Misterija smrti Aleksandra Lukića: U sobi mu eksplodirao plin, a kuća je bez gasa! Stiglo jezivo objašnjenje

Kada je u noći između 4. i 5. juna 2005. godine Aleksandar Lukić, poznat kao Saša, uzeo upaljač sa namerom da zapali cigaretu, ni slutio nije da će ga upravo ta odluka koštati života. Svi znaci da nešto nije u redu bili su tu - sitni, neupadljivi, toliko neprimetni da ih ni najpažljivije oko ne bi uočilo. A onda su se, jedne noći, pretvorili u ogromnu plavu loptu koja je progutala deo Sašine kuće i njega ostavila sa opekotinama četvrtog stepena na 86 odsto tela.

Eksplozija gasa, govorili su doktori. Govorio je i sam Saša u danima pred smrt. Ali njegova porodica - nije verovala.

Preporučujemo

Foto: facebook.com/hronike

Kako je došlo do eksplozije gasa u kući koja gas nije imala?

Jelena Lukić i Saša bili su par iz snova, cela Ruma znala je za njihovu ljubav, a oni su oči imali samo jedno za drugo. Godinama su bili nerazdvojni, svakog dana i svake noći vreme su provodili zajedno, a onda je jednog dana Jeleni postalo loše u Sašinoj kući. Mesecima, svaki put kad bi kročila u tu kuću, osećala bi se malaksalo, bilo joj je muka i počinjala je jaka glavobolja, a svi simptomi bi nestali kada se vrati svojoj kući i do jutra bi bila kao nova. Nikome nije bilo jasno šta se dešava.

- Čak je i Sašina sestra Sanja počela da me zeza kako mi je uvek loše kad dođem kod njih. Dok smo napolju, sve je super, kad odem svojoj kući opet mi bude dobro, ali kad uđem kod njega, počnu mi glavobolje i mučnina. Rađene su mi sve pretrage, svi mogući testovi, ali ništa nije otkriveno - rekla je.

Niko nije sumnjao na trovanje plinom, nije bilo razloga za takvu sumnju jer u kuću Lukića nije bio uveden plin. Ipak, plin se mesecima skupljao u Sašinoj sobi, ali onaj poznati miris gasa gutala je zemlja ispod njegove sobe.

Saša je te kobne subote krenuo da zapali cigaretu - ali nije planuo duvan, već vazduh. U trenutku se u sobi pojavila „velika plava lopta koja je progutala pola kuće“. Plamen je spalio Sašinu kožu i unutrašnje organe. Čula se prigušena, tupa detonacija. U tom trenutku, vreme je stalo. Zidovi su se srušili, a Saša je sam izašao iz sobe, još hodajući - ali život u njemu već je bio počeo da gasne.

Jelenu je narednog jutra probudio plač majke - "Jelena, budi se... Saša"... Odmah je otišla u Sašinu kuću, a tamo je saznala šta se desilo.

- Sašini roditelji su mi rekli da su čuli neku buku, a onda su ga videli da je izašao iz sobe na nogama i seo u Hitnu pomoć. Mislila sam "koliko bi to moglo da bude loše kad je na nogama izašao iz sobe". Sa njegovom sestrom sam sela u kola i krenule smo u Beograd. Ceo put smo se šalile. Kada smo stigle, doktorka nam je rekla da ima 5% šanse da preživi i da je došlo do eksplozije plina. Sanja i ja smo je odmah napale. To je bilo nemoguće. Oni u kući nisu imali plin - prisećala se Jelena bolnih uspomena.

Foto: facebook.com/hronike

Doktori su tvrdili da je došlo do eksplozije plina. Kada su pregledali Jelenin karton, rekli su da su i njeni simptomi – mučnina, malaksalost, glavobolja – bili posledica trovanja gasom koji bi, tvrdili su, ispario iz organizma do jutra. I Saša je, dok je još mogao da govori, ponavljao: eksplodirao je plin.

Ali ni Jelena, ni porodica Lukić u to nisu verovali.

- Sve vreme je bio svestan u bolnici. Govorio nam je da je sedeo na krevetu u svojoj sobi i pušio cigaru kada se iznenada pojavila velika plava lopta, koja je "progutala" gotovo pola kuće. Govorio je da je buknulo zbog plina, a mi smo mislili da bunca zbog temperature, ubeđujući ga da u kući nema plina - ispričala je Sašina sestra Sanja neposredno nakon tragedije.

Saša se lavovski borio za život, ali je bitku, nažalost, izgubio osam dana nakon tragedije.

- U prvi mah nismo znali šta je izazvalo eksploziju, ali smo neprestano tragali za uzrokom - ispričala je Sanja tada.

U nedelju, 6. juna, jutro nakon što je došlo do eksplozije i požara, ekipa Javnog preduzeća "Gas" bila je na terenu. Tada je direktor preduzeća Čedo Kuburić istakao da JP "Gas" ne treba dovoditi u vezu sa tragedijom i da nema govora da je kvar na uličnoj mreži.

- Ujutro smo bili na licu mesta i nigde nam nije pokazalo da negde curi gas - istakao je tada Čedo Kuburić.

Tuga porodici Lukić nije davala mira. Noćima nisu spavali. Vrteli su film iznova i iznova, tražeći ono što su možda propustili. A onda je Lazar Lukić, Sašin otac, došao na ideju - da sam proveri šta se nalazi u zidovima, šta je ubilo njegovog sina.

Mesec dana nakon tragedije, Lazar je otišao u ono što je ostalo od Sašine sobe. Stao pored zida. Uzeo šibicu. Zapalio je.

Plavi plamen je u sekundi prohujao celom dužinom zida.

- Odmah je pozvao policiju, protivpožarnu jedinicu i nadležne iz Javnog preduzeća „Gas“ iz Rume, koje je ranije postavilo instalaciju u ulici - objasnila je tada Sanja.

Ekipe koje su stigle na teren imale su kompletnu neophodnu opremu i detektore i odmah su počeli da istražuju.

- Ispostavilo se da gasa pri dnu ima u celoj kući, odnosno da je koncentracija 100 posto. Detektori su pištali non-stop. Međutim, ispostavilo se da gas curi na glavnom dovodniku koji prolazi kroz čitavu ulicu. Da li je trebalo da bude izgubljen jedan život kako bi se utvrdila istina i ukazalo da zbog nečijeg nemara ili loše određenog posla, opasnost i dalje preti? - rekla je Sanja za Dnevnik te 2005. godine.

Foto: facebook.com/hronike

Nažalost, ovo nije bila jedina nesreća koja se dogodila u Rumi zbog plina. U eksploziji u hemijskoj čistionici 11. marta 2003. godine povređena je Dragica Isailović. Kada je porodica Lukić odlučila da tuži JP "Gas", klupko je krenulo da se odmotava.

Iz preduzeća su tvrdili da su instalacije potpuno ispravne i da su optužbe maliciozne.

- Rumski gasovod ima potpuno ispravne instalacije, a "kvar" je, izgleda, na instalacijama kojima se dopremaju afere u ovu sredinu. Kao povod za širenje panike iskorišćena je nesreća koja se dogodila 5. juna 2005, kada je Aleksandar Lukić stradao od eksplozije u sobi u kojoj – nema gasne instalacije. Mi smo tada izašli na lice mesta i nismo detektovali gas. Detektovali smo ga posle mesec dana, istim uređajem koji u vreme nesreće nije ništa pokazao. Od nesreće su prošle dve grejne sezone, a sada se ta tragedija instrumentalizuje za širenje panike među potrošačima gasa - rekao je u oktobru 2007. godine za "Politiku" direktor JP "Gas" u Rumi Čedo Kuburić.

Pred krivičnim većem sudije Nikole Mudrenića u Opštinskom sudu u Rumi ipak su se našli Borivoje Višnjić i Zlatko Martinec, monteri gasnih instalacija, kao i rukovodilac distribucije inženjer Goran Dražić.

Na glavnom pretresu saslušano je nekoliko svedoka i dva veštaka – dr Julije Cinkler i Tomo Cuparić, veštak Instituta za sudsko veštačenje. Obojica veštaka su potvrdila da je aparat za varenje spojeva bio neispravan, da to majstori nisu mogli znati, i da aparat nije servisiran na vreme. Međutim, veštak Tomo Cuparić je izričito tvrdio da ni posao kontrole priključka za gas nije izveden prema pravilniku o kontroli, te da puštanje gasa u mrežu nije smelo da se uradi bez provere varenog spoja pod pritiskom za 30 do 50 odsto većim od uobičajenog pritiska u gasnoj mreži u Rumi. Suđenje u ovom maratonskom slučaju nastavljeno je daljim saslušanjem veštaka iz beogradskog instituta „Mihajlo Pupin“, koji u svojim veštačenjima navode da kontrola izvedenog priključka na uličnoj mreži nije urađena po propisima i da je gas, zbog lošeg varenja polietilenskih cevi, curio i kroz zemlju stigao u kuću, prenela je Politika 27. maja 2005. godine.

Iako su posle godina suđenja dobili presudu u svoju korist, porodica Lukić zna da pravda, koliko god važna bila, ne može vratiti ono najvažnije – Sašin život.

(Telegraf.rs)