On je najomiljeniji sveštenik u Srbiji! Džipom otišao u penziju, pa nastavio da radi za narod: Ima JAKU poruku

Nakon 42 godine provedene u službi u crkvi u selu Oglađenovac nadomak Valjeva, sveštenik Grozdan Gajić (66), u oktobru prošle godine otišao je u zasluženu penziju, a da je bio omiljeni sveštenik u kraju govori činjenica da mu je priređen veliki ispraćaj i da je od parohijana na poklon dobio ni više ni manje već džip. Već godinu dana živi malo drugačijim životom, a kako sada provodi dane u penziji za Telegraf.rs ispričao je upravo on - omiljeni sveštenik, poznatiji kao prota Grozda.

O njegovom ispraćaju brujala je cela Srbija,tada nam je otkrio koliko je dirnut pažnjom divnih ljudi, a tada se i osvrnuo na decenije rada. Godinu dana kasnije opet razgovaramo sa njim koji nam kaže da penzija za njega ne znači mirovanje već samo novi ispunjeniji raspored u kojem su i dalje najvažniji služba bogu i narodu, rad i porodica.

Preporučujemo

Ispraćaj u penziju

- Svakog praznika sam na nekoj službi, a od kada sam otišao u penziju pa do sada nisam preskočio ni jednu liturgiju. Po potrebi, kada to od mene zatraže sveštenici, držim i besede. Tako da sam i na to usmerio svoja interesovanja. Čak su mi i prošle godine tražili da napišem neku knjigu o tim svojim besedama. Ranije sam se bavio pisanjem pesama, nemam ih mnogo, ali sam za života sakupio mnogo anegdota, treba ih se setiti, sesti i popisati ih - počinje sveštenik priču za Telegraf.rs.

Pijaca, druženje, cepanje drva...

A kada ne piše, prota ne sedi skrštenih ruku. On cepa drva, organizuje druženje sa prijateljima, a penzionerske dane ispunjava mu i igra sa čak šestoro unučadi. Pažnju privlači i svojim objavama na Fejsbuku gde veoma često možemo da vidimo njegove fotografije, ali i veoma važne mudrosti koje bi trebalo svako da pročita. Jedna od poslednjih objava je odlazak na pijacu gde ga je srele žena koja ga je fotografisala i uputila mu emotivne reči.

Prota Grozdan Gajić na pijaci

- Prota Grozdan je bio mnogo više od sveštenika u Oglađenovcu. Bio je duša tog malog valjevskog sela. Kao sveštenik, bio je poznat po tome što je uvek prvi priskakao u pomoć. Njegova vera nije stajala samo u molitvi, već se manifestovala u delu.​ Prota Grozdan je zamenio crkvene obaveze poljoprivrednim - napisala je jedna Maja Fejsbuku objavivši i njegovu fotografiju.

Sveštenik kaže da su ga njene reči pogodile i da je i sam bio prijatno iznenađen susretom na pijaci.

- Ja sam tu ženu krstio. Ijao, kada smo se sreli, pa to je bila scena. Kaže: "Gde ste, proto, šta radite, proto?" Slikala me je i poslala odmah svojim sestrama. E ta njena sestra Maja napisala je taj komentar - prokomentarisao je prota.

- Eto, dođu mi tu unučad vikendom, malo se zanimam sa njima, cepam drva, provodim vreme sa društvom, radim oko kuće, pišem besede svoje, podsećam se onih koje sam govorio, pišem neke svoje pesme, čitam knjige i tako dalje...

Između njega i parohijana je posebna veza

Za njega parohijani imaju samo reči hvale. Koliko ga vole i poštuju govori i činjenica da su sve tajne delili sa njim i da je, kako i sam kaže, bio kao član svake porodice u ovom selu. On se uvek trudio da im "bude blizu" da se u crkvi osete sigurno i toplo, a da iz nje izađu razmišljajući o rečima koje im je uputio i poruci koju je želeo da im pošalje.

- Trudim se da uvek besedu povežem sa čovekom koji je u hramu, sa vernikom. Ako je beseda takva da se u njoj ne pominje taj čovek koji je došao u crkvu, odnosno vernik, onda on postavlja pitanje gde je on tu, jer on je došao da čuje nešto što je vezano i za njega. Uopšteno, svaka beseda treba da bude povezana sa Svetim jevanđeljem. Sveto jevanđelje, kada se prevede na naš srpski jezik, znači "dobra vest". Znači, te dobre vesti od Hristovog rođenja pa ovamo koje su pisane pre 2000 godina treba da povežemo sa nama. Ko smo mi da vršimo ispravku Svetog jevanđelja, mi samo treba po njemu da se upravljamo - kaže sveštenik, pa nastavlja:

- Vernik kada dođe u crkvu, ne treba tamo samo da vidi sveštena lica, crkvenjake i pojce kako pevaju za pevnicom i da se služba završi. Posle će se zapitati "a gde sam tu ja, u toj priči". Zato bi trebalo i on da se zainteresuje, pa kad se pročita molitva "Oče naš", da svi vernici u hramu zajednički čitaju molitvu "Oče naš", pa da čitaju "Simvol vere", pa nekad da otpeva ono "Amin", ili "Gospodi pomiluj" i da čuje besedu sveštenika, e tek tada se u njemu probudi neko svoje zadovoljstvo. I sveštenik kada besedi on besedi u globalu, ne komentariše, nego ostavlja prostor verniku da i on nešto razmisli, da iznese neki zaključak - objasnio je prota.

Beseda o naoružanju

Kako kaže, ljudi se mole Bogu kada imaju teškoće, i to je normalno, ali trebalo bi to da nam bude osobina, da se molimo više. On kroz svoje besede poziva upravo na to.

- Neki dan sam besedio o naoružanju. Nekada je čovek imao naoružanje koje je izmislio za ubijanje divljači, da na neki način preživi. Posle je stvarao naoružanje za ratove. U današnjim ratovima lovi čovek čoveka najtežim naoružanjem. I zamislite danas kažu "nestalo naoružanja", nestalo naoružanja za lov na čoveka. U savremenom dobu, u tom najsavremenijem dobu neke civilizacije - u ovom sada dobu. Dokle je to onda stigla ova civilizacija? Šta to mi radimo? Zato mora čovek u sebi da izgradi pomirljivački duh. Postajemo ljudožderi, opasniji od životinja. Kako kaže poslovica: "Čovek čoveka kad hvali, on ga gleda u oči, a kad ga kritikuje, on ga gleda u leđa" E pa, i pas isto tako - kad čoveku hoće nešto da kaže, on ga gleda u oči, a ujede ga s leđa. Ružno je što ja tu poredim čoveka sa psom, ali pas nije razumno biće. Pas ide po instinktu, brani se, a čovek je razumno biće - objašnjava sveštenik.

Sveštenik Grozdan Gajić

Važna misao sveštenika

Kaže da je on svoju misiju završio, ali i dalje narodu nedostaje nešto jako važno.

- Dok sam bio u parohiji prvih 20 godina sam gradio i radio, a posle, drugih 20 godina sam se bavio društvenim životom. E to zaista narodu nedostaje - društveni život. To je interesantan podatak u ovoj eri mobilnih telefona. Čoveku zazvoni tim mobilni odmah dobije neki zadatak i trči da ga uradi. On nema vremena za neke druge stvari. Najskuplja i najvrednija cena je susret čoveka sa čovekom. Dakle, mi možemo da pričamo preko telefona, ali uvek na kraju kažemo jedni drugima: "Moramo se sresti da se vidimo ovih dana". Znači, nema veće cene ni veće komunikacije od susreta čoveka sa čovekom - zaključio je prota.

Dodaje da je proveo divno vreme u parohiji i da je sada ušao u tzv. "treći život", život kada čovek odlazi u penziju i kada počinje preispitivanje.

(Telegraf.rs)