Posle 100 godina našla sam dedu na ostrvu Elis i vratila porodični dug: "Na tvom grobu nema ničega"

Beskrajno sam zahvalan svojoj Strini Dragani Kocic, jer bez nje ne nista od ovoga ne bismo znali 🙏🏻 Hvala ti sto postojis ❤️ Acimov praunuk

Moja majka je Hercegovka, i stric i ujak su joj ostavili kosti u Americi. Dvadesetih godina prošloga veka su iz Hercegovine odlazili na pečalbu u Ameriku i to uglavnom u rudnike. Ujak Jovo Kapor je se čak bio i oženio Amerkankom i dobio troje dece da bi pedesetih godina umro. Nikad ništa o toj deci, živeo je u Argentini...

Nikada neću zaboraviti scenu kada smo na jednom od naših letovanja po Grčkoj, pa ima sigurno 10 i više godina, moja, tada devojka a sada supruga i ja posetili Zejtinlik u Solunu. Sa nama je bio jedan stariji bračni par i čovek nam je pričao kako godinama traži svog dedu. Tražio ga je na Vidu, Krfu bio i u Zejtinliku takodje ali ovog puta je čuveni deda Djordje, čuvar groblja, bio tu i čovek mu se obratio, rekao mu je odakle je deda, u kom ouku je bio...i deda Djordje ga uze za ruku i odvede ga pravo kroz one katakombe do groba-kutije gde mu leži deda. Lepo piše po imenu i prezimenu, odakle je..ma sve. Ljudi moji koja je to provala emocija bila, i sad zadrhtim kada se setim... U zdravlje

Jako dirljivo.

Veoma dirljiva i lepa priča.

Ovakvih priča treba više, dosta nam je ludog Milojka i zadruga.

Ovako lep i dirljiv tekst o svim i drugim dedama, ratnicima mogla je da napiše samo naša sugrađanka Bilja Roganović . Bravo Boljo!

Znam teska prica,neznam pominjanje televizora i komunista u vreme do solunskog fronta.

Suze mi krenuse majke mi...ovakvi tekstovi trebaju da se pisu a ne one gluposti o farmama ubistvima i tracevima....mene su pogodile dvije stvari...djeda nikad nisam imao..i tatin i mamin otac su poginuli prije nego sto sam se rodio a drugo sad zivim u Americi pa me ovakve price jos vise pogadjaju....

Lepa prica svaka cast.

MNOGO DIRLJIVO😥....DEDINO NAJVECE "ODLIKOVANJE" JE OVO DIVNO PREZASLUZENO SECANJE NA SVOGA PLEMENITOG DEDU KOJI SE NIJE PLASIO ZIVOTA....BUDI SIGURNA DA TE TVOJ DEDA ZADOVOLJNO GLEDA I CUVA....U NEKOM BOLJEM PRAVEDNIJEM SVETU 💐❤❤❤

Pre će biti da je iz Amerike pobegao, ali šta ja znam..

Moj suprug i njegov brat su se godinama raspitivali gde im je poginuo otac 1941 god. i gde je sahranjen. Nakon višegodišnjeg istraživanja došli su do saznanja gde se to desilo. Zaputili su se tamo. Potražili su meštanina za koga se pretpostavljalo da bi mogao nešto znati o tome. Bio je to mlađi čovek i uplašili su se da i neće biti od velike koristi. Međutim čoveku je otac ostavio u amanet da jedan deo njive ne ore, jer su tu sahranjena dvojica poginulih. Taj deo njive, koji se nije orao, bio je zarastao u šiblje. Samo mesto gde su pokopani bilo je obeleženo kamenom. Pronašli su kosti i od oca i njegovog ratnog druga. Pored kostiju pronašli su i nož koričnjak, koji je pripadao njihovom ocu. Imao je ugravirane inicijale. Ja sam na cesti u kolima čekala dok su oni to obavljali. Kad su došli do kola, bili su sivo-crni u licu. Ne mogu više da pišem, jer su sećanja tako jaka. Naravno sahranili su ostatke i podigli spomenik.

HVALA TI. U IME SVIH ONIH KOJI NISU TAKO SPOSOBNI I UPORNI. SREĆAN JE TVOJ DEDA ČOVEK. TO RAZUME SAMO ONAJ KO JE MNOGO VOLEO DEDU.

Odlična priča, i moj deda je bio u to vreme a vratio se taman pred početak drugog svetskog rata da ga ustaše zajedno sa celom porodicom zakolju na kućnom pragu!

Puno je Hercegovaca svih veroispovesti napustilo svoja ognjista u poslednjih oko 150 godina.

Dirljiva priča, I ja svog dedu ratnika, koji je poginuo, nisam pronašao. Nadam se da će mi oprostiti.

Lep tekst i interesantna životna priča.

Hercegovina- cio svijet naseli, sebe ne raseli. Dosta je tada bilo slučajeva da su ljudi dolazili iz Amerike da se priključe oslobađanju Srbije. Danas druga vremena.

Baš tužna priča.. Svaka čast što dedu nije zaboravila

Svaka čast! Sa ponosom Hercegovac, svugdje otiđi ali kući dođi!