• 2

Nemanju su deca odbacivala kad je bio mali, ali ga to nije sprečilo da sanja: To svima savetuje

Mladi Kraljevčanin Nemanja Radičević (25) rođen je sa deformitetom kičme

  • 2
Nemanja Radičević

Foto: Krug.rs

Često neki ljudi koji, izgleda, smatraju da osobe sa invaliditetom treba da budu nevidljive – na mene negativno reaguju, zato što se ne uklapam u takav stereotip, ali meni snagu daje želja da i druge ljude sa nekim fizičkim probemom, koji se osećaju odbačeno, ubedim da mogu sve što požele, kaže ovaj 25-godišnji mladić, piše Krug.rs.

Mladi Kraljevčanin Nemanja Radičević rođen je sa deformitetom kičme, ali to ga nije sprečilo da život živi punim plućima. Kako sam ističe, njegovih četvrt veka života bilo je prilično turbulentno, jer su to vreme obeležile i lepe, i manje lepe stvari. Ono što mu nikada nije nedostajalo je ljubav i podrša porodice:

Oni su bili apsolutno uvek tu za mene, uz mene su i dan-danas. Prijatelja, čak ni "prijatelja", često nije bilo. Moje detinjstvo, zbog toga što sam u invalidskim kolicima, obeležila je odbačenost protiv koje sam se borio kako sam kao dete znao i umeo.

Događalo se da želim da igram fudbal sa drugarima, smatrao sam – mogu da budem golman, da šutiram glavom, ali oni – ne daju. Ne daju da se igram ni nekih drugih igara.

Najpre pokušam diplomatski, a kada to ne upali, uletao sam na teren, vukao ih za rukav, nisam dozvoljavao da nastave igru. Onda se oni iznerviraju i puste da se igram sa njima. Ma, bilo je svega i svačega. Možda nije moralo tako da bude, ali bilo je - ispričao je Nemanja za Krug.rs.

Nemanja kaže da je odbačenost najteže prihvatao, zato što nije mogao da razume razloge takvih postupaka:

– Problema je bilo na sve strane, pogotovo tih godina mog odrastanja. Ova zemlja tada je bila još konzervativija nego danas. Kao pozitivne događaje iz perioda odrastanja pamtim WCMX Skoplje challenge 2014. godine kada sam bukvalno osetio najveću podršku. Bilo je puno skejtera, neke od najvažnijih izazova izveo sam prvi put tamo – priseća se on i objašnjava šta je WCMX.

Prvi i jedini Srbin koji se takmičio u izvođenju akrobacija

To je, zapravo, ekstremni sport hardkor siting, a Nemanja je prvi i jedini Srbin koji se profesionalno takmičio u slobodnom izvođenju trikova i akrobacija u kolicima. Nemanja se priseća kako je za ovaj sport saznao gledajući klipove na Jutjubu.

– Video sam klipove čoveka koji je sve to započeo i dao naziv tom sportu. Video sam da može u skejt parku da se vozi, a pre svega toga vozio sam kolica na običan način. Nije mi padalo na pamet da odem u skejt park, iako sam voleo da se spuštam na nizbrdicama, da me vuku neki motori ili bicikli.

Od trenutka kada sam saznao za taj sport pre 10-11 godina, znao sam kuda želim da idem i šta želim da radim. Dobio sam u međuvremenu i nova kolica i onda je sve krenulo. WSMX za mene predstavlja neki izduvni ventil i dosta dobar način da izrazim svoju prirodu, ono što ja jesam – pojašnjava Nemanja.

Ovaj ekstremni sport podrazumeva izvođenje raznih „vratolomija“ u kolicima, na rampama u skejt parkovima. Uslova za treniranje ovog sporta u Kraljevu – nema. Nemanja ističe da je preko nekih svojih kontakata pokrenuo inicijativu za izgradnju skejt parka i u Kraljevu.

Projekat postoji, bilo je komunikacije sa nadležnima i u Gradskoj upravi, ali je epidemija koronavirusa – sve zaustavila:

Za sada je to samo priča, ima i obećanja, a i ja sam dosta tvrdoglav: znam tačno šta želim. Velika je moja želja da na kilometar od kuće imam skejt park i napraviću ga, nada se uskoro, a ne za 10 godina.

Bio lenji klinac, pa mu Ginisov rekord izmakao

Kad Nemanju upitate kako se desilo da mu je izmaklo postavljanje rekorda u neprekidnoj vožnji kolica za Ginisova knjigu rekorda, on sa setom prepričava kako je pre 7-8 godina rekord držao izvesni Kinez sa pređenih 16 kilometara u ručno guranim kolicima. Priseća se kako je skoro bez treninga odmah izgurao 12, pa vrlo brzo i 14,5 kilometara.

– Svaki put kad mi neko to spomene žalim što nisam uspeo, ali iskreno – bio sam lenji klinac koji je birao da izlazi umesto da ide da vežba na atletskom stadionu. U međuvremenu neki drugi Kinez je postavio rekord na 25 kilometara. Sada više ne treniram. Omiljeni sport. Ne žalim se, ali nemam gde.

Ranije sam dosta putovao, zvali su me svuda, bio sam deo i nekog Tojotinog projekta, pa sam bez obzira što ovde nemam uslova odlazio na par dana da vozim. Sada je korona sve zaustavila, tako da nisam odavno ni putovao, ni vozio.

Imamo taj neki skejt park u Beogradu, ali on je ravan, sa rampama, a osobama u kolicima više odgovaraju bazeni – betonski skejt parkovi „u rupi“. Čak i takav neodgovarajući skejt park u Beogradu je uništen i mogu možda svega 3-4 rampe da se koriste.

Sagovornik otkriva kako mu je najveća snaga da „tera dalje“ neopisiva želja da, bar ovde u Srbiji, promeni pogled na ljude sa invaliditetom:

Možda bi ispravnije bilo reći da želim da promenim te ljude sa invaliditetom, nego poglede ljudi oko njih, zato što je sve zapravo u nama samima. Daj mi snage da osobe sa invaliditetom podsetim da treba malo više da “grizu”, da se ne zadovoljavaju minimalcem od države, jer ćete osobe sa invaliditetom često čuti kako kažu: „Neće oni meni dati da se zaposlim, neću ni da pokušavam“.

Mislim da i oni treba da sanjaju velike snove, da shvate da je to što su u kolicima samo fizičko ograničenje na koje treba da reaguju sa odgovorm: „Pa šta? Vrlo često neki ljudi smatraju da osobe sa invaliditetom treba da budu nevidljive, a mislim da sam ja ljude šokirao baš zbog toga što nisam nevidljiv. Neki su iznenađeni u negativnom smislu, ali ima i onih drugih koji želju da živim normalan život shvataju baš kako treba.

Zulu mu pomogla da se izbori sa depresijom

Nemanjina verna podrška već sedam godina je pas Zulu, ženka američkog staforda.

– Zulu je bila tu i kad nikog nije bilo osim porodice. Pre nekih pet godina potpuno sam se povukao u sebe. Do tada sam bio pozitivan i pun energije uvek i gde god se pojavim, kao „mali zmaj“, „propovedao“ kako ljudi treba da žive, a da se ne žale. Sa svojih 20 godina sam „pao“, kao da mi je dato da i ja osetim to o čemu sam pričao ljudima, a nisam zapravo znao.

Do tada, koliko god sam imao problema, unutar sebe nisam imao nikakav problem. Bio sam pun energije, veseo i vedar. Onda je došlo do toga da se jasno susretnem sa depresijom. Zato je neopisivo koliko mi je tada bila važna Zulu.

Da nje nije bilo, ko zna šta bi bilo. Ona me je držala da u svemu tome ne potonem, da izađem s njom i igram se ili – kada dođem kući – sačekala bi me mala njuška koja maše repom. Shvatiš da si joj ti joj sve na svetu i onda kako da toneš dalje? Idemo napolje! Zato, jako je bitna Zulu mom životu – sa puno ljubavi o svom psu govorui Nemanja.

Ljudma sa sličnim problemima poželeo je da poruči da pokušaju što manje da razmišljaju i da se što više igraju:

Stres je u prekomernom razmišljanju, kada mnogo više "živiš" unutar glave nego izvan. Zato treba da uživamo u životu i da koristimo glavu samo za korisne stvari, da ne mučimo sebe sa previše razmišljanja.

Mi dajemo psima naše slobodno vreme i višak ljubavi, a zauzvrat nam psi daju sebe cele. To zaista, izgleda, jeste najbolja pogodba koju je čovek ikada sklopio.

(Telegraf.rs)

Podelite vest:

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Slavica

    Uspeces nisi invalid invalidi su narkomani i slicni.

    14
    0

    Podelite komentar

  • Staford

    Ali zato veran i najbolji prijatelj tik uz njega,prelepi pas ,koji ga obozava, kako to samo te divne životinje znaju💋💋💋💋💋

    20
    0

    Podelite komentar

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima