Sirene su mitska bića koja se čuju samo kad su gladna, idemo u podrum da čuvamo kupus: Šta su sve tate i mame izmišljale tokom bombardovanja kako se deca ne bi plašila

Foto: S. Pikula

Dejan se te 1999. i bombardovanja Srbije seća po tome što se prvi put poljubio u usta sa Majom i Kristinom, dok su se igrali masnih fota u skloništu. Dariji je bilo tri godine i mislila je da je u podrumu da bi čuvala kupus, a nekoj deci je rečeno da su sirene zapravo mitska bića koja se prodornim zvukom oglašavaju kad su gladna!

"Srbi, izvinite. Volim vas": Amerikanac koji živi u u našoj zemlji poslao jasnu poruku na godišnjicu bombardovanja

Preporučujemo

Oni su 1999. bili deca, imali su od tri do sedam godina, uspavljivali su se uz sveće, budili se uz dnevnik slušajući vesti o onome što se desilo prethodne noći.

Mnogi tadašnji klinci čak kažu da im je to bio lep period detinjstva, dosta njih tvrde da nemaju traume, a samo malobrojni shvataju da je razlog tome bila ljubav, domišljatost i snaga njihovih roditelja.

Sve je počelo kada je juče na studentskoj Fejsbuk grupi osvanulo pitanje - kako pamtite vi tu '99 -tu? Počeli su da se javljaju oni kojima je danas od 22 do 29 godina.

Daria kaže da se seća da je noćima sedela u podrumu "sa roditeljima i još nekim ljudima iz komšiluka".

- Govorili su mi da idem da čuvam kupus, jer je tu zimi stajala zimnica, tako da sam tada svaku noć zaista verovala da čuvam kupus u podrumu. Nisam znala od čega, imala sam tri godine, ali sam bila prilično srećna što ću da spasim taj kupus. Sve ostalo je kroz maglu - piše Daria.

Foto: S. Pikula

Mihailu je stric govorio da su sirene koje oglašavaju vazdušnu opasnost zapravo mitska bića, i da se tako oglašavaju kad su gladne.

- A žive u obližnjem jezeru koje je na periferiji našeg grada. Stvarno sam mu verovao - piše Mihailo.

Anđela je majku, kada se začuje sirena, redovno pitala "šta je to". Majka je uvek imala spreman odgovor.

- Keva kaže - to je znak za spavanje. Ja onda kažem- okej, i zaspim - svedoči Anđela.

Foto: S. Pikula

Andrijana kaže da je bila "baš, baš, mala" ali da joj je "u magli ostao mamin glas kako mi peva uz buku aviona koji su nam preletali kuću".

Nikola je imao pet godina i bio je sa majkom i dedom u podrumu, u selu kod Avale.

- Kad su pogodili Avalu, sećam se da su se prozori tresli i kod nas na kući, iako smo 15 kilometara od mesta gađanja. Tada sam mislio da je to sasvim normalna stvar, da su moji hteli da se igramo neke igre, pa se krijemo u podrumu od ujaka da nas ne nađe - svedoči Nikola.

Hani je vreme bombardovanja bilo "najlepše doba" jer se ne seća ozbiljnosti situacije "i samo uživaš u bliskosti", iskrena je devojka koju su najmiliji svojim ponašanjem uspeli potpuno da zaštite od straha.

Foto: S. Pikula

Ipak, Ivana zna da njena mama, svaki put kada se čuje neka sirena, "oseti onaj metalni ukus u ustima" i da se mama nakon bombardovanja "nikada više nije nečeg bojala".

Kristina je imala pet godina, a bombardovanje je preživela uz sestru od strica staru sedam godina, uz mamu i strinu. Otac i stric branili su tada Srbiju u uniformama.

- Tata došao kući na kratko, u uniformi, i opet otišao. Mrzela sam maslinasto zelenu boju i osećaj da nisam sigurna da li će se vratiti - piše Kristina.

Niko od onih kojima je danas dvadeset i kusur godina ne zna koliko su im se plašili roditelji izmišlajući priče kojima bi ih smirili.

Sve liči na film "Život je lep" Roberta Beninija, gde glavni lik da bi spasio sina od smrti u nacističkom koncentracionom logoru, govori mu da je njihovo zatvaranje samo igra, gde je glavna nagrada - tenk.

https://cms.run/index.html#/posts/all?id=2945778

VIDEO: Mamula, mesto na sred mora gde su ljudi prolazili kroz jezive muke

(M. R. )