Živorad spasio Jevrejke tokom okupacije, unuk primio medalju u njegovo ime: Bio je hrabar, nije se bojao smrti

Živoradu Bećagoviću ambasada Izraela dodelila je danas Medalju pravednika među nacijama u beogradskoj sinagogi. Medalja je uručena unuku pravednika Živorada Bećagovića, koji nosi ime svog dede.

Ceremoniji je prisustvovala Beti Đilda Kabiljo (89), koju je Živorad sakrivao za vreme Drugog svetskog rata zajedno sa njenom majkom Leom. Gospođa Kabiljo je u Beograd došla iz Izraela, sa članovima svoje porodice koji žive u Americi i Izraelu.

Okupljenima se na početku ceremonije obratila ambasadorka Izraela u Srbiji Avivit Bar-Ilan.

"Okupili smo se danas u ovoj svetoj sinagogi, u samom srcu Beograda, da iskažemo poštovanje jednom činu humanosti, toliko veličanstvenom da prevazilazi vreme, nacionalnost i veru. Okupili smo se da jednoj srpskoj porodici dodelimo titulu Pravednika među nacijama - najviše priznanje koje Država Izrael i jevrejski narod ukazuju onima koji su, u najmračnijim danima Holokausta, izabrali hrabrost umesto straha, samilost umesto ravnodušnosti", rekla je ambasadorka.

Njena ekselencija je dodala da današnja ceremonija ima posebno značenje, jer se održava u godini kada Država Izrael predsedava Međunarodnom alijansom za sećanje na Holokaust (IHRA).

"Dok predvodimo ovaj globalni napor da sačuvamo sećanje i suprotstavimo se iskrivljavanju istorije, bolno smo svesni činjenice da generacija preživelih, živih svedoka Holokausta (Šoa) nestaje. Svake godine, njihovih glasova je sve manje, ali njihove priče postaju utoliko značajnije. Jer sećanje nije samo dužnost; ono je obaveza. Naša je obaveza da se suprotstavimo onima koji umanjuju, iskrivljuju ili čak negiraju Holokaust. Protiv takvih pretnji, svedočanstva preživelih i nasleđe Pravednih među nacijama stoje kao nepokolebljiva istina", rekla je ambasadorka pred okupljenim zvanicama.

Bar-Ilan je dodala da su danas posebno dirnuti prisustvom jednog takvog svedoka.

"Kao mala devojčica tokom Drugog svetskog rata, Beti Dilda i njena majka Lea bile su spasene od sigurne smrti nesebičnom hrabrošću svojih srpskih spasilaca. Ona je preživela, odrasla, izgradila svoj život u Izraelu, a sada se, u svojoj 89. godini, vratila u Beograd. Vratila se ne samo zbog uspomena i sećanja, već da prigrli život, da izrazi zahvalnost i da oda počast porodici koja je, spasivši dva života, sačuvala generacije."

"Dragi prijatelji, Holokaust je bio vreme kada je čovečanstvo posrnulo, kada su mnogi izabrali ćutanje pred zlom. Ali u to je bilo i vreme kada su retki i plemeniti pojedinci dokazali da moralna hrabrost jednog čoveka može razvejati tamu čitave epohe. Pravednici nisu pitali: 'Šta će se desiti sa mnom ako nešto uradim?' Već: 'Šta će se desiti sa mojim bližnjima ako ne uradim ništa?' I u njihovom činu oličava samu suštinu čovekoljublja", rekla je ambasadorka."

Memorijani centar "Jad Vašem" je u martu ove godine Živorada Bećagovića posthumno proglasio "Pravednikom među nacijama".

Njegov unuk Živorad je primajući nagradu, istakao da je njegov deda bio hrabar i ponosan čovek, kao i da je porodica Bećagovrić ponosna na njega.

"Moj deda je u to vreme svesno izlagao svoj život i živote svoje porodice smrtnoj kazni. Bio je hrabar, nije se bojao za život. Njegov motiv je bio da sačuva ljudske živote. Mi smo danas ovde da mom dedi odamo počast. Bio je divan, hrabar i ponosan", rekao je Bećagović pred okupljenima, među kojima su bili ministar spoljnih poslova Marko Đurić, članovi diplomatskog kora i jevrejske zajednice, te drugi.

U ime porodice Beti Dilda, okupljenima se obratila njena ćerka, koja je istakla da njihove dve porodice i danas održavaju kontakt.

"Kada se 7. oktobra dogodio teroristički napad. mojoj majci je zazvonio telefon. Kada se javila znali smo da je to bio Žikica. Pozvao je i pitao da dođe i bude uz moju mamu u teškim trenucima rata", ispričala je Betina ćerka.

Kako je porodica Bećagović spasila jevrejku i njenu ćerku u okupiranoj Jugoslaviji

Đilda Mandil, rođena je u Beogradu, 19.04.1936. godine od oca Mordehaja - Marka Mandila (koji će stradati u logoru Topovske Šupe novembra 1941. godine), i majke Jelene Bećagović, udate Mandil (preminula u Raanani 1990. godine). Pre udaje, Jelena je prešla iz pravoslavne u jevrejsku veru i dobila novo ime i prezime Lea (Avram) Avinu; udajom postaje Lea Mandil.

Porodica Mandil je živela u Beogradu u ulici Kneza Pavla br. 75.

Đilda je imala samo pet godina kada 6. aprila 1941. godine počinje Drugi svetski rat u Jugoslaviji. Rat odnosi bezbrižnost mirnog porodičnog života i donosi masovna hapšenja i progone Jevreja.

Đildin otac je 1941. godine, najpre uhapšen u Beogradu, a zatim odveden negde kraj Niša kao zarobljenik. Uspeva da pobegne, vraća se u Beograd i opet biva uhapšen i zatvoren u logor Topovske šupe te jeseni. Svake nedelje, Đilda i njena majka Lea, odlazile su u posetu logoru i nosile hranu mužu, odnosno Marku. Jednom prilikom Marko je čak uspeo da uveće Đildu u barake logora. Prolazi koje je tada morala da pređe još su u njenom sećanju do kraja života. Kada su sledeći put došle u logor, nisu zatekle nikoga. Naime, svi zarobljenici odvedeni su iz logora Topovske šupe. Kasnije se saznalo da su ubijeni.

Lea tada shvata razmere opasnosti. Kao krojačica, Lea je šila za porodicu sveštenika crkve Svetog Marka u Beogradu. Kada saznaju da su Jevrejke, one im izdaju lažna dokumenta na ime Bećagović Jelena (Lea) i Bećagović Anđelija (Đilda). Sa "novim ispravama", Lea i Đilda beže iz Beograda, peške dolaze do Grocke, gde su našle utočište kod Leinoog rođaka Živorada Bećagovića.

Kod Živorada, njegove supruge Jelene i sina Miodraga, ostaju oko tri meseca, od aprila do jula 1941. godine. Na žalost, zbog opasnosti da budu otkrivene kao Jevrejke, odlaze iz Grocke, najpre u Beograd gde se skrivali od avgusta do decembra 1941. godine, a potom u Leino rodno mesto, Kikindu, gde će ostati mesec dana.

Potom se pridružuju partizanima, u okolini Užica, sa kojima će ostati skoro godinu dana, do decembra 1942. godine, kada sedmogodišnja Đilda dobija visoku temperaturu sa plućima i ostaju bez lekova. U januaru 1943. godine odlučuju se da se vrate u Beograd kako bi njena devojčica dobila potrebnu medicinsku negu. Lekar koji je živeo u njihovom nekadašnjem komšiluku, pomaže i spasava da se Đilda izleči, ne otkrivajući da su Jevrejke.

U proleće 1943. godine, sa lažnim ispravama, ponovo odlaze u Grocku, gde ostaju do oslobođenja oktobra 1944. godine, sve vreme se krijući u kući Živorada Bećagovića i njegove porodice.

Po oslobođenju, Lea i Đilda se vraćaju u svoj u stan u Beogradu u ulici Kneza Pavla, gde su živele do početka rata. Takođe, vraćaju svoja imena i jevrejsku veru.

Decembra 1948. godine, iseljavaju se u Izrael; putujući brodom Kefalos, stižu u luku Haifa. U Izraelu, Đilda dobija ime Betty Mandil naime, službenik nije znao kako da zapiše na hebrejskom jeziku njeno ime Đilda i ona tako postaje Betty.

Betty Đilda Kabiljo danas živi u Raanani u Izraelu. Veze sa porodicom Živorada Bećagovića i njegovim potomcima ostale su neraskidive, za sva vremena.

Svesno rizikujući svoj i živote svoje porodice, Živorad Bećagović spasao je Leu i Đildu Mandil od sigurne smrti. Marta 2025. godine, JAD VAŠEM ga posthumno proglašava Pravednikom među nacijama.

Šta je Medalja pravednika među nacijama?

Memorijalni centar "Jad Vašem" osnovan je 1953. godine na osnovu zakona usvojenog u izraelskom parlamentu - Knesetu, kako bi se sačuvalo sećanje na ṣ̌est miliona Jevreja koji su stradali od ruke nacista i njihovih saradnika tokom Holokausta, ali i da bi se odala počast malobrojnim pojedincima nejevrejskog porekla koji su, rizikujući svoje živote i živote svojih porodica spasavali Jevreje od sigurne smrti. To su "Pravednici među nacijama".

Njima se dodeljuje Medalja pravednika i prateća povelja (u slučaju posthumnog priznanja, medalja se uručuje najbližem srodniku), a njihova imena se upisuju na Zid časti u Vrtu Pravednika Jad Vašema. To je najveća počast koju država Izrael, u ime jevrejskog naroda, može ukazati ne-Jevrejima.

(Telegraf.rs)