Zašto je Slovenska Istra čarobna? Ručak s pogledom na zaliv ne košta ni 50€, a jedno posebno mami turiste

Letovanje u Sloveniji? Priznajem, zvuči nekako čudno... Od raspada Jugoslavije, ako izuzmemo popularne svetske turističke destinacije, Srbi su uglavnom crnogorsko primorje redovno posećivali. Istina, hrvatsko primorje je poslednjih godina ponovo krenulo da bude poprilično aktuelno, u koroni su svi Srbi otkrili Neum, dok je Slovenija, bar mi se čini, ostala nekako na "dnu lestvice" iz nekih, bar meni, ne baš opravdanih razloga.

Zašto? Iskreno ne znam. Na mapi bi mi se Slovenija našla tek usput, kao tranzit do neke evropske destinacije. Nešto mi bilo neobično da tamo idem jer od svih ex-Yu nacija Slovence najmanje razumem, delovali su mi nekako hladno, proračunato, nimalo gostoprimljivo (namerno pišem u prošlom vremenu). Isto tako, svaka pomisao na Sloveniju asocirala me je na Alpe i zimske sportove - dakle hladnoću. I tako, kada sam ove godine rešila da joj se malo više "posvetim", bila sam ubeđena da neće uspeti da me toliko očara... Oh, kako sam se samo prevarila...

Kao što sam pomenula u nekom od prethodnih putopisa, čak i u tranzitu Slovenija me je "zagolicala" zbog zelenila i vrhunskih auto-puteva. Tu negde u malom mozgu su čučale priče starijih o magiji Bleda, čuvenim slovenačkim termama i odmaralištima jugoslovenskih firmi u slovenačkom delu Jadrana... Ali, nisam se zaustavljala...

Onda sam 'pod stare dane' shvatila da mi je Slovenija "nekako tu" i krenula sam da "pravim računice". Na slovenačkoj obali sam, ako ne bude haos na granicama, za najviše sedam sati i sve je auto-put. Super!

Izbor hotela i privatnih smeštaja je odličan. Čitava Slovenija je povezena vozovima, kombijima, busevima i biciklističkim stazama - dakle automobil možeš i ne moraš da pališ - dodatni plus. Odakle im najviše dolaze turisti? Nemačka, Austrija, Švajcarska... Ok, možda budu malo jače cene, ali to znači i bolji standard usluge... Kakav odmor može biti u Sloveniji? Aktivan, raznovrsan, ali ujedno opuštajući i edukativan... Prava merka za mene.

Prva odrednica za istraživanje na obali - iako nije mnogo dugačka, ipak ima šta da se vidi - bili su mi Piran i Portorož. U prethodnoj reportaži pokušala sam da vam dočaram lepote Pirana, iako sam sigurna da nisam uspela ni dopola da naslikam tu magiju...

Kad bolje razmislim, ostala sam dužna priču o jednoj od najstarijih zgrada u Piranu, kući u venecijanskom stilu iz 15. veka koju je bogati trgovac sazidao svojoj ljubavnici. Nalazi se na čuvenom Trgu Tartini, tu kod gradske kuće, nestvarno lepa i očuvana, a priča koja o njoj kruži je bajkovita.

Kuća je, naime, sazidana u vreme kada su trgovci iz Venecije masovno dolazili svojim brodovima u Piran da za čuvenu piransku so trampe biber, svilu i druge dragocenosti dalekog Orijenta.

Upravo tu u luci je jedan bogati trgovac, koji je često dolazio u ovaj jadranski gradić, ugledao prelepu devojku i u nju se zaljubio. Toliko, da je zaboravio da ga u Veneciji čekaju supruga i deca...

Sa svakim njegovim dolaskom ljubav je bila sve jača, a lokalci su, naravno, primetili iskrice u njihovim očima, pa su po gradu počele da kolaju priče o bogatašu i mladoj ljubavnici.

Međutim, umesto da ih ogovaranje rastavi, ono je još samo više učvrstilo njihovu ljubav, a trgovac je u inat, kraj same luke, naredio da se sazida veličanstvena vila, kako bi njegova ljuba mogla sa prozora da vidi kad njegovi brodovi uplovljavaju u Piran.

Kako bi dodatno razjedio meštane, a svojoj izabranici dokazao ljubav, naredio je da se u fasadu uklešu reči "Lassa pur dir" ili u prevodu "pusti neka pričaju". Na taj način je želeo svojoj dragoj da dočara da je njegova ljubav prema njoj jača od govorkanja zlih jezika...

Vekovima kasnije, vila i dalje tu ponosno stoji. U izvornom obliku, sa prepoznatljivim venecijanskim prozorima, balkonom i ornamentima. Tokom jedne od renovacija otkriveno je da je izvorna boja fasade bila crvenkasta, poput čuvene Duždeve palate. Sada svakodnevno ovde nastane na stotine fotografija i iznova se priča priča o iskrenoj ljubavi trgovca i mlade ljube... Ali, kad uđete u prizemlje ove kuće saznaćete i jednu priču koja je vekovima starija od njihove ljubavi, priču o tradiciji dugoj hiljadu godina, zahvaljujući kojoj je ovaj grad postao ono što danas jeste, a to je priča o soli...

Sečoveljske soline

Ne znam da li ste se ikada interesovali kako nastaje so i kako završava u našoj kuhinji... Koja je razlika između industrijske, tuzlanske, himalajske, kiparske soli i po čemu je so iz Pirana toliko čuvena?

Odgovor je, prvenstveno, zbog načina na koji se proizvodi. Elem, nisam napomenula da sam, ujutru dok sam pila kafu u onom fantastičnom hotelu Bernandin rizorta, osim na more imala pogled na "čudne bazene" u daljni. Ti čudni bazeni su ustvari prirodni rezervat soli i živi muzej u kojem se piranska morska so i danas "bere ručno", kao što se to činilo vekovima i vekovima unazad.

To su hektari i hektari drvetom ograđenih bazena koji padaju u svojevrsnim slapovima, svaki je malo niži od prethodnog, što je golim okom jedva vidljivo. U tim bazenima i kroz kanale se svesno mešaju slatka i morska voda, kako bi se specijalnim tehnikama izvlačila so. Bazeni su prekriveni petolom - prirodnim slojem algi koji sprečava da se so meša sa lekovitim blatom. Upravo ta petola daje soli tu nestvarno belu boju, toliko blještavu da oči mogu da zabole...

I baš ovde, od kraja aprila pa sve negde do septembra, nastaje "slana magija". Kraj bazena videćete nekih sedamdesetak muškaraca, obučenih u bela lanena odela, sa ogromnim belim šeširima na glavama, kako drvenim alatima ravnaju blato, rastresaju alge i, u zavisnosti od vremenskih uslova, otvaraju drvena vratašca između bazena kako bi se voda pročišćavala, a so izdvajala. Ne znam da li sam uspela verno da dočaram proces, jer i meni nije bilo najjasnije dok su mi objašnjavali... Nije ni čudo što ne možeš sve shvatiti u nekoliko sati, budući da se ova tehnika proizvodnje soli prenosi s kolena na koleno, vekovima...

Ljudi koji ovde rade, u čitavoj Sloveniji su veoma poštovani, jer rade u nestvarnim uslovima, konstantno izloženi nemilosrdnom suncu dok drvenim alatima, teškim kao tuč, obrađuju bazene. I nije posebnost samo u tome što je ceo ovaj proces izdvajanja soli izuzetno spor, vež u tome što je prinos svake godine neizvestan. Naime, sve zavisi ISKLJUČIVO od prirode - odnosno sunca, vetra i mora... Ako je priroda naklonjena i "ulov soli" će biti odličan, ali ako se nebo otvori i kiša pljusne, ceo "rod" odlazi bestraga...

Sama šetnja kroz solane je veoma zanimljiva, jer drvenim mostićima prolazite mrežu kanala, nasipa i bazena koji stvaraju gotovo nestvaran pejzaž. Kažu da ovde treba "udahnuti vazduh do kolena" jer je izuzetno lekovit, pa ovde neumorno šetaju svi koji muče muke sa sinusima, astmom i drugim respiratornim problemima.

Ima i posebni "banjski kutak", gde se možete mazati lekovitim blatom koje ne samo da leči, već i ukazuje kada nešto nije kako treba... Konkretno, minut nakon što su mi namazali crno blato na nadlanicu rekli su mi da mi je veoma slaba cirkulacija (živa istina), a to su shvatili jer blato nije krenulo odmah da se suši. Rekli su mi da šetam sa blatom na ruci sve dok se sasvim ne sasuši i čudno, ali istinito, desna šaka mi naredna tri dana nije bila ledena... Nek bude da sam sve samo umislila...

Osim po lekovitim efektima za uho, grlo, kožu i nos, ova solana je magična i za oči, jer u određenim delovima godine ovde možete videti i jata flamingosa koja dolaze da odmore u bazenima pre nego što nastave svoj put. Interesanto je pomenuti i da je ovo područje stanište za više od 300 vrsta ptica, raznoraznih leptira i insekata, tako da, u letnje vreme, ovo je nezaobilazna tačka za sve ljubitelje prirode...

Meka za gurmane

Kad sam već pomenula kuhinju i so, ne mogu a da ne kažem neku i o slovenačkim specijalitetima. Da se razumemo, ovde će uživati i ljubitelji plodova mora, ali i "plodova tora", jer mesa ima u svim hotelima i restoranima u izobilju. Da ovde za svakog ima ponešto govori i činjenica da na ulazu u Piran postoji ćevabdžinica koja nosi znakovito ime Sarajevo i gde se rado okupljaju svi jugonostalgičari, ali i strendžeri, željni da upoznaju ukuse našeg kraja.

Ipak, na putovanjima ja više volim da degustiram lokalne specijalitete, pa sam tako uživala jedući fuži (kvadratići testa koji se namotaju na drveni štapić da bi dobili specifičan oblik) u svim mogućim i nemogućim sosevima - od tartufa, pa nadalje... Nisam odolela ni rižotima sa svim i svakakvim morskim plodovima, osvetila sam se brancinu i škampima, a šta sam sve pojela od slatkiša bolje i da vam ne pričam...

Imala sam tu čast da upoznam i umetnika u svetu kulinarstva Mišu Jovića, čiji su me specijaliteti, bez preterivanja, vinuli u nebesa. Nadam se da će jednog dana želeti da mi otkrije tajne lososa u holandeze sosu i kako sprema čokoladni mus sa smokvama i Pavlovu tortu. Ljudi, ukus je rajski. Kada se sve to uklopi sa nestvarnim pogledom na Piranski zaliv sa restorana terase hotela Grand Bernandin, ugođaj je svetski. Moram da napomenem da je ručak - predjelo, glavno jelo, dezert, pa sve to zaliveno predivnom istarskom Malvazijom - koštao koliko ručak u prosečnom beogradskom restoranu, manje od 50 evra...

Glavni sastojak - ljubav

Za kraj ću povezati kuhinju i slovenačko zelenilo. Naravno, ovde uz more je ono najlepše - maslinasto. I kad vidite sa koliko ljubavi brinu o svojim maslinjacima, jasno vam je zašto su ulja iz ovog dela Istre toliko čuvena i cenjena.

Obišla sam jednu od lokalnih eko farmi, gde je zasađeno oko 1.500 stabala, uglavnom autohtone istarske bilice - zelene masline, pikantnog i pomalo gorkog ukusa - kao i italijanske lećino masline, koje su crne i blage.

Praksa je da sve što ujutru uberu do uveče već prođe kroz prese, i sa pravom se ponose što imaju ulje fenomenalnog kvaliteta. Ako ga gucnete kao rakiju u ustima će vam eksplodirati ukus sveže salate - poput mešavine paradajza, krastavca i zelene salate - dok će vam u grlu malo zagorčiti - to je taj šmek istarske bilice. Za litru ulja koje je prošlo sve stroge kontrole i nosi obeležje porekla treba izdvojiti oko 25 evra, što i nije mnogo ako uporedimo cene ulja koje kupujemo u trgovinskim lancima.

Ukoliko ste gurman i volite da uživate u hrani, obavezno organizujte sebi jedan "gastro kutak", gde ćete u hladu maslinjaka, u prelepo dekorisanom ambijentu uživati ne samo u maslinama, već i pršuti, sirevima, paštetama i domaćim vinima. Cene zavise od veličine grupe i menija, ali ovakva zakuska sa pogledom na more je stvarno nestvaran doživljaj.

Posle toga vam ostaje da skoknete do nekog lokala u marini Portoroža ili da uz more prošetate u suton do Pirana, jer i u večernjim satima nestvarno izgleda. Tamo uživajte u zvuku talasa, nekom dobrom domaćem vinu, možete i u kafi (svuda je odlična, jer kao što rekoh, uticaj Italije je ogroman...)

Šta god da odaberete nećete se pokajati, jer, kao što rekoh Slovenija može biti po meri svakog, pitanje je samo koji deo ćete posetiti. Čak je i mene, najgoreg skeptika, uspela da preobrati, da me navede da je zavolim i da planiram kada ću ponovo opet u zagrljaj da joj se vratim.

(Telegraf.rs)