Ah, to predivno sredstvo za mučenje u stilu španske Inkvizicije... Ovako jedan Milan opisuje sandale od 550 e

Guči sandale već nekoliko sezona mame poglede širom bivše Jugoslavije. Ljudi su poludeli za njima – a ne znaju da su se gotovo iste sandale nosile pre 50 godina!

Na društvenim mrežama krenula je pomama poslednjih dana. Nakon objave vlasnika Comtrade-a Veselina Jevrosimovića na mreži LinkedIn da su ove sandale nekad koštale evro, dok se danas prodaju za 550 evra, svi su o njima počeli da pričaju.

Preporučujemo

"Gucci 550€, 2025

Jugoplastika 1€, 1969

Nekada su se prodavale na pijaci. Danas u luksuznim buticima. Plastične sandale iz Jugoplastike, simbol detinjstva i mora na Jadranu danas su reinkarnirane u kolekciji Guccija. Dizajn gotovo identičan. Materijal sličan. Cena? Ne baš… Ono što je nekad bilo „jeftino“, danas je postalo simbol stila i identiteta. Samo ako ispriča dobru priču", napisao je Jevrosimović.

Printscreen/LinkedIn

Kao što smo rekli, sandale o kojima poslednjih dana svi pričaju, proizvodila je legendarna Jugoplastika, bile su jeftine, i posedovala ih je gotovo svaka osoba – naročito deca. Međutim, nisu svi bili oduševljeni njima...

Jedan Milan otkrio je za Telegraf.rs njegovo, ne tako laskavo, mišljenje o ovim najomraženijim papučama na teritoriji bivše Jugoslavije.

Njegov tekst prenosimo vam u celosti.

- Ah, to predivno sredstvo za mučenje u stilu španske Inkvizicije...

Dođeš sa roditeljima na plažu, shvatite da nema ježeva, oštrog i klizavog kamenja, morskih nemani, karakondžula, sandžama, one opake i mrske morske trave koja samo čeka na naivnog turistu s kopna kome će se obaviti oko nogu i neminovnog ga povesti u svet morskih sirena, i tome sličnih i bliskih stvorova i bauka... pa se veselo izuješ i ostaviš ih, što je bila najveća greška, pored peškira na suncu.

Leto ko leto, i tvoji jedva dočekali da se opuste i odmore, dovoljno im je što si im na oku, da mogu da paze da ne napraviš neku glupost (pre drugima nego sebi, sve dok se i dalje preispituju zašto su ti dali ime Milan, a ne Dejmijan).

Ti se veselo brčkaš, ronjaš po plićaku, skačeš na glavu ("Nemoj na glavi, razbićeš tu ludu tikvu", dovikuje ti majka, a ti ponosno odgovaraš da nećeš na noge, jer "skakanje na noge je za devojčice"), ne izbijaš iz plitke vodurine po sat vremena. Kada vide da si pomodreo i da je đavo odneo šalu, jedva te nagovore da izađeš iz vode podmićujući te kintom za sladoled.

E, sad... Pošto je na plažama po pravilu uvek bilo betona, a on po onom letnjem suncu kao po kazni bude vreliji od pakla, ti onako mlad i nadasve naočit i vrlo samostalan u donošenju životnih odluka, već znaš da je pametnije da obuješ one plastikanere koji su prethodnih sat vremena stajali na suncu nego da se izlažeš toj kazni nebeskoj.

U prvi tren, s mokrim nogama, sve je OK. A onda u roku od sekund do dva, ona vrela plastika natera to malo vode da ispari, pa se "Guči pre Gučija" tako veselo zalepe za svoja mlada stopala da se u trenutku upoznaš s navrdedom, askurđelom i belom pčelom, skidajući im sve po spisku.

Posle toga vaša vesela porodična organizacija ode do lokalne radnje i kupi klasične papuče za plažu, koje potom čuva ispod peškira ili čak u onom ručnom frižideru, pošto ste prethodno izjeli sve što ste na plažu i poneli - prisetio se Milan kako je to izgledalo nekada u toj svima omiljenoj Jugoslaviji.

/Telegraf.rs)