Iza ovih vrata su ljudi na klackalici života i smrti: Kobni selfi, suludi parkur i bizarni suicidi

Foto: Mateja Beljan

Trenutak dokolice i ludosti - selfi na krovu vagona. Ili - kanta benzina. Požar, nesreća, eksplozija. Mlade, jedre osobe u trenutku postaju najteži bolesnici, završavaju na operacionom stolu, potom na intenzivnoj nezi, a prava borba za život počinje tek kada se obmotani u zavojima probude iz anestezije.

Preporučujemo

Čuli ste da su se nesrećnici spasli iz vatre, da su preživeli udar struje na vagonu? Lepe vesti, euforija, slike sa lica mesta, priče sa kolegama. Ali ne... To što im srce kuca još ništa ne znači - treba preživeti dane koji slede, na Klinici za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju KCS u Zvečanskoj. Načelnica Odeljenja opekotina sa intenzivnom negom dr Biljana Ćertić u intervjuu za Telegraf otkriva šta se dešava iza masivnih drvenih vrata na kojima velikim slovima piše ZABRANJEN ULAZ.

Došli smo na ovu kliniku u nedelju, kada je načelnica Ćertić bila dežurna. Čekaonica deluje sablasno tiho i prazno. Ali gore, na spratu, sudbina odlučuje o onima koji su priključeni na aparate, kiseonik, koji ne mogu da ustanu, koje bližnji ne smeju da posete, a koji jedinu utehu i nadu vide u sestrama i lekarima. Monotoni zvuci mašina od kojih zavisi život može da "sakrije" samo lepa reč lekara i sestara. To je melem je za dušu, jedini lek koji se uzima samo osmehom i pogledom.

Okretna i energična, spremna da u svakom trenutku uđe u salu i započne zahvat, dr Ćertić razgovarala je pitko, bez šturih žargona, ali pazeći da joj nijedna suvišna reč ne zauzme usne. Nema pogrešnog reza - ako je pogrešan, onda niste za hirurga. Tako je i sa rečima. Razmišlja tri koraka unapred, a za paniku i nervozu nema mesta. Stavom i govorom otkrila je zapravo kako izgleda kada sa maskom i skalpelom prilazi pacijentu. Ako ste imali sreće da niko vaš nije stradao od vatre, sigurno ne možete da zamislite šta zapravo znači opekotina opasna po život.

Foto: Mateja Beljan

• Imali smo u poslednjih nekoliko meseci više slučaja da tinejdžeri stradaju na vagonima. S kakvim povredama vam oni dolaze?

Mi smo republički centar za opekotine. Dolaze nam najteži slučaji. Imamo tinejdžere, to su mladi momci, u suštini nezreli. Prave selfije, na vagonima, imali smo i jednog koji je prišao trafostanici i zadobio teške opekotine kada je dodirnuo kabal. On je dobro prošao, preživeo je, ali morali smo da mu amputiramo deo stopala. U jednom momentu imali smo dva dečka, jednog od 17, a drugog od 18 godina koji su povređeni na vagonima.

Postoji igra parkur, veoma je opasna, to nam dovodi pacijente sa teškim povredama. To su neki izazovi, što veći izazov naprave, to je veći "uspeh".

Mnogi ne znaju da nije potrebno da dođu u direktan kontakt sa visokonaponskim vodom, već samo da mu se približe na dva metra... Jedan momak je tako zabacio udicu na pecanju, a iznad je bio dalekovod. Došao je sa opekotinama na preko 50 posto tela. Preživeo je, ali nismo mogli da mu spasemo ruku.

Nekada su usled strujnog udara rane naizgled male, ali se oko njih pojavljuje nekroza, ona se širi i produbljuje, pa se formira tromb u krvnim sudovima... Postoji mesto ulaza i mesto izlaza, a stradaju i unutrašnji organi, dolazi do poremećaja srčanog ritma, oštećenja nerava, moždanog udara, elektrolize krivi - kada krv gubi svoja normalna svojstva.

• Koje povrede su najčešće poslednjih meseci?

Primetili smo sad, za vreme epidemije kovida, da je povećan broj pokušaja samoubistava i to načine koji nisu uobičajeni. Ranije je obično bilo polivanje benzinom. Sada puštaju i gas - imali smo slučaj pacijentkinje koja se baš na taj način zapalila.

Jedna pacijentkinja je obmotala golu žicu oko šake i priključila je u utičnicu.

• Koliko je rizično "igranje sa vatrom", koliko je opasno paljenje strnjike, granja?

Obično stariji pale vatru i još dolivaju benzin. Ovo je vreme kada se raščišćavaju dvorišta, to rade u proleće i jesen. Problem je što misle da je lepo vreme zgodno za paljenje vatre, a ne shvataju da su i sama isparenja benzina zapaljiva. Kada je toplo vreme, to samo bukne.

Zimi se takvi požari dešavaju u kućama, kada ljudi pale vatru u pećima.

Dešava se i da neko slučajno polije benzin, misleći da je voda. Zaista ne razumem kako je moguće da ljudi u običnim flašama čuvaju benzin.

Imali smo i slučaj čoveka koji ispričao da je pokušao da zapali vatru, ali i ništa nije prosuo, ni alkohol, ni benzin. Ipak, došlo je do eksplozije. Ko zna šta je bilo u toj gomili koju je zapalio.

Inače, mi sve slučaje prijavljujemo MUP. Ukoliko dođe do smrtnog ishoda (egzitusa), radi se dalja istraga.

• Zbog čega je lečenje toliko neizvesno?

Ljudi koji se ovde leče na intenzivnoj nezi sve vreme su na klackalici između života i smrti.

Mnogi lekari ne prepoznaju opekotinu kao tešku bolest. Ljudi misle da je to površina koja se previja i tako leči. Ali pacijenti koji dolaze kod nas i imaju više od 20 odsto kože prekrivene dubokim, ekstenzivnim opekotinama životno su ugroženi. Dva do tri meseca traje lečenje na intenzivnoj nezi i sve vreme ono je neizvesno. To je opekotinska bolest, što pravi izraz za takvo stanje, jer nije zahvaćena samo koža, već i svi drugi sistemi: bubrezi, srce, respiratorni sistem, jetra, želudac, mozak. Na sve to moramo da vodimo računa i o njihovom mentalnom stanju, jer oni imaju flešbekove i psihičke traume nakon svega što dožive.  Posebno moramo da ih čuvamo od infekcija. Oni su u potpunoj izolaciji, niko ne sme da ih poseti, jer koža je naš najveći zaštitni organ.

Opekotine takve vrste leče se hirurški, koristi se koža donora. To je jedna od najsloženijih operacija u medicini, a nekada je potrebno više zahvata i više donora kože. Mi sve njihove organe i parametre moramo da držimo u balansu. To ne možete da radite ako ovaj posao ne volite i niste mu predani. Pacijentima morate da budete podrška, ja odmah procenim kakva je njihova ličnost, pa one koje treba da bodriti ja bodrim. Neko, pak, bolje reaguje na kritiku. Neko je hiperaktivan, a neko se prepusti, pa čak ne uzima ni hranu sam iako su mu ruke slobodne.

Ovde se svima pruža šansa da prežive, imamo najbolje lekare, specijaliste i timove za takva stanja.

• Kako postupate sa pacijentima kada su u pitanju velike, porodične tragedije?

Imali smo jedan težak slučaj, kada su hospitalizovani bili baka, majka i mladić. Prvo je preminula baka, a život je izgubila i majka. Sve smo morali da organizujemo tako da on ne vidi kada odnosimo telo, morali smo da ga pripremimo i da mu pažljivo saopštimo te vesti.

• Koliko su pacijenti svesni toga da su životno ugroženi?

Neki su veoma svesni stanja u kome se nalaze i zahvalni su nam kada izađu odavde. Ali, ima i onih ljudi koji se žale na ožiljke. Ili pitaju "Hoće li mi ostati ožiljak?". Dešavalo se da porodici objašnjavamo da je njihov član životno ugrožen, da ih trenutno poboljšanje ne zavara, da se još borimo za njegov život, a onda me oni pitaju za ožiljke.

• Kako izgleda trenutak kada se prvi pogled ljudi sa stradalim licem pogledaju u ogledalu?

Oni tokom lečenja ne vide svoje lice. Za to vreme mi njih psihički pripremamo za taj trenutak. Dešava se da tim ljudima moramo da amputiramo nos ili uho. Ožiljci uvek ostaju, naročito kada su u pitanju duboke opekotine. Ali objasnimo im da nastavak lečenja tek sledi. Kada smo spasli život, na red dolaze operacije koje treba da otklone neke funkcionalne ili estetske nedostatke. Oni to shvate i prihvate.

• Kako izgleda biti donor kože?

Mi kada operišemo ljude koji su pretrpeli teške opekotine moramo da im uklanjamo oštećenu kožu, sve do zdravog tkiva. Uklanjamo i delove mišića. Tokom operacije su velika krvarenja, potrebne su nam zalihe krvi i plazme. A uloga donora kože je ključna za preživljavanje, jer njihovu kožu koristimo kao privremeni pokrivač za rane koje su nastale kod povređenog pacijenta.

Nažalost, dešava se da neki ljudi imaju šansu da prežive, ali da njihova familija nije voljna da donira kožu. Neko pristane na to, ali kad shvati kakva je procedura, odustane.

Kožu mogu da doniraju zdravi ljudi u dobu od 18 do 65 godina i to je jedna ozbiljna intervencija u totalnoj anesteziji. Oni se nakon toga oporavljaju 10-15 dana.

Ali, reč je o jednom herojskom i humanom činu. Neverovatno je koliku humanost pokazuju ljudi koji daju kožu čak i onima koje ne poznaju. Žene su u tom pogledu genijalne, neustrašive!

• Da li postoji alternativa za ljudsku kožu sa živih donora?

U svetu postoji. Kod nas su živi donori za sada jedini način da pomognemo pacijentima. Bilo bi dobro da imamo banku kože, kako bi mogli da se koriste i kadaverični transplantati.

Takođe, postoji mogućnost da se koristi i svinjska koža, riblja, žablja, razne zamene. To se koristi kao kožna obloga koja se nanosi na ranu.

Ni koža donora ni ove zamene nisu trajno rešenje. Kada se stanje povređenog pacijenta stabilizuje, sledi autotransplantacija, gde se koristi njegova sopstvena koža.

Mi smo ovde prvi u Srbiji primenili preparat "integra". To je nešto što je najbliže prirodnoj koži, kolageni matriks koji pomaže da se sintetiše novi derm, pa posledice teške opekotine ostaju mnogo manje.

• Kada kažete nekome da ste plastični hirurg, da li je prva asocijacija estetska hirurgija?

Fileri, liposukcija, botoks... Ljudi plastičnu hirurgiju povezuju s tim, a to je samo jedan segment plastične i rekonstruktivne hirurgije. Ne znaju koliko je ovo zahtevan posao. Svi mladi hirurzi bi prvo trebalo da rade na opekotinama.

U svetu je ovo što mi radimo na klinici elitna, prestižna hirurgija, potrebna vam je i fizička i mentalna snaga.

Treba organizovati sve, stabilizovati stanje pacijenta, otpočeti što pre operaciju. Dešavalo nam se da više teških pacijenata stigne u isto vreme. Treba praviti selekciju, zbrinjavati ih redom. Jednom prilikom, bio je praznik i miran dan, dovoze mi pacijentkinju čiji je kompletan skalp bio u kesi. U kesi je bila njena duga kosa, kompletna koža sa čela, stradala je na nekoj mašini.

• Koliko ima slučaja hemijskih opekotina?

Toga ima manje nego ranije. Ali pre par godina smo imali pravu epidemiju takvih opekotina kod žena. Pojavio se neki manijak koji je žene prskao kiselinom. Srećom, to nisu bile velike površine, ali to je velika psihička trauma.

(Telegraf.rs)