Majka ga ostavila, brat i sestra ga se stide: Aleksandra odbacili zbog Daunovog sindroma, usvojila ga Ljiljana

"Da li je sramota imati brata koga je majka ostavila kad je imao pet godina i nikad nije pitala za njega? Zašto se sestra stidi brata kad joj čestita rođendan jer on ima Daunov sindrom? Obriše njegovu poruku, a on non-stop priča kako ima sestru i brata. Ne daj Bože nikome što je on nedužan doživeo", napisala je jedna Ljiljana u svojoj objavi na Fejsbuku.

Ko je Ljiljana tom mladom čoveku, ako mu nije majka? Šta je ta nedužna dušica sa Daunovim sindromom strašno doživela? Sva ta pitanja su nam se vrzmala po glavi dok nismo kontaktirali Ljiljanu Veličković. E, onda nam je i srce odreagovalo, jer ono što nam je ona ispričala zaista je i za plakanje i za divljenje.

Preporučujemo

- Ja sam Aleksandrov staratelj od kad mu je otac preminuo pre tri godine. Jovana je njegova sestra po majci, ima i brata. Majka ga je napustila kad je imao pet godina, a ni brat ni sestra ne žele ništa sa njim da imaju - započinje ovu tužnu porodičnu priču Ljiljana, rođena Smederevka, koja sa svojim nezvaničnim pastorkom živi u mestu Krčmare podbo Divčibara.

Kažemo "nezvaničnim" jer se ona nikada za 16 godina veze sa Acinim ocem nije venčala s njim. No, u životu su papiri i forme uvek manje bitni od suštine, a ona je takva da su se Aleksandar i Ljiljana odmah zavoleli.

- Te 2006. kad sam došla da živim sa njegovim ocem, on je imao nekih 14 godina i crtao je nešto. Pokazao mi je crtež i pitao: "Šta je ovo?". Ja sam prećutala, a on je rekao: "Pitao sam te nešto" - prisetila se Ljiljana u razgovoru za Telegraf tog prvog susreta sa SVOJIM DETETOM (nema navodnika i velika su slova, sa razlogom, ali o tome u nastavku, koji red ispod ovog), čime je on ilustrovao izuzetnu razboritost.

Baba i deda mu nisu dali da ide u školu

Nju ima, iako sticajem okolnosti nikada nije išao u školu, a ima 34 godine.

- Da. Baba i deda po ocu, koji su se sve do njihove smrti (2016. i 2017. godine) brinuli o njemu, jer su i pored prisutnog sina, a Acinog oca, voleli da vode glavnu reč, nisu hteli da ga daju u školu. On vrlo malo zna da piše slova i brojeve. I što je znao, zaboravi, pa se ja nerviram, jer sam ga ja to učila - kaže naša sagovornica.

E sad, zašto smo napisali SVOJIM DETETOM? Zato što je Ljiljana mnogo više majka Aleksandru od one koja ga je rodila i koja ga je ne samo napustila kad je imao pet godina, nego kad joj ga neko spomene, ne želi ni da zna da je živ.

- Kad je 2022. godine rađena ostavinska rasprava posle suprugove smrti, Centar za socijalni rad je zvao radi starateljstva i majku Acinu i tetku po ocu, takođe i brata i sestru po majci, jer su bili punoletni. Niko nije hteo da preuzme brigu. Sestra njegova od tetke je pitala: "Zašto ga neće, pa on je naš" - prenosi nam gospođa Veličković detalje ove tužne priče.

Aleksandar, s druge strane, od majke i dalje nije odustao. Takođe, ni od sestre ni brata.

- Njegova sestra po majci Jovana ima nešto manje od 30 godina i 2,3 dece. Sa njom sam pre nekih 7-8 godina postala prijatelj na Fejsbuku i tad sam joj rekla da Aca stalno pita za nju i želi da je vidi, a ona kaže da ima samo jednog brata. Ja joj svake godine čestitam rođendan u svoje i njegovo ime, a ove godine je poslata posebna poruka od njega i slika njegova. Ona je sve to obrisala - priča Ljiljana.

Ljubav za sve ljude i životinje

Iako ga u dubini duše to sve sigurno veoma tišti, ovaj 34-ogodišnjak nije pun gneva ni prema kome. Naprotiv, iz njega isijava ogromna ljubav za sve.

- Veoma je osećajan. Vi nemate pojma kako on grli. Ma najjače i najlepše - s radošću u glasu ističe ova predivna žena.

Voli on veoma i životinje domaće koje on i njegova Ljilja gaje u Krčmarima.

- Imamo ovce, morke, kozu, jare, piliće. To je ono čime se on bavi i što ga ispunjava. Izvede ovce ujutru na ispašu i priča sa njima. A one ga tako pomno slušaju - kaže naša sagovornica. Te životinje su mu ujedno i jedino stalno društvo, jer druženje sa ljudima ima tek ako neko svrati kod njih. Voli i decu iz komšiluka.

- Zna da se naljuti kad neko obeća da će doći, a ne dođe. Inače se vezuje za ljude, pa mu doktora koji ga je operisao ove godine u aprilu od katarakte zove "moj drug". I vozače autobusa tako oslovljava - opisuje nam gospođa Veličković veličinu duše njenog Ace.

Inače, zbog pomenutih životinja, kao i bašte o kojoj se zajedno brinu, on neće da proda očevinu koju je nasledio pre tri godine. Na nju Ljilja nije imala zakonsko pravo jer je sa suprugom bila u vanbračnoj zajednici.

"Nemoj da me grdiš, ja sam dobar, sve radim"

Od oca mu je, osim kuće i imanja, ostala i porodična penzija, a tu je i novčana nadoknada za tuđu negu i pomoć.

- Aleksandar je pre tri godine proglašen trajno nesposobnim za rad. Ima 70 odsto telesnog oštećenja. Više od 70 odsto, kad se ima, onda se i po tom osnovu dobija pomoć - ukazuje naša sagovornica.

Mimo navedenog, Ljiljana i NJENO DETE (i opet pišemo namerno ovako), žive od njene plate koju zaradi radeći u kuhinji jednog restorana na Divčibarama. Odatle redovno i donosi kvalitetne obroke za njega.

- Kad se vraćam s posla udaljenog nekih 14 kilometara od naše kuće, on me zove da vidi kad ću izaći iz autobusa. Zna da su mi ruke pune i želi da mi pomogne - priča gospođa Veličković o brižnoj duši SVOG DETETA.

Kaže da se on jako zabrine kad ona ode kod lekara na neke preglede i snimanja, pa je, iako mu skrene pažnju da to ne čini, zove povremeno da vidi da li je dobro.

- Naljutim se ja nekad na njega, prosto, nije mi lako, planem. A on kaže: "Nemoj da me grdiš, ja sam dobar, sve radim". Ume da bude i vickast, pa ja tako kad povisim ton, on će meni: "Ja se ne svađam, ja ćutim. Ti se svađaš" - kroz smeh nam prepričava Ljiljana zanimljive "epizode" sa Acom.

Oduvek voljen od strane Ljiljine porodice

Za razliku od rodbine sa očeve i majčine strane, on od strane njenih i majke i sestre i njihove cele porodice ima oduvek veliku ljubav. Imaju je i oni od njega.

- Jako su vezani. Ja kad par dana ne zovem majku, on kaže: "Zovi majku, ona te je rodila". Takođe je veoma vezan i za decu moje sestre, pa i njihovu decu. Oni ga smatraju ujakom, a on njih sestrićima. Recimo, kad štuca, kaže: "Jao, pominje me Jakov" - priča naša sagovornica.

Ljiljana i Aleksandrov otac, koji je radio u lokalnom "Vodovodu", dobro su se slagali iako je on umeo da popije. Kaže da je bio dobar čovek i da ga i dan-danas svi po lepom pominju u njegovom kraju. "Otišao" je brzo pre tri godine, za svega par meseci bolest ga je savladala. On otišao, a ostao njegov sin sa kojim je, realno, tek po smrti njegovih "dominantnih" rođaka (te 2016/2017), čestito krenuo da se zbližava. No, Bog ga je pogledao sa Ljiljanom u njegovom životu, te je i na "onaj svet" otišao miran znajući kome ostavlja svoje jedino čedo.

A tom čedu SAMO JE LJILJANA MAJKA, a njoj je on JEDINO DETE. Svoje biološko nikada nije imala.

- Jako voli i on mene i ja njega. Znate, roditelj nije samo onaj ko stvori, odnosno rodi dete, već pre svega onaj ko ga odgaji - završava svoju ispovest za naš portal Ljiljana Veličković.

Rodiš dete sa Daunovim sindromom, urođenom srčanom manom i bez obzira što mu baš takvom duplo više trebaš nego što su majke potrebne zdravoj deci – ti ga napustiš. Ali srećom, Bog pošalje anđela-čuvara, te opet imaš MAJČINSKU LJUBAV.

(Telegraf.rs)

-