Bolne uspomene logoraša Gojka: Osam decenija sanja sestru Jovanku

Foto: Jasenovac Memorial Museum Arch / Zuma Press / Profimedia

"Već 82. godinu sanjam svoju sestru Jovanku, uplakanu, pocrvenelih očiju punih suza koje se slivaju niz obraze, kao bistri potočići niz potkozarske plećine. Ja sam imao pet, a ona godinu manje, kada nas je okupatorska čelična metla, u Drugom svetskom ratu, pomela iz naših sela, Turjaka, Grbavaca, Dragelja, Cimirota, Kozare, i oterala u smrt.

Sanjam je kako u prašnjavoj slami logorske daščare u Jablancu, gde su nas ustaše u jesen 1942. godine dopremile štalskim vagonima, jeca, guši se u suzama i neprestano doziva majku Gospovu, od koje smo odvojeni u logoru Stara Gradiška. Ona je tamo ostala sa našim mlađim bratom Đurđem. Nismo ih više videli, nestali su zauvek."

Preporučujemo

Ovo je bolno sećanje Gojka Mirjanića (87) iz Gradiške, inženjera poljoprivrede u penziji, na ratno stradanje dece potkozarskog kraja. Njegovog brata Đurđa ubile su ustaše u Staroj Gradišci.

"Moj brat Đurađ, tada trogodišnjak, stalno je tražio vode, bio žedan, plakao, kačio se o majčina ramena i grudi. Govorio je, 'mama, mama, vode, 'oću vode'... Uporno je od majke tražio vode, a vode nije bilo. Ustaša je kundakom udario majku, revoltiran zbog plača mog malog brata, zgrabio ga od nje, istrgnuo iz naručja. Ona se borila koliko je mogla. Više nije imala snage. I pala. Vrištala je, a suzu više nije mogla pustiti, sve ih je isplakala. Rastanak od majke, kada su mene i Jovanku poveli dalje, iz Stare Gradiške, iz tih zidina koje me i sada podsećaju na ranjeno detinjstvo, bio je težak i bolan, i za Jovanku i za mene, i za našu majku Gospovu. Ništa nije uspela reći, izustiti, samo nas je tužnim pogledom ispratila, mršavim rukama stežući usahle grudi", priča Gojko, kao da čita davno zapretenu knjigu koja je decenijama bila negde zaturena, odložena, zaboravljena, prenose Nezavisne.

Zastajkuje, uzdiše, pa zaćutkuje. I opet nastavlja monolog. Ne jedan, nego više. U svakom, njegova sestrica Jovanka. Čuva je u snovima i davnim sećanjima.

"Na koje ime se odaziva moja sestra Jovanka, ako je živa, da li pamti bilo šta, bilo koga, majku, mene, naše selo, đeda Nikolu kojem je često sedela u krilu ispod jabuke đedovače, gde je on pleo sepete, i mazio je po kosi. 'Ti si moja mala curica, đedova sreća', govorio je. A ona je veselo trčkarala terajući prasad i jaganjce ispod te jabuke. Bila je okruglastog lica, smeđa, živahna, ličila na oca Spasoju. Nije ga upamtila. Poginuo je 1939. godine u sudaru vozova u Ivanjskoj. Vodio je konje na vizitu, zajedno sa jednim meštaninom Kijevaca. To je bila ustaška sabotaža, otkačeni su vagoni. Poginuo je.

Sasvim slučajno, brat od strica Ilija Mirjanić, na Laušu, na Paprikovcu u Banjaluci, nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata, ugledao je kamen u žbunju. Na njemu je pisalo ime Spasoje Mirjanića i natpis da je stradao u sudaru vozova. To je bio grob moga oca, za kojeg nismo znali gde je. U to vreme bio sam srednjoškolac. Spasoju smo ekshumirali i preneli u turjačko groblje. Njemu bar za grob znamo, imamo gde sveću upaliti, i Bogu se pomolimo. Grob moga brata Đurđa, i majke Gospove je reka Sava. Tu su ih, prema pričanju preživelih logoraša, bacile ustaše."

Kakav je bio rastanak od sestre Jovanke, čega se seća, ko je nju odveo, pod kojim okolnostima, upitali su Gojka. I opet, poteče priča, tužna, i teška.

"Jednog jutra, toga se dobro sećam, Jovanka je pala. Zaplakala je. Saplela se i pala. Nije više imala snage. Pamtim njene mršave ručice i nožice, utonule oči, zamršenu kosicu. Pokušao sam je podići. Nisam uspeo. I ja sam bio slab. Zaplakao sam. Plakali smo oboje. Potrajalo je to, ne znam koliko, ali poduže. Tako, oslonjeni jedno od drugo, dva mala kostura, bez igde ikoga svoga, bez majke, tešili smo jedno drugo. A utehe nije bilo.

Prišla nam je, tada, nepoznata žena, nisam siguran da li je časna sestra, pozornica ili neka druga žena. Pamtim sve kao da je juče bilo. Baš tako. Kazala mi je, 'braco, daj mi ovu seku, njoj će kod mene biti dobro, ona neće plakati. Nahraniću je'. I ja sam pristao na to, ne razmišljajući da li ću je uopšte više videti. To je bilo poslednje naše viđenje. Moja Jovanka, koju i sada sanjam, nestala je u toj gužvi, u metežu iznemogle, bolesne, uplakane dece. Privila se na rame nepoznate žene, verujući da je majčino i otišla."

U poratnim traganjima za malim Kozarčanima koji su dospeli u druge porodice, dobili tuđa imena, drugi identitet, potajno se i Gojko Mirjanić nadao da će ponovo zagrliti sestru Jovanku.

Nije o tome govorio, ili je to činio sasvim retko i šturo. Svojom tugom, ratnom pričom, zebnjom i traumom iz detinjstva, kaže, nije hteo nikoga opterećivati. Čak ni porodicu, svoje najbliže. Ipak, malena Jovanka, rođena 1938. godine, živela je u njegovim snovima. Živi i sada.

"Nisam izgubio nadu da ćemo se sresti, da će ona banuti odnekud. Verujem da je živa, mi smo porodično dugovečni i jaki, otporni na nevolje. Ja sam bio najamnik kod imućnijih seljana, potom u Domu ratne siročadi 'Lepa Radić' u Gradišci, i drugim domovima. Školovala me država Jugoslavija, prošao sam teške nevolje, ali opet pobedio. Radio sam odgovorne poslove, obavljao važne društvene funkcije i dužnosti, bio i učitelj u svome kraju, stekao porodicu, dvojicu vrednih i sposobnih sinova", iskreno, sa snažnom emocijom, prelistava životne slike ovaj vitalni Gradiščanin.

Lik sestre Jovanke ne bledi, kaže, zato što ona živi u njegovim snovima, u njegovom srcu.

Zahvalnost za izlazak iz logora i povratak u rodno selo, gde su još trajale borbe, duguje Milanu Rakasu iz Bistrice, koji je izbavio njega, ali i mnogo drugih gladnih, bolesnih, iznemoglih dečaka i devojčica iz ustaških logora.

Odlazak iz sela

Gojkova porodica bila je patrijarhalna, imala je 13 članova. Živeli su zajedno, u slozi, poštovanju starijih, u ljubavi i zajedništvu. U istom domaćinstvu. Njegovi roditelji, Spasoja i Gospova, imali su troje dece. Gojko je najstariji, rođen je 25. decembra 1937. godine, Jovanka 1938. i brat Đurađ, rođen 1939. godine. Stric Mićo i njegova žena Simeuna imali su četvoro dece, Iliju, Stoju, Milutina i Stevku. Sa njima su živeli još deda Nikola i baba Jeka.

"Kao dete, sećam se izbegličke kolone koja je prolazila kroz Donji Turjak pa se razvukla sve do Grbavaca. To su dva sela, u susedstvu. Kolona koja odlazi u logor stalno mi je u podsvesti. U toj nepreglednoj koloni ljudi, dece, starijeg sveta, koji se gura uskim puteljkom, goneći stoku, sa sirotinjskim tovarima na leđima i zavežljajima pod rukom, išli smo i mi. Moja majka sa nas troje, strina sa četvoro dece, i baba. Stric i ded su se zadesili u Srbiji, oni tada nisu bili sa nama. Stričeva porodica se negde izgubila, odvojila putem, ne znamo gde i kako, ali to je bio veliki metež. Ne sećam se gde su oni nestali, neko je rekao, idemo ovamo, i oni su otišli na drugu stranu. Ipak, preživeli su golgotu i vratili se kući posle rata", rekao je Gojko.

(Telegraf.rs)