Hteli smo da otkrijemo da li bilo ko može da radi jedan od najzanimljivijih poslova na svetu: Ko uđe u ovu gluvu sobu, tamo počinje njegova sloboda

Da li ste ikada, dok se kupate u tuš kabini, razmišljali kako bi bilo dobro iskoristiti sve te sitne bravure koje vaš glas ima? Da li su se u školi ili na poslu svi smejali kako ste “skinuli glas” svog profesora ili kolege? Da li ste ponekad, gledajući neki crtani film, poželeli da baš vi dajete glas nekom animiranom junaku? Verovali ili ne, danas možete sinhronizovati crtani film, čak iako niste glumac.

Predrag Peđa Damnjanović, glumac sa dugogodišnjim iskustvom u ovoj oblasti, otkriva za Telegraf razlike između bioskopskih i televizijskih sinhronizacija.

Preporučujemo

Foto: Luka Đokić

- Izvesne razlike postoje. Recimo, kada za bioskopske filmove zovu ljude koji nisu glumci, to su najčešće pevači, pevačice ili neko ko je ekstremno poznat, da bi se, zbog njihove popularnosti, film što bolje “prodao”. S druge strane, studio u kome ja radim televizijske sinhronizacije ima bazu podataka sa glumcima i glumicama, ali takođe i sa decom, i sa ljudima koji se možda ne bave ovim poslom, a prosto to vole da rade i dobro im ide.

Da bi se utvrdilo da li je neko darovit za ovaj posao, neophodno je uraditi nekoliko glasovnih provera, tzv. “vojs testova”.

- To je nekih, na primer, desetak rečenica, gde dobijaš najrazličitije moguće likove: devojčicu od 4 godine, devojčicu od 8 godina, tinejdžerku, vešticu, babu, ženu, kraljicu. Isto tako je i za muške uloge. Time se procenjuje tvoj dijapazon, koliko možeš da promeniš glas, odnosno - šta ti najviše leži. Onda te na osnovu toga zovu za vojs testove za neku konkretnu ulogu.

Iako najviše uloga dobijaju glumci, desi se i da neko iz druge profesije dobije velike uloge. Takav slučaj je bio sa Jelenom Đorđević Popović, koja je radila kao radio voditelj, a pozajmljivala glas Pepi Prasetu:

Bitno je da sinhronizacija što više podseća na original / Printskrin: Youtube/Itz MasterSB

- Ako se baš potrefi da ti imaš specifičnu boju glasa koja je slična originalu, a nisi ni glumac, ni voditelj, nego radiš potpuno drugačiji posao, recimo kao radnik u “Zelenilu”, teorijski - ti možeš da dobiješ lik.  Ali, praksa je pokazala da se to ne dešava tako često.

Na pitanje zašto toliko glumaca sa osmehom na licu priča o sinhronizaciji, Peđa kaže:

- U sinhronizaciji možeš potpuno, ali potpuno da se oslobodiš, jer si bukvalno sam u toj gluvoj sobi. To je najčešće jedna mala prostorija, zapravo “kutija”, u koju 90% glumaca, kad uđe, isključi svetlo. Onda te niko ne vidi šta radiš i možeš potpuno se oslobodiš, čak i u telu. Jedino što dopire do ljudi je tvoj glas. Meni se, recimo, često dešava da nisam zadovoljan onim što čujem u slušalicama, a posle kad čujem finalni proizvod, bude mi fantastično.

Foto: Luka Đokić

Kako vama deluje ovaj posao i da li biste voleli da se u njemu oprobate? Ostavite nam komentar.

(Telegraf.rs)