Otkrivamo ko je kriv za jezive vrućine koje ovih dana pritiskaju Srbiju

Najprostije rečeno: kriva je naša nezasitost. Potreba da se troši, konzumira, neprestano uživa, ne pitajući za cenu. Naša navika da automobilom prevaljujemo razdaljine od 500 metara, umesto da šetamo, da jedemo avokado iz Meksika (jer ŠLJIVE iz Srbije nisu dovoljno "in"). Naša navika da svakog vikenda kupujemo još jednu košulju iz Kine, još jednu haljinu iz (pa opet Kine), naša navika da "siti-hopujemo" po Evropi, jeftinim letovima, naša navika da trošimo, trošimo, trošimo...

Problem je što su i siromašni postali potrošači, o onim "srednjima" da ne govorimo. Svi danas lete, piju frapućino, šopinguju bez pauze.

Preporučujemo

Za sve ovo je potrebna industrija. A ona je danas jača nego ikada. I troši više vazduha nego ikada, i više šume nego ikada. I više budućnosti (budućnosti naše dece) nego ikad pre.

Ovako kaže UN:

"Emisije gasova "staklene bašte" stvaraju omotač oko Zemlje, i zadržavaju toplotu. Ovo dovodi do globalnog zagrevanja i klimatskih promena. Svet se danas zagreva brže nego u bilo kom momentu u istoriji".

U prevodu: pokvarili smo klimu. Potrošili smo je. Iznosili smo je. Izleteli, izvozili, uništili.

(Da se ne razumemo pogrešno, nas u Srbiji ima 7 miliona, nismo mi lično krivi za ovo. Ali smo deo toga. Imamo 8 milijardi nemilosrdnih potrošača danas, koji bez milosti uništavaju sve pred sobom, problem je nastao zbog zbira, ne zbog nas ovde ili njih tamo u Moldaviji...)

Klimu nismo pokvarili za nas. Dok smo živi mi, koji ovo čitamo i pišemo, još ćemo nekako i moći da živimo. Biće sve vrelije i vrelije, naravno (neka niko ne gaji iluziju da će se desiti neko "čudo" da popravi sve ovo), ali ćemo preživeti.

Pakao nećemo živeti mi. Živeće ga naša deca. I njihova deca. Ako naša deca budu imala decu.

Mislite da autor ovog teksta preteruje?

I on bi voleo da preteruje.

Ali ne preteruje. Globalno zagrevanje je realnost, i to surova realnost. Svet ima kancer, i to one najgore vrste. Samo što od tog kancera nećemo umirati mi, nego naša deca.

A zašto? Zato što smo mi MNOGO voleli da uživamo. U avokadu, u vozikanju, u garedorobama, ma u svemu. Zaboravili smo (u stvari, PRAVILI smo se da ne kapiramo) da sve sve ovo pravi od nečega, i da vazduh, voda, šume, nisu neograničeni na našoj Zemlji.

Zato što smo stavljali sopstveno uživanje ispred dobrobiti mališana koji trčkaraju pored nas. Zato što smo bili sebične ništarije. Jer nam je PROFIT bio bog, a ne neki Bog koji nas uči milosrđu, deljenju, umerenosti.

U životu postoje oni teški, preteški trenuci, kad čovek ne može da podnese istinu. Znate koji su. Smrt voljene osobe; saznanje o sopstvenoj bolesti. Ima ih još...

Vreme je, za sve nas, da se suočimo sa najtežom istinom: osudili smo našu decu na patnju. I oni će to znati. Na njihovim usnama postojaće samo jedno pitanje, dok se budu mučili na temperaturama od 60 stepeni, živeći u distopiji tipa "Mad Max":

"Zašto?"

(Telegraf.rs/K. M.)