Obišli smo dvorac na Balkanu koji je u Ginisovoj knjizi rekorda: Ovde je umalo kosti ostavio i Džeki Čen

Ne znam koliko je Džeki Čen, kada je sredinom 80-ih krstario delovima bivše Jugoslavije i snimao kadrove za čuveni film Božji oklop, ostao fasciniran Predjamskim dvorcem. Ne znam koliko se raspitivao o istoriji ovog zdanja i da li mu se otelo jedno 'stvarnooo?' kada je čuo da je ovde ubijen slovenački Robin Hud... Ono što mogu da naslutim jeste da ga je dvorac dovoljno opčinio da ovde snimi ključne kadrove filma i umalo tom prilikom i strada, a ono što sigurno znam jeste da ovu lokaciju nikako ne smete da preskočite ako se nađete u Sloveniji.

Predjamski dvorac mora da vam se nađe na mapi ukoliko ste došli da istražujete Kras i tajne Postojnske jame.

Ova veličanstvena tvrđava, upisana u Ginisovu knjigu rekorda kao najveći pećinski dvorac na svetu, stara je više od osam vekova. Ne samo da je fascinantna jer je tokom burnog srednjevekovnog perioda mnogima sačuvala glavu na ramenima, već i zbog toga što krije tajne "podzemnog sveta", pa ovde i dalje dolaze speleolozi i avanturisti da istražuju magiju pećina koje dvorac ponosno čuva sa armijom slepih miševa (nema ih u samom zdanju, ne brinite).

Fascinatna istorija

Kada jednom ugledate ovu grdosiju, uklesanu u liticu visoku 123 metara i krajolik koji je okružuje, neće vam baš biti jasno zašto je kamen temeljac neosvojivog utvrđenja postavljen baš ovde u 12. veku, u vremenu akvilejskog patrijarhata. Odgovor leži u činjenici da je ovo područje bilo na raskršću različitih država, naroda i feudalnih gospodara, i ono najvažnije - u steni se krije lavirint hodnika koji su imali višestruke namene. Neko ih je koristio za odbranu, neko za skrivanje, a neko za odlazak u pljačkaške pohode...

Kroz vekove, svaki vlasnik je doziđivao nešto svoje, šireći i ojačavajući utvrđenje, pa je prava avantura proći svim prostorijama i stići do samog vrha, iz kog su nekadašnji žitelji, lavirintom tunela, izlazili na potpuno drugi kraj Krasa.

Mada je teško zamisliti sebe da živiš ovde, jasno ti je zašto su to mnogi činili vekovima. Iako je dvorac hladan, mračan i pun vlage - čemu najbolje svedoči buđ na zidovima i vekovima stari kanali za skupljanje vode - ovaj dvorac je oduvek bio bezbedan i neosvojiv.

Podugačak je spisak onih koji su ovde našli utočište i koji su ostavili svoj pečat u zidinama... Ono što se sa sigurnošću zna jeste da je današnji izgled dobio krajem 16. veka u doba porodice Kobenzl, čiji grb je i dalje vidljiv na zidinama. Upravo su oni dozidali ulazni deo u koji te danas vodi most preko šanca (prethodno se u dvorac pentralo uz strmu liticu, nakon što konje vežeš kod ulaza u pećinu)...

Kobenzlovi su ovde bili nekih 250 godina, pa je dvorac preuzela porodica Korornini, a poslednji su bili Vindišgracovi, koji su ovde živeli sve do kraja drugog svetskog rata. Potom je dvorac nacionalizovan i otvoren za turiste...

Slovenački Robin Hud

Ipak, Predjamski dvorac najpoznatiji je po svom "gazdi" s kraja 15. veka - to je bio Erazmo Predjamski - slovenački Robin Hud, koji je ovde i kosti ostavio, i to na najbizarniji mogući način.

Kako istorija svedoči, Erazmo je, u vihoru ratova između cara Fridriha III Habzburškog i ugarskog kralja Matije Korvina, bio na strani ovog drugog. Svoju sudbinu je zapečatio ubivši rođaka iz carske porodice braneći čast svog ubijenog prijatelja. Nakon toga nije mu ostalo ništa drugo nego da "nestane".

U to vreme gotovo niko nije znao gde je Erazmo, ali se znalo da on stoji iza brojnih napada na trgovačke karavane na putu između Trsta i Beča. Plen je Erazmo, navodno, delio sirotinji. Ali, svaki ukradeni zlatnik dodatno bi razgnevio Fridriha, pa je na sve načine pokušavao da Erazma pronađe... Ovaj zadatak poverio je tršćanskom zemljoposedniku, Gasparu Ravbaru, koji je, nakon duge potere, Erazma pronašao u Predjami.

Ipak, Ravbarovi vojnici ostali su nemoćni kada su stigli pred zamak. Jednostavno, bio je neosvojiv. Kad god bi pokušali da uđu bili bi kamenovani, na njih bi prolivali vrelo ulje ili bi ih gađali strelama... Kada su shvatili da u dvorac ući neće, verovali su da će opsadom naterati Erazma napolje. Kako su se samo prevarili.

Naime, setite se lavirinta tunela... Neprijatelji za njega nisu znali, niti su mogli da ga vide, a upravo je taj lavirint nudio Erazmu i njegovim saborcima put ka "slobodi". Mrežu tunela su koristili da idu u lov i da se snabdeju potrepštinama iz okolnih sela, a pomenuti sistem za skupljanje vode im je omogućio da nikad ne ostanu žedni. Erazmo je taktiku snabdevanja kroz tunele toliko razradio da je neprijatelje gađao iz dvorca trešnjama, a nikom nije bilo jasno kako ih je ubrao jer mesecima niko iz dvorca izašao nije!

Ko zna koliko bi dugo trajali Erazmovi "robinhudovski" pohodi, da, kao i u svakoj legendi, neko nije odlučio da ga izda. U slučaju Erazma to je bilo nakon punih godinu dana opsade. Navodno je sluga svećom signalizirao neprijateljima trenutak kada se Erazmo nalazio u najranjivijem delu dvorca, i u najnezgodnijem položaju. I tako je Erazmo stradao dok je vršio nuždu... Rekoh ranije, bizarno je.

Legenda takođe kaže da su njegove kosti tu blizu dvorca, zakopane pored obližnje crkve. Na mestu gde je navodno sahranjen, njegova ljuba je dala da se posadi lipa, koja i dan danas tu stoji.

Kako je izgledao život dvorjana?

Danas, kada uđete u dvorac, doživećete nesvakidašnje putovanje kroz vreme. Osim što ćete videti grbove porodica koji su ovim zdanjem gospodarili i portret gore pomenutog Erazma, moći ćete i da saznate kako se u ovim zidinama živelo.

Da se razumemo, uslovi su bili toliko nehumani da je mnogima i nejasno zašto se ovo naziva dvorcem. Ipak, fascinatno je da su vlasnici u delu gde je bila "kuhinja" imali, nazovimo ga, srednjevekovni zamrzivač - otvor gde su spuštali meso i druge namirnice u pećinu, kako ne bi propale. Kanale u zidovima za vodu smo već pomenuli, ali ne i da je u kuhinji postojala sudopera - uzidano korito sa rupom da voda može da otiče. Dim iz ognjišta odlazio je u deo jame i veruje se da je ovaj prirodni dimnjak funkcionisano daleko bolje nego bilo koji zidani.

Najcrnji kutak dvorca

U dvorcu je postojala i sudnica, ali i mučilište u koje vodi otvor u steni. Tu je Bogu na ispovest otišlo ko zna koliko njih. Ko bi preživeo, bio bi bačen u zatvorsku ćeliju unutar pećine, pa bi sutra bio ponovo mučen... Priča se da je u dvorcu bilo i gubilište - odnosno da je provalija, duboka 60 metara, koja se nalazi iza jednih zatvorenih vrata, nekada služila za izvršavanje smrtne kazne.

Ne mogu iskreno da kažem da li je mučan osećaj u grudima krenuo pre ili kad sam već od vodiča čula ovu informaciju... ali kada sam svoju nelagodu naglas priznala, saznala sam i da je svojevremeno ekipa Discovery Chanela, istražujući u dvorcu 'nejasne događaje', upravo na tom mestu putem kamera i mikrofona uhvatila nešto što nije bilo moguće jasno odrediti...

"Bog nek ti prosti grehe..."

Novi šok je usledio kada sam shvatila da su tek nekih desetak metara dalje od mučilišta živeli sami vlasnici. Dnevna soba ili blagovaonica, bila je smeštena u najvećim dvoranama. Zidovi debeli gotovo dva metra garantovali su sigurnost, a činjenica da tu postoje prozorske niše govore da je ovo bila najsvetlija i jedna od najtoplijih odaja u dvorcu.

Malo više bila je smeštena spavaonica, najtoplija odaja, a odmah pored, doduše u memljivom delu zdanja bila je kapela, kao i sobica u kojoj je živeo sveštenik. Moje neverovanje kada sam shvatila da je istom trebalo da napravi svega par koraka od kreveta i da pogleda u mučilište, okaje grehe nesrećnika pred smrt, pa da se vrati molitvi ili spavanju, je neprepričljivo...

Magičan pogled

Ipak, nije uvek sve bilo ovde mračno i hladno. Kada bi vreme bilo lepo, žitelji dvorca mogli su da uživaju na terasi i tamo pletu, čitaju, osmatraju okolinu ušuškani u hladu litice. Priča se da je upravo sa ove terase Erazmo bacao neprijateljima trešnje, ali i delove pečenog vola...

Ništa manje neverovatan nije ni "dvorski toalet", udaljen i isturen u odnosu na ostale delove zdanja - ozidano sedište, rupa, preko daska, a za ostalo, pa sila gravitacije se pobrine. Navodno je baš tu Erazmo i skončao.

Ono što jeste misterija jeste da li je njegov duh ikad napustio ove zidine, ili je Erazmo otišao tek koji metar gore, u najveličanstveniju odaju, iz koje je, najverovatnije, sa svojim saborcima odlazio u pohode kroz tunele...

Kada prođete kroz oružarnicu i pored zvona koje je nekad služilo da se kraj obavesti o napadu, a danas da turisti kraj njega zamisle želju, i krenete stepenicama odjednom oko vas više nema odaja zidanih rukom čoveka, već ulazite u deo dvorca koji je "sazidala" priroda. Tu su najizazovnije stepenice, koje vode pod krov same litice, a odatle ostajete bez daha u veličanstvenom pogledu - otvoru u steni iz kojeg puca pogled na dolinu ispred dvorca. Ako se osvrnete, videćete da put vodi dalje u stenu, a tu je i jedna mračan rupa. Budite na oprezu, možda se i dalje tu krije Erazmo.

(Telegraf.rs)