu mi je rekla: "Ja vise ovako ne mogu, ti meni mnogo nedostaješ" i zagrlila me je. Bilo mi je tih dana mnogo teško, ali sam se osećala kao da je stvarno bila sa mnom i da me je zagrlila. Najteže mi je za slave, dečje rođendane, za moj rođendan... Kada su njihova mesta prazna - rekla je Bojana pre tri godine.

Kako je istakla, bol i tuga zbog gubitka nikada se nisu smanjili. Rane na njenoj duši sve su dublje i sve bi dala da je svaka od 13 žrtava živa.

- Od tada ništa više ne može potpuno da me usreći. Svaka sreća je bez njih nepotpuna. Ponekad pomislim "Mogli bismo ove nedelje kod Joke" pa se trgnem u sekundi i vratim se u realnost da ih stvarno nema. Prošlo je 10 godina, ali ja imam osećaj kao da je juče bilo. Bol je ista i godinu dana posle toga i sada kada je prošlo 10 godina - ispričala je Bojana.

Istakla je da stalno zamišlja kako bi David bio veliki dečak. U tom momentu bio bi peti razred, a danas sedmi, da mu zločin u selu Velika Ivanča, u kom je rođen, nije odneo život pre nego što je počeo da ga živi.

- Bio bi isti razred kao moja ćerkica. Radili bi domaći zajedno, Jovana i ja bismo im sastavljale teme za pismeni. Zašto nam je oduzeto sve to? - pričala je sestra slomljena od tuge.

Groblje je mesto na koje često ode da se isplače, a odlazi i u kuću u kojoj je njena sestra živela sa sinom, suprugom i njegovom porodicom. Preteški su to momenti, ali, kako kaže, "valjda ti Bog da snage onoliko koliko treba da izdržiš".

Kada je dobila sina, Bojana mu je dala ime po svojoj sestri.

- Želja mi je bila da se zove Jovan, po mojoj Jovani, da bih slušala svakog dana to ime. Samo se pitam zašto. Zašto su mu svi ti ljudi bili krivi? Šta mu je mali David zgrešio, a bio je veselo razigrano dete koje je ceo komšiluk uveseljavalo. On, monstrum se prvi veselio na njegovom krštenju. Ne znam kako je mogao. Ne znam... - zaključila je Bojana.

Spasao ga pas

Prve komšije Ljubiše Bogdanovića i dalje žive u istoj kući u kojoj su živeli tada, a svakodnevni pogled na komšijsku kuću budi im bolne uspomene. Zbog svega što se dogodilo i pomisli da ih možda ne bi bilo da je Ljubiša Bogdanović rano ujutru tog kobnog 9. aprila 2013. godine krenuo na drugu stranu, dovelo je do toga da im i zdravlje bude narušeno.

O 9. aprilu, ali i godinama koje su nakon njega usledile, za Telegraf.rs je prošlog juna govorio Milovan Kostadinović, čovek koji je sa Ljubišom razgovarao neposredno pre masakra i nije ni slutio šta će da usledi.

- U selu se i dalje priča o tome. Ima da se priča, da umrem ja i da se i dalje priča. Niko ništa ne zna, zna njegova žena zašto je to uradio. Ona se udala u drugo selo. Ni taj čovek nema dece, tako da će da nasledi njegovo bogatstvo. Nakon svega što se desilo živela je u toj kući. Ja ne bih noćio tu kad bi mi poklonili sve što vidim golim okom. Naiđe neko pa pita za to što se desilo, interesuje svakoga, da se to desilo, a da se ništa ne zna - rekao je Milovan Kostadinović za Telegraf.rs.

Kako je objasnio, Ljubiša Bogdanović je kobne zore pucao na članove svoje porodice, a potom nastavio da ubija rođake i komšije koji su živeli u kućama niz ulicu.

- On čim je ubio svog sina, šta ima da se očekuje za druge? Kad se sve dogodilo, ja sam spavao u kući. Nisam ni čuo kad je pucao. Ustao sam, ali me je kućni ljubimac vukao za nogu, nije mi dao da izađem napolje nikako. On je mogao ovde da pređe preko žice. On je prošao dole putem, ja sam ga video kad se vraćao, ali nisam znao gde je bio. Rekao sam ženi: ovaj lopov je bio negde u švaleraciji, ona Javorka ne zna ni gde je bio noćas. Međutim, došle su dve patrole milicije i rekle da uđem u kuću i da se čuo pucanj iz pištolja. Ja kažem nisam čuo ništa. I nisam čuo - dodao je.

Kako je ispričao, jedna porodica, koja živi između kuća porodice Despotović i Ješić, preživela je pukom srećom. Jedan od članova porodice čuo je da Ljubiša kuca, ali kako je bio star, trebalo mu je vremena da dođe do vrata. Ljubiša se okrenuo i otišao. Meštani veruju da je smatrao da čekanjem gubi na vremenu i da će neko da pozove policiju pre nego što ubije sve koje je namerio, te da je zbog toga nastavio dalje.

- U drugoj kući Stekića nije ubio sina. On je bio tvrd na snu, nije ustao, a njegova majka je izašla iz kuće, sišla niz stepenice i Ljubiša ju je upucao u glavu. Njega je probudio tek pucanj - objasnio je Milovan.

Kako je rekao, policija ga je pitala koga ima u kući porodice Despotović, a on im je nabrojao svih pet članova porodice, uključujući dvogodišnje dete, ni ne znajući da su svi ubijeni.

- Rekli su da je matori pobio svih petoro. Ja zovem pa kažem "Mihailo pobio svih petoro", međutim kažu nije on, nego Ljubiša. Njihova rodbina kad dođe ne spava tu u kući. Kuća je puna slika, to je jeza kad uđeš. Nije Ljubiša mnogo mator, samo je godinu stariji od mene. On je ubio sina i majku, pucao je u ženu, nju je promašio dva puta, baksuz ostao. Vršlja i dalje kao što je vršljala. Bila je ovde, čupala paradajz, paprike. Ja sam kod njega bio dva dana pre toga, išao za mleko da žena pravi kolač. Javorka je čistila orahe, svekrva sedi iza vrata. Javorka u mraku sedi. Pitao sam gde je gazda, Javorka je rekla u štali, pitao sam gde je Bane, rekla je da radi kod devera. Pitao sam što sedi u mraku, rekla je: "Ja bolje vidim po mraku, nego vi po danu", tako ona meni kaže - ispričao je Milovan Kostadinović, opisujući poslednji susret sa komšijama.

Dan kada je zamrlo selo

Selo koje je nekada disalo punim plućima, postalo je ono koje je Srbija danas pamti kao mesto masovnog ubistva koje je odnelo najviše žrtava. Jedan njegov zaseok gotovo potpuno je ugašen od dana kada je Ljubiša Bogdanović krenuo u krvavi pohod, ubijajući svoju porodicu, rođake i komšije. Od šest kuća u kojima je sejao smrt, samo u dve neko i dalje živi.

Kuće u kojima su nekada živeli ljudi, sada održavaju njihovi najbliži - dolaze povremeno, kose travu, otvaraju prozore, kreče zidove. Ne da bi tu živeli, već da sačuvaju uspomene. Svaka od tih kuća nosi teret zločina koji ni vreme nije uspelo da izbriše. I 12 godina kasnije, život u selu deli se na onaj pre i posle zločina koji je počinio Ljubiša Bogdanović.

U kuću u kojoj je živeo Ljubiša Bogdanović sa porodicom dolazi njegov zet kako bi obrađivao zemlju. Njegova supruga Javorka, jedina koja je uspela da preživi ranjavanje, prošle godine se preudala i u kuću više ne dolazi, dok njegove ćerke, kako kažu komšije, ne žele da dolaze u kuću.

Kuća porodice Despotović, gde je Ljubiša Bogdanović odneo živote tri generacije, gotovo da izgleda kao da u njoj neko živi. Dvorište je uredno pokošeno i u njemu se nalazi veliki broj košnica. Ipak, života u kući nema. Porodica dolazi kako bi brinula o kući i pčelama, a komšijama i prijateljima koji pored nje prolaze svakodnevni je podsetnik na ono što se dogodilo i porodicu koja je ugašena. O kući porodice Mijailović takođe vode računa najbliži, iako u njoj niko ne živi. Onaj koji, kojim pukim slučajem, ne bi znao u šta se u selu dogodilo, mislio bi da je u pitanju dom pun života.

Jedna kuća izgleda potpuno drugačije od ostalih, u pitanju je ona koja je nekada bila topli dom porodice Ješić, a u kojoj je Ljubiša Bogdanović ubio majku i sina Ljubinu i Miloša. Zaboravljena od strane porodice, kuća Ješića jedva je vidljiva sa puta koji pored nje prolazi, obrasla u travu i gmrlje. Bršljen se potpuno obavio oko nje, a najčvršće se obmotao oko vrata, koja zatvorenim drži samo parče žice, kao da ne dozvoljava da nepozvani u nju uđu.

- Kao da je neka viša sila zabranila da neko uđe unutra - kaže nam meštanin koji zajedno s nama gleda kuću i odmahuje glavom.

Zidovi su ispucali, krov propao, a unutar nje - tama, lom i vlaga. Unutra tek po neki sud i kalendar na zidu da podsete da je nekada bila puna života.

Ona nije samo prazna, kao ostale kuće u zaseoku, već zaboravljena. U njoj se oseća težina koju je donelo ne samo vreme koje je prošlo, već i bol koji sa sobom nosi poseta.

Jedine dve kuće u kojima i dalje žive članovi porodice su kuće porodice Stekić. U jednoj je ubijena Danica Stekić, a u drugoj njena snaja Dragana. U obe kuće i danas žive Dragičini sinovi, noseći se sa teretom koji je na njihova pleća pao onog momenta kada je Ljubiša Bogdanović zapucao.

Kuće u Velikoj Ivanči nisu pokušali da prodaju samo porodice ubijenih, već i komšije koje su imale sreću da prežive. Ipak, njih je nemoguće prodati. Ne zbog cene - nego zbog sećanja. Velika Ivanča zauvek je obeležena masovnim ubistvom, kada je jedan čovek, u naletu tame, ubio 13 svojih komšija, prijatelja, članova porodice. Tog aprila, selo je stalo u vremenu. Kada njeni meštani nekome kažu odakle su i danas je prvo pitanje koje ljudi imaju da li iko zna zbog čega je Ljubiša Bogdanović oduzeo 13 života. Za one koji i dalje žive u selu, život se odvija u senci jezivog zločina.

Kako ističu meštani, ljudi budu zainteresovani za kupovinu kuće, ali sve staje kada se spomene adresa - niko ne želi da živi u kući koja nosi takvu prošlost.

Masakr koji je izvršio Ljubiša Bogdanović 9. aprila 2013. godine, kada je ubio 13 osoba pre nego što je sebi oduzeo život zauvek je promenio lice ovog sela. Ulica u kojoj se zločin dogodio danas više liči na spomenik prošlosti nego na deo živog naselja. Za one koji su ostali, Velika Ivanča je mesto tišine. Za one koji dolaze, to je mesto sećanja. A za one koji su je zauvek napustili - dom koji više to nije.

Kuće u kojima više niko ne živi nisu samo prazne građevine - to su mesta koja pamte, zidovi koji su čuli poslednje reči i svedočili jezivim smrtima, porodične trpeze koje više ne postoje, svetlo koje se pali samo pri povremenom obilasku kuće ili, u slučaju porodice Ješić - nikada više. Ljudi koji ih dalje posećuju tu su da pokažu da nisu zaboravili jer bi zaborav bio druga smrt.

(Telegraf.rs)