Diana je u bolnici, za 8 dana izgubila roditelje zbog korone: Videli smo i čuli strašnu borbu za vazduh

Videli smo pacijente koji se i na kiseoniku bore za dah. Koji bukvalno kukaju, trza im se i trese celo telo od te borbe, kao od hladnoće. Videli smo i pacijente koji se hitno sa infektivnog odeljenja prebacuju u šok sobu. Potrebno im je više od 15, 20 litara kiseonika. Videli smo i one kojima je život visio o koncu, pa ustali na noge. One koji su u 8 dana od korona virusa izgubili oba roditelja, pacijente koji su pili ivermektin, pa dospeli u postelju. Videli smo i vakcinisane koji su se zarazili, ali i one koji su došli nevakcinisani, pa jedva čekaju da potpišu otpusnu listu i prime vakcinu.

Posle skoro dve godine epidemije korona virusa u našoj zemlji, čuli smo od "mislio sam da je kovid fora", preko "mnogo sam se uplašio", "nimalo nije svejedno", do "daće Bog da sve bude kako treba"...

Sve ovo smo videli i čuli, ne za jedan dan, već za samo tri sata boravka u crvenoj zoni Vojne bolnice Karaburma. Verujte, za sve ovo je potrebno i manje.  

Ali, vreme u ovoj ustanovi kao da je stalo. Sve je isto kao s početka epidemije, tačnije od 6. aprila 2020. godine kada su primili prve kovid pacijente. Samo su se lica bolesnika izmenila. 

- Od 6. aprila više od 3.200 pacijenata je prošlo kroz ovu bolnicu. Više od 400 kroz jedinicu intenzivne nege. Mnogo je umrlih bilo, i mladih i starih. Jedna situacija vrlo teška, vrlo deprimirujuća - kaže nam naš domaćin, komandant bolnice doc. dr Ivo Udovičić, dok se sa prvog sprata bolnice penjemo ka drugom, ka crvenoj zoni, tamo gde se život bori protiv smrti, gde je svaki pacijent zavisnik. Ali od kiseonika.

Pričamo usput o tome šta smo to uradili letos što nije trebalo, iliti šta nismo, a trebalo je:

- U martu mesecu kada ste bili poslednji put ovde pričali smo o ovome i nadali se, i imali dobre pokazatelje da možemo imati mirnu jesen. Leto smo zaista dočekali u mirnoj situaciji, i umesto da leto iskoristimo da se masovno i što brže vakcinišemo, jer je tada bila mala količina virusa u cirkulaciji, mi smo se po našem starom dobrom običaju potpuno opustili, zaboravili na epidemiju. Zaboravili smo da virus nije nigde otišao i na pretnju novog soja, delta soja, a znali smo - napominje on.

I nas i njega interesuje koliko će ova epidemija da traje.

- Mi, zaista, ne znamo - odgovara i istovremeno diže obe ruke u vis, kao da se predaje.

To, međutim, nikad ne bi učinio, ma koliko puta ponovio da je situacija veoma teška:

- Ovaj talas je daleko teži nego svi prethodni. Imamo mnogo veći broj zaraženih. Ovo sada nije talas, ovo je sad cunami koji nas je zapljusnuo od kraja avgusta i traje istim intenzitetom i snagom već dva meseca i trajaće sigurno još toliko. Na dnevnom nivou je ogroman broj ljudi. To iscrpljuje ljude, to isrcpljuje materijalne resurse. Na sve nas deluje deprimirujuće. Ali, naravno, mi odustati nećemo. Ovaj naš posao nema ko da radi. Ostaćemo ovde koliko god bude trebalo, ali molimo ljude da se vakcinišu jer nema drugog leka za ovu bolest. Svi koji spominju druge lekove - remdisivir, koktele antitela, imunomodulatore... Studije i studije su rađene za sve te lekove. Nijedna nije pokazala značajnu razliku u smislu preživljavanja i umiranja. Ima naznaka da oni smanjuju boravak i dužinu lečenja, ali ne utiču na krajnji ishod, a nama je kranji ishod bitan. Preživeo - umro. Imamo samo vakcinu.

Već na samom ulasku u crvenu zonu, situacija je jasna. Kreveti u svakoj sobi su popunjeni. Tišinu ne remeti ništa drugo osim kašlja, disanja i zvuka aparata. Svi pacijenti leže ili na stomaku ili na boku, svi imaju maske za kiseonik na licu. Poneki čitaju knjigu. I ćute... Svako je sa svojim mislima. 

Komandant Udovičić nam objašnjava da je u ovoj bolnici vidljiva jasna razlika između vakcinisanih i nevakcinisanih pacijenata u tri elementa - u težini kliničke slike, broju pacijenata koji se stavljaju na respirator u Jedinicu intenzivne nege i krajnjem ishodu.

- U ovom, poslednjem talasu niko ko je bio mlađi od 50 godina a vakcinisan nije bio u Jedinici intenzivne nege. Niti umro. Slovom i brojem. A, imali smo između 30 i 40 mladih, do 50 godina, koji su ležali u intezivnoj nezi, a nisu bili vakcinisani. Nažalost, imali smo i dva smrtna slučaja od 26 i 31 godinu. Prethodno zdrave osobe. To je ono što je najteže - gubimo mlade ljude a lek postoji.

Doktore, kada možemo da se vakcinišemo? 

- Videćete sad u Jedinici intenzivne nege. Od 14 pacijenata, dvoje je vakcinisano i oni su starije životne dobe, od 80 godina i preko. Stariji ljudi imaju stariji imunski sistem i on teže pravi antitela ili u nedovoljnoj količini, zato imamo pojavu pacijanata koji su vakcinisani ili koji su vakcinisani, ali umru. Oni se jesu razboleli a vakcinisani su, to ne treba kriti, ali ostalih 12 se nije vakcinisalo. Jer, svi oni koji su imali teži oblik bolesti, i jedva preživeli, njihovo osnovno pitanje je kada se oporave: "Kada možemo da se vakcinišemo? Nikome ovo ne preporučujemo." I svi koji su izašli iz bolnice posle izvesnog vremena, a kojima smo i sugerisali, su se, zaista, vakcinisali. Razni su izgovori zašto nisu pre. Uglavnom se nešto čekalo. Da se nešto desi, da se napravi kolektivni imunitet, ali neka neko drugi napravi taj kolektivni imunitet. Neka drugi odrade to.

Na infektivnom odeljenju na drugom spratu, odmah po ulasku u bolesnčku sobu, dr Ivo podravlja pacijente.

- Vesiću, kako si Vesiću? - obrati se jednom od njih.

Dragan Vesić. Ima 57 godina. Bio je životno ugrožen. U jednom trenutku se "dvoumio" da li će ostati na ovom "blažem" infektivnom odeljenju, ili će u Jedinicu intenzivne nege, jer na odeljenju na kojem leži može maksimalno da dobija 15 litara kiseonika.

- Sve što zahteva preko 15 litara mora da se prebaci u intenzivnu. Imali smo dugo problema sa njim, jako dugo je bio na granici da li će otići u intenzivnu ili će ostati ovde, ali slušao nas je i izvukao se. Bio je saradljiv, strpljiv na svu sreću. Slušao je savete lekara.

- Bio je veliki borac, prošao je tešku muku. Najteže je kada je potpuno svesan a nema kiseonika. Može da diše ali se guši, kao kada ste pod vodom, vi biste da udahnete a ne možete. To je osećaj i panike i osećaj gušenja, bolovi, nedostatak vazduha, kratak vazduh, kašalj koji isrcpljuje, gubite apetit, izgubite mišićnu snagu... Prošao je golgotu, ali vraća mu se boja, i Vesić će uskoro ići kući - kaže dr Udovičić.

Dok imaju masku, nije dobro

Vesić, sa maskom za kiseonik na licu se nadovezuje i ističe da će se odmah vakcinisati kad izađe. Da li u šali ili ozbiljno kaže da to nije uradio ranije jer je slušao ženu.

- Ali, čim izađem odmah ću da je primim. I žena se već prijavila za vakcinu - govori on i priča nam šta je preživeo:

- U grudima me je jako bolelo. Gušio sam se. Ležao sam čas na jednu, čas na drugu stranu.  

Oni koji imaju blaži oblik bolesti, vakcinu bi trebalo da prime posle 3 meseca, a oni koji imaju teži, ne treba da čekaju duže od četiri meseca. Uz prethodno odrađene kontrole, kaže doc. dr Udovičić:

- Za njih je sada ovo imunizacija, ali treba da je pojačaju posle 3 meseca oni koji imaju lakši oblik bolesti, a posle 4 oni koji imaju teže oblike bolesti.

Pogledom prelazim preko sobe, preko svakog kreveta, natkasne, svakog pacijenta. Doktor Ivo ih pozdravlja sve odreda. Ulazi u priču sa njima. Čujem "kako mi Bog da", "nikad nisam video doktora do sada, a kamoli bio u bolnici", "molim se Bogu da sam poslednji put ovde"...

- Dok god imaš masku na nosu nije dobro. Svi bi da je skinu, ali ne treba se izlagati nedostatku kiseonika a treba ti za srce, bubrege, mozak... - kaže doktor jednom od njih, pa prilazi Slobodanu Kanaziru (71) iz Grocke. Vakcinisan, primio obe doze.

- Kanazir nam je dobar primer kako prolazi starija populacija koja se vakciniše. On je imao između blažeg i srednje teškog oblika bolesti. Hospitalizovan je zbog svog opšteg stanja. Vidite, on je malo slab, bez energije, imao je početne znake upale pluća. Morali smo da ga hospitalizujemo da ne bi došlo do nečeg težeg, i on će sada kući.

Razmena pacijenata u roku od 15 dana 

- Ovde, na infektivnom odeljenju, leže pacijenti odmah po dolasku. U slučaju da dolazi do razvoja teže kliničke slike, premeštamo ih gore (Jedinica intenzivne nege). Svaka soba ima kiseoničko mesto i uglavnom su nam svi pacijenti zavisni od kiseonika. Na dnevnom nivou, otprilike, otpuštamo 10 do 20 odsto, tako da u 15 dana mi praktčno izmenimo pacijente. Trenutno imamo 120 pacijenata, svi oni će se promeniti za 15 dana, osim onih koji završe u Jedinicama intenzivne nege jer je njihovo lečenje mnogo kompleksnije, mnogo zahtevnije i mnogo duže traje - priča doc. Udovičić.

Koliko se pacijenata otpusti, toliko se i primi. Taj odnos još ne ide u korist ovom prvom. Zastupljenost obolelih po polovima je jednaka, ali se starosna dob izmenila u odnosu na prethodne talase:

- Ona je posledica zaraznosti. Delta soj je zarazniji. Ranije smo imali, uglavnom, stariju populaciju koja ima pratećih bolesti, komobirditete, ali pošto je ovaj soj mnogo zarazniji i opasniji, zato je u ovom naletu veliki broj mladih ljudi a vidite čak i dece, beba, i ono što nas uvek pogađa, najviše trudnica i porodilja. One su najosetljivija kategorija. Nikada nismo imali ovoliki broj mladih, mlađih od 50. I opet ponavljam, svi su bili nevakcinisani.

Proračuni da ćemo u ovom talasu imati maksimalno između 2.000 i 3.000 zaraženih na dnevnom nivou, pali su u vodu.

- Delta soj, koji smo uvezli sa raznih destinacija u Srbiju, zapljusnuo nas je svom žestinom. Težina kliničke slike je, u suštini, ista. Ona zavisi od broja. Imate uvek 10, 20 odsto onih koji zahtevaju hospitalizaciju, a od njih 1 odsto će uvek završiti u Jedinicama intenzivne nege. To je ta težina kliničke slike. Ali, kada imate 8.000 zaraženih na dnevnom nivou, i kada to traje, stičemo utisak da je težina kliničke slike mnogo teža, međutim, imamo samo ogroman broj pacijenata sa teškom kliničkom slikom - objašnjava doc. dr Udovičić.

Pacijenti u čekaonicama čekaju na slobodan krevet

Neretko se dešava da pacijenti i po nekoliko sati čekajuna na krevet u kovid bolnicama. Sve one su uvezane u Viber grupu, preko koje se traži slobodan krevet.

- U toj grupi su sva glavna trijažna mesta u Beogradu -  Infektivna klinika , ATD Zvezdara, KBC Zemun i KBC Bežanijska kosa. Svedoci smo kolike su kod njih gužve jer im se u pojednim trenucima dešava da nemaju gde više pacijente da drže u tim čekaonicama dok im se ne obezbedi negde mesto. Jer, mi svi ujutro moramo da prvo da čekamo da završimo vizitu, i da otpustimo pacijente da bismo mogli da primimo nove. A njima se u toku noći nagomila broj pacijenata i čekaju da ih negde smeste. Oni stalno mole za prijem. Masa je molbi za prijem pacijenata.

Helena Dražić je jedna od primljenih u kovid zonu Vojne bolnice Karaburma. Ima težak oblik bolesti od koje je pokušala kod kuće da se leči.

- Kako je došla stavljena je na visoke protoke kiseonika do 15 litara. Nadamo se da će kod nje ova bolest krenuti u dobrom pravcu. Kao i većina pacijenata u ovoj bolnici nije vakcinisana iako joj je sin, koji je lekar rekao da to učini - kaže komandant Udovičić, a Helena odobrava glavom.

Pridržava masku, teško govori, ali ima želju da priča:

- Sin mi je rekao: Nemoj da se zezaš sa takvim stvarima. Ovo je ozbiljno. I, dogovorili smo se da se vakcinišem, ali ja sam radila, i eto, desilo se. Zarazila sam se. Mnogo mi je teško sa ovom maskom, ali i lakše istovremeno jer mi daje snagu koju nema. I sigurnost.

Od momenta kada je saznala da ima koronu nikako nije mogla da prihvati da legne u bolnicu. To joj je bilo najteže.

- Izbegavala sam. Bila sam kući tri do četiri dana. Tu sam mnogo pogrešila. Nisam htela nikako u bolnicu. Imala sam strah. Ne treba bežati. Kažu bolje sprečiti nego lečiti. To je moj savet za sve - poručuje Helena za Telegraf.rs.

U roku od 8 dana umrla joj oba roditelja

Sa njom u sobi Diana Šakić. Na oko jaka, otresita, a samo njeno srce zna kako joj je. Njena priča je jedna od onih koja opominje. Vakcinisana, ali je u roku od 8 dana doživela smrt oba roditelja od korone. Za to saznaje naknadno, dok je u bolnici.

- Purovićka i Diana su nam dva pacijenta vakcinisana ali kod njih se uvek očekuje teži oblik bolesti zbog viška kilograma. I jedna i druga su se izborile, i uskoro idu i jedna i druga kući, ali kilograme moraju da skinu, zbog srca. Nema srce rezerve beskonačne. Umori se i ono, pa počne da škljoca - kaže komandat, a Diana počinje da se "pravda" da je kilograme nabacila zbog tromboze obe noge, pa se nije kretala.

Zatim se nadovezuje.

- Ja sam doživela smrt oba roditelja u 8 dana u kovid bolnicama. U Batajnici i KBC "Dr Dragiša Mišović". Juče sam saznala za majku, prekjuče za oca. Majka je umrla 25. oktobra u Batajnici, otac 2. novembra u "Dragiše Mišovića". Majka je bila onkološki bolesnik i vaskularni, a otac nije bolovao. Svi smo vakcinisani po dva puta. Majka je imala 74 a otac 78 godina. Pretpostavljam da sam se zarazila dok sam bila sa mamom u onkološkoj bolnici, pa donele virus kući i zarazile i tatu.

Diana je boreći se za svoj život, predosetila da još nešto nije u redu.

- Iz priče mojih rođaka sam saznala da nešto nije u redu. Svi su su izbegavali da mi kažu istinu. Juče sam sat i po vremena okretala bolnicu Batajnica da saznam stanje moje majke. Imala sam neki predosećaj. Kada sam dobila informaciju, to je bio šok za mene jer sam dan pre dobila infromaciju da mi je otac preminuo - kaže Diana za Telegraf.rs.

Zašto umiru vakcinisani

Slušajući nju, pitam se kako je svakom detetu koje ne može da čuje i zagrli bolesne roditelje, a kamoli da ih ne isprati na večni počinak. I, kako je roditeljima koji umiru, a zna da im je i dete u kandžama iste pošasti.

Pitamo komandanta zašto se dešava da i vakcinisani ljudi umiru.

- Nažalost, njena majka je primer. Onkološki pacijent sa već teko narušenim imunim sistemom. To je jako oseljiva populacija. Oni treba da se vakcinišu, samo je uvek pitanje koliko će njihov imunitet da napravi zaštitu, koliko će da napravi antitela. Verovatno je bilo nedovoljno. Oslabljen organizam zbog osnovne bolesti, pa zbog hemioterapije. Suština je da prema tim ljudima mi moramo da imamo odgovornost i da ih štitimo, tako što ćemo se mi zaštititi i svesti cirkulaciju virusa na minimum, a to možemo samo vakcinacijom.

Dok izlazimo iz sobe, Helena dobacuje koliko joj snaga dozvoljava. Moli omladinu da nosi maske i da ne idu u klubove.

- Prva sam mislila da je ovo neka fora neka. Zaista je ozbiljno - kaže ona.

- Koga nismo pozdravili? - pita komandant.

- Ljubinka! Kako si Ljubinka? Ide na bolje, izvući ćeš se iz ovoga. Krenulo je na bolje - govori doktor pacijentkinji  koja, kada je došla, bila jako teško sa onim pitanjem da li će da preživi:

- U početku smo imali problema sa njom, jer nama pacijenti koji su hipoksični, koji imaju nedostatak kiseonika, sve nas čuju, sve nas razumeju i sve hoće, ali čim mi okrenemo leđa, oni rade sve suprotno onome što smo rekli. Ne namerno, nego nije prirodno da živite sa maskom na licu, smeta im bez obzira na to što smo im sve rekli, fiksirali. Ali, Ljubinka je sada dobro i sada ne skida masku.

Dok nam komandant objašnjava kako se postupa sa pacijentima poput Diane, kojoj su oba roditelja preminula, i na koji način im se i kada to saopštava, pred nama sestre užurbano guraju krevet sa pacijentom ka liftu. On ide na sprat iznad. Na sprat gde su najteži pacijenti. Gde su pacijenti za koje se najviše postavlja pitanje da li će dočekati zoru.  

- Nažalost, imali smo situacija ovakvih gde su cele porodice zaražene. Neki od njih budu ovde, neko u Batajnici, "Mišoviću", u drugim bolnicama. To je ono što je najteže - prenu nas dr Ivo:

- Briga za svoje je nekada jača nego briga za sebe. U tim situacijama, pošto imamo psihologa, u razgovoru sa njima procenjujemo kada smemo da damo takvu informaciju a da ne narušimo njihovo zdravlje. Moramo biti obazrivi ko će biti prisutan i uvek se konsultujemo sa članovima porodice. Imali smo slučajeva kada su nam kompletne familije obolevale i kompletno bile rasute po bolnicama u Beogradu, i u Mladenovcu. Dešava se i da izgube svaki kontakt, jer se događa da do podne pacijenti pričaju na telefon, a onda im se iznenada stanje naglo pogorša da on nije sposoban da da informaciju kako je.

Ležanje na stomaku i bokovima jedino pomaže

U sobama vlada solidanost. I kad ćute. Ali, pacijenti pomažu jedni drugima. Oni koji su živnuli hrane one koji to ne mogu, poje ih, vode do toaleta. Jer, ako hipoksičan odnosno pacijent sa nedostatkom kiseonika skine masku i krene sam, može da padne.

- Ti koji su prošli najgore, opominju druge da ne leže na leđima. Što češće na stomaku i što češće na bokovima. To je jedino dokazano da koristi ovoj bolesti. Više od svih lekova koje dajemo. Što češća promena položaja, i što češće i duže ležanje na stomaku. Često se oni žale da im je teško da leže na trbuhu, onda ih ja pitam: "A, kako ležite na plaži kada se sunčate?" Kažu: "Pa, lepo". "E, pa, sad se namestite isto tako kao kada se sunčate!".

Preživeo citokinsku oluju 

Baš dok leži na boku zatičemo Marka Vukovića (35). Rodom iz Priboja, živi u Beogradu. U trenutku našeg dolaska u bolnici je brojao već mesec i 8 dana. Imao je i citokinsku oluju, život mu je visio o koncu. To je pobedio, ali ga je napala druga infekcija, pa mu se traži mesto u drugoj bolnici. U toku epidemije, to je malo teško.

- Marko, Dalibor i Slađan bili su u intenzivnoj. Njih trojicu sam upamtio. Jedan ima 34, drugi 35 i treći 36 godina Sva trojica mladi, od brda odvaljeni, prethodno zdravi i sva trojica nevakcinisani. U tom trenutku je bilo dosta mladih, svi nevakcinisani. Cela šok soba mi je bila puna mladih da sam bio u panici. Svi između 30 i 45 godina. I, sad, Dalibor je otišao kući, Slađan odavno, ali je Marko još ostao ovde.

- Bio je životno ugrožen, na respiratoru, i dobijao je onaj lek imunomodulator koji se zove tocilizobab a koji se daje kod pacijenata kada preti opasnost od citokinske oluje ili je ona već na početku. To je lek koji je imunosupresiv. On mora da suprisira imunski sistem da ne bi on uništio sam sebe. Kod ove bolesti često dolazi do toga da se imunski sistem otrgne kontroli. Kada uđe virus ili bakterija, imunski sistem se pobudi. Ima prva linija odbrane, druga linija odbrane. Prva linija odbrane ako ne može da savlada daje signale drugoj liniji odbrane i sada sve to skladno funkcioniše dok se virus li bakterija unište - objašnjava doc. dr Udovičić.

Kada se virus ili bakterija unište, neko mora da da signal tim ćelijama da ne luče više i da ne stvaraju više antitela i te signalne molekule. Neko mora tom imunom sistemu da kaže da smo uništili agresora. U ovakvim situacijama, kaže doktor, kada se imuni sistem otrgao kontroli, dolazi do preteranog i nekontrolisanog lučenja raznih medijatora tog zapaljenja i onda imuni sistem sam sebe uništava.

- E, da bismo to sprečili mi smo dali njemu čuveni lek tocilizobab. On je već mesec dana u bolnici jer je dobio sekundarnu infekciju za kojom mi sada tragamo jer lek koji je sprečio citokinsku oluju je jak imonuspresiv čije destvo traje u cirkulaciji tri nedelje. Sada mi imamo lek koji ostavlja snažnu imunosupresiju za neki duži period, imamo pluća oštećena virusom, organizam oštećen sistemskom infekcijom i imamo sklonost ka nastanju različitih infekcija bilo virusnih, bakterijskih ili gljivičnih. Pre 7, 8 dana je trebalo da ide kući, međutim, došlo je do ponovnog skoka temperature, do ponovne komplikacije, otežanog disanja, malaksalosti, slabosti i svega ostalog i umesto da ide kući ostao je ovde, a mi mu tražimo mesto gde ćemo ga iz ove bolnice smestiti u drugu - ispričao nam je komandant.

Sve je ovo po ko zna koji put poslušao, a zatim nam je Marko iskreno rekao kako se osećao kada mu je rečeno da mu je život visio o koncu:

-  Znao sam da korona postoji ali stvarno nisam znao da je toliko opasna. Kada su mi rekli da sam bio baš ugrožen nisam mogao da verujem.

Posle desetak dana u postelji ove bolnice, Saša Mitić (40) iz Beograda je konačno ustao na noge. Ne krije da se uplašio.

- 10 dan sam bio vezan za krevet i za ful fejs masku. Nije nimalo jednostano. Uplašio sam se, nema šta. Imao sam i klaustrofobije - kaže Saša za Telegraf.rs

Zbog težine, spada u kategoriju vrlo rizičnih pacijenata. I kad zdrav leži kod kuće, ima problem sa disanjem, jer mu, kako nam obašnjava komandant, stomak pritiska dijafragmu.

- A, ova bolest je opasna jer napada bazalne i zadnje delove pluća, to su oni koji su najvažniji u procesu disanja odnosno u procesu razmene gasova. I zato mi uvek kažem za njih da oni treba prvi da trče da se vakcinišu.

Tek kada im se stavi maska shvate borbu

Svi oni koji su na maskama ne shvataju koliko je mala razlika između njih i pacijenata na intenzivnoj. Takođe, tek kada im se stavi masku, shvate da im je život pitanju.

- Maska ne može da se drži 15, 20 minuta već mora non-stop. Mogu da je skinu samo piju vodu ili jedu, i to mora da bude što kraće. Ta maska da bi dobro dihtovala, mora elastičnim trakama pozadi da se fiksira za teme oko glave i maksimalno da se zategne. Mislim da Mitić još ima ožiljke od nje. Najzadravijem čoveku nije prijatna. Ja sam probao d aje nosim, i mogu da izdržim 10 do 15 minuta, a ima pacijenata koji su na njoj više od mesec dana - priča doc. dr Udovičić.

Ivermektim deluje koliko i gledanje rijalitija

Prilazimo toj, ne daj Bože nikome, Intenzivnoj nezi. Usput, komandant priča da su pacijenti koji su ovde, svašta pili pre dolaska u bolnicu.

- Mnoštvo njih se preporučuje po raznoraznim portalima, viber grupama, nadrilekari koji nemaju blage veze sa ovim pacijentima. Nikad ušli u bolnicu nisu da vide kako izgledaju kovid pacijenti. Nisu radili nijednu vizitu. Da, a leče ih preko viber grupa. Svi ti lekovi koje oni savetuju su toksičniji nego vakcina a nisu efikasni. Nema leka za ovaj virus postoji samo vakcina. Sve ostalo je rizik i lutrija.

- Ovi pacijenti su svašta pili pre nego što su došli ovde. Pili su i ivermektin. Čuli su, rekao ovaj. Iskustvo komšija. Eto, ja sam lečio 10 pacijenata sa tim lekom. Pa, ja mogu da kažem da sam lečio 20 mojih komšija tako što sam im rekao da gledaju od 8 do 9 rijalitija na televiziji pa neće da se razbole, i nisu se razboleli. Mogu da zaključim da je tako gledanje rijalitija efikasno kao taj lek. Mi u medicini ne radimo po principu šta je rekao ovaj ili šta je rekao onaj. Radimo medicinu zasnovanu na naučnim dokazima. Sve ono to što nije naučno dokazano spada u domen spekulacija. Za to neko mora da odgovara. Ne možemo da dozvolimo da nam razne viber grupe leče pacijete, a posle ti pacijenti dođu u teškom stanju kod nas u bolnicu - ljut je doc. dr Udovičić.

U intenzivnoj se ne zna da li će pacijent dočekati zoru

Po ulasku u intenzivnu negu, gde su svi pacijenti životno ugroženi, komandant bukvalno leti od monitora do monitora. Ovi pacijenti zahtevaju i veći monitorng i veću podršku što se tiče dodatnog kiseonika u odnosu na 15 litara koje se daje na odeljenjima.

- Njima moramo da obezbedmo neki vid podrške malo sofisticiranijih mašina odnosno ventilatora iliti respiratora. Ovde možemo da im damo čist kiseonik, velike protoke i pritisak. Ovde su svi ugroženi i nikada ne znamo dali će dočekati zoru. 

- Oni zahtevaju veće angažovanje sestara, a hroničan je nedostatak sestrinskog kadra u Jedinicima intenzivne nege. Ovde je najveći posao. Pacijenti su nepokretni, moraju da im se menjaju pelene, da se pozicioniraju u krevetu, da se hrane, da se poje, da dobijaju kontinuiranu infuziju 24 sata putem pumpi, da se podešavaju respiratori i gledaju monitori. Ovi pacijenti praktično zahtevaju jednu sestru pored jednog pacijenta da bi imali maksimalno kvalitetno lečenje. S obzirom da za to nema dovoljno obučenih sestara, mi sada u timovima imamo nekoliko sestara koje su iskusne, a za njima idu sestre koje dolaze sa drugih odeljenja i uče. Tako da pored ogromnog posla u nezi i lečenju imamo još i dodatnu edukaciju.

Cilj je da pacijent što duže bude na neinvazivnoj ventilaciji. To je ful fejs maska maska koja prione za celo lice, fiksira se i preko respiratora im se daje podrška u kiseoniku. To, inače, može da se uradi i putem invanzivne ventilacije odnosno preko tube, ali je lekarima cilj da to izbegnu, da im pacijenti budu što duže budni,  saradljivi i da što više svojih potreba mogu da obavljaju maltene sami.

- Bolja je i prevencija pluća kod pacijenata koji su na neinvazivnoj ventilaciji u odnosu na ove kojima stavim tubu.  To jeste zahtevaniji posao, zahetva više rada i fizičkog i prisustva sestara, ali je procenat preživljavanja na neinvanzivoj ventilaciji daleko veći, i daleko više njih preživi tamo gde se maksimalno forsira neinvanzivna ventilacija. Kada se pacijent intubira, odnosno stavlja na mehaničku ventilaciju kroz tubus koji ide u pluća, on mora da se i sedira, duboko uspava, relaksira, i isključuje se sve njegove senzorne funkcije  - objašnjava nam doc. dr Udovičić.

Intubacija krajnja mera 

Pogled mi beži sve vreme ka ženi koja je na ful fejs maski. Na korak od intubacije. Lice joj se ne vidi od maske i od cevki oko nje. Sve vreme kuka, jauče... Celo telo joj se trese, podrhtava, grči se...

- To je borba za vazduh - kaže nam doktor:

- Svaki njen ispirijum je težak, kratak, udah je kratak otežan, a izdah je produžen i vrlo težak, i to sve uz korišćenje respiratorne muskulatore. Ovo je borba za vazduh, bez obzira na podršku respiratora. Mi pratimo sve njene vitalne parametre, uključujući i gasne analize i sve ono što se dešava u arterijama, u cirkulaciji, sve ono što je vitalno za njene organe da bi mogli da korigujemo i podršku respiratora. Ukoliko ovo ne bude bilo dovoljno, onda moramo da je intubiramo i da pređemo na oblik ventilacije koji je lakši, u smislu rada sa pacijentom, ali je mnogo kompleksniji za samog pacijenta jer nosi određene rizike. Ali, to je iznuđena mera, jer mi moramo da intubiramo, ne možemo da ostavimo pacijenta ne intubiranog. Ne da bi mu olakšali muke nego ga intubiramo zato što ima šanse i intubiran da preživi.

- Intubacija je isto tako terapijska mera gde se vodi računa o svim parametrima i ide na opciju lečenja i skidanja pacijenta sa respiratora kada se stanje smiri. Intubirani pacijenti, takođe, preživljavaju. Samo što je nama intubacija krajnja mera. Pacijenti se drže što duže na neinvazivnoj ventilaciji preko ovih maski i većinu tih maski mi uspemo da skinemo sa respiratora. Ranije je bilo odmah intubacija. Dovoljno vremena je prošlo da se shvati da je neinvazivna ventilacija u šok sobi mnogo efikasnija nego intubacija. Ali da ne bude zabune, i intubirani pacijenti se leče, i oni imaju šanse da prežive samo su njihove šanse da prežive značajano manje u odnosu na one koji su na neinvazivnoj.

Bilo koja od ovih metoda lečenja zahteva potrošnju kiseonika, a trenutno se u ovoj bolnici troši dve do dve i po tone kiseonika na dnevnom nivou, i nikada više nisu trošili.

Na većim protocima je od protocima je i onaj pacijent kog su sestre u krevetu užurbano vozile ka šoku. Ima samo 37 godina. Iako loše, i sa ful-fejs maskom, uspeo je da da znak komandantu ima li dovoljno kiseonika.

Ali, šta ako pacijent ne može tako da odreaguje?

- Zato imamo monitore na respiratoru i monitor koji prati sve vitalne funkcije u organizmu. Najvažnije je krvni pritisak, puls, odnosno rad srca i imamo saturaciju koja pokazuje koliko je organizam oksigeniran, odnosno ono što zadamo na respiratoru, koliko ima efekta na sve ovo. Pacijent je upravo primljen s infektivnog odeljenja. Ima 37 godina. Mlad čovek. Nije bilo dovoljno, morali smo da ga stavimo na ful fejs masku uz podršku respiratora. Ovo je sada za njega najteža faza, jer je najteže da se prilagodi ovoj maski. Svi oni imaju osećaj gušenja ispod nje. Smeta im, steže im lice, i posebno oni koji su klaustrofobični imaju panične napade. Ali, mi nemamo veliki izbor.

- On više ne može da živi na onih 15 litara koje je dobijao na infektivnom odeljenju. Njegovi rezultati govore da je saturacija kiseonika u krvi niska, da mozak i srce ne mogu više da funkcionišu na toj razini i za to mora da se dovede u Jedinicu intezivne nege gde ćemo nastaviti lečenje. On je mlad čovek i ono što stalno govorimo, oni su nama pacijenti koji su najizazovniji i najzahtevniji ali kategorija pacijenata koja je nevakcinisana i koja najčešće boravi u Jedinicima intenzivne nege. Nadam se da ćemo kao i sa svim ostalima, poput Mitića, i sa njim izaći na kraj - optimista je naš sagovornik.

Tokom boravka u ovoj crvenoj zoni, jedino pune crne kese nismo videli. Imali smo tu sreću da ni u mrtvačnici nije bilo tela preminulih.

Nikad više preminulih u karijeri  

Mi ih nismo videli, ali nažalost, ovi ljudi ubolnici koj se bore za ovolike živote, nagledali su se koliko nisu za čitav radni vek.

- Da, to je pitanje svih pitanja u ovoj epidemiji možda. Mi znamo da lečimo pneumonije, nama pneumonije nikada nisu bile neki poseban izazov ili nešto novo, ali ova epidemija ima nešto najtragičnije - nismo se navikli da ovako gubimo ljude. Svaka bolest ima neki tok koji mi znamo. 15 godina radim u jedinicima intenzivne nege u hirurškoj intenzivnoj na VMA. Svašta sam se u životu nagledao, pamtim i bombardovanje i rat u šok sobi, pamtim i druge epidemije koje su bile, pamtim teške povrede, dosta komplikacija u hirurgiji, teških pacijenata, ali ovako nešto u životu nisam video. Ovaku brzinu punjenja šok soba i ovako brza progresija bolesti, od potpuno zdravog koji normalno priča, govori, jede, pije i šeta, do pacijenta kog morate da intubirate i stavljate na mehaničku ventilaciju.

- Na kraju, i ovoliki broj smrti. Mi smo imali smrtnost 3,4 odsto u jedinicama intenzivne nege na godišnjem nivou u odnosu na sve koji se hospitalizuju. Ovde je smrtnost daleko veća. Umiru iznenada, umiru oni za koje uopšte ne očekujete da će da umru, preživljavaju oni za koje mi pretpostavljamo da neće da prežive. Bolest je neverovatna po svojoj nepredvidivosti, težini, po broju smrtnih ishoda i komplikacija. Ono što smo od početka znali jeste da ovo nije samo pneumonija, da je ovo sistemska bolest, da se glavne promene dešavaju na sitnim krvnim sudovima, u svim organima, da osim pluća vrlo često stradaju i srce, bubrezi, mozak, moždan ćelije i svi ostali vitalni organi.

- Mi, anesteziolozi smo izuzetno moćni kada je u pitanju spasavanje ljudskih života. Svaka reanimacija ne može da prođe bez anesteziologa u bolnicama. Mi smo jako moćni, imamo jako oružje u rukama, ali ovde nismo, ovde smo razoružani. Borimo se, spasili smo mnogo ljudskih života, ali nismo zadovoljni. Čini nam se da smo mogli da spasimo još nekoga, posebno kada izgubimo nekoga ko je mlad, kao što smo u ovom talasu izgubili ženu od 26 godina i momka od 31. To je nešto najteže, što nas deprimira, što nas pogađa, jer se mi vežemo za te pacijente, nadamo se da će se oporaviti jer su prethodno zdravi ali se dešava najgore - ističe Udovičić.

"Da, ovde smo mi anesteziolozi razoružani".

Odzvanja mi ova rečenica i par dana po izlasku iz ove crvene zone, isto koliko i zvuk respiratora i kompletnog monitoringa u Jedinicama intenzivne nege.

A, oružje imamo!

(Telegraf.rs)