Žena koja ja volela prošlost: Priča o Ivi i njenoj baki rastopiće i najhladnija srca

U životu svakog čoveka postoji nešto što ostane zauvek utisnuto u srce poput tragova krede po asfaltu — detinjstvo. U njemu žive ulice u kojima smo rasli, parkovi u kojima smo bar na trenutak verovali da svet staje samo zbog nas, školska dvorišta puna tajni i snova. A pored svih tih uspomena, postoji i ona jedna, neponovljiva osoba. Oslonac, učitelj i saveznik u svemu — neko ko nas je voleo bezuslovno, dopuštao nam da istražujemo svet, a istovremeno nas učio kako da koračamo kroz život sigurnim korakom. Najčešće je to član porodice — baka, deda, tetka, stric — ali ko god da je, bez nje naš svet bi bio manje svetao, manje naš.

Ponekad smo spremni da obiđemo pola planete, samo da se vratimo u njen zagrljaj. Da se setimo ko smo, odakle smo, i zašto nijedna ljubav na svetu nije kao ta. Tako je i sa Ivom Kostov — hrabrom devojkom koja je ostavila daleki Majami i vratila se tamo gde srce najglasnije govori: svojoj baki Evi. Njih dve vezane su nitima koje vreme ne može da prekine. Iva je od nje naučila sve svoje velike i male istine i nosi tu zahvalnost kao dragulj.

Preporučujemo

Foto: Privatna arhiva

Na njenom Instagram profilu može se videti kako provode dane — nežne, smehom ispisane trenutke koji mnoge diraju do suza. A baka Eva nije samo njen oslonac, već i inspiracija: zahvaljujući njoj, Iva je napisala knjigu u koju je utkala ljubav i sećanja. O tome je, otvorenog srca, govorila i u razgovoru za Telegraf.

Tvoja ljubav prema baki je otopila i najledenija srca. Da li možeš da nam opišeš svoju baku?

- Moja baka je moje detinjstvo. Uvek kažem — kada jednog dana ona ode, sa sobom će odneti i moje detinjstvo, jer je baš sve u meni ona oblikovala. Uz nju sam prohodala, kod nje sam spavala, jela, plakala i smejala se. Sve što danas jesam, u velikoj meri je zbog nje. Za mene je baka zmaj — snažna, uporna i neverovatna. Do svojih kasnih osamdesetih je krečila kuće ljudima, radila sve sama i bez ikakvog odustajanja. Mogla je da uradi špagu i sa više od osamdeset godina, što je za mene bilo potpuno fascinantno. I zato nikada neću moći da je uporedim ni sa kim - započela je Iva.

Bila si u Majamiju duži vremenski period. Kolika puta ti je došlo da samo spakuješ stvari i vratiš se?

- U Majamiju sam živela skoro osam godina, ali poslednje tri godine sam jako patila. Ne toliko za Srbijom kao državom, nego za ljudima ovde — za svojima, za blizinom, za emocijom. Dugo nisam viđala svoje i to me je tiho pojelo. U isto vreme tamo nisam radila ono zbog čega sam rođena — nisam se bavila pisanjem koliko sam želela. Tamo sam zapravo prvi put pokrenula svoju stranicu koju danas prati preko 100.000 ljudi, ali zbog posla nisam imala vremena da se pisanju predam onako kako osećam. Iako sam tamo napisala svoj prvi roman „Žena koja je volela prošlost“, jedva sam čekala da se vratim i objavim ga. Tamo mi je stalno mi nešto nedostajalo. I tako sam godinama vagala. Bukvalno godinama. A onda sam se jedno jutro probudila i samo presekla i vratila sam se. Spakovala sam se, došla u Srbiju, odmah posle par meseci objavila svoj roman. I to je bio moj pravi novi početak.

Foto: Privatna arhiva

Odlučila si se na korak ko bi malo ko napravio, vratila si se u Srbiju. Kako je pala odluka? Da li je bakina bolest presudila?

- Moram da budem iskrena — moji su se plašili da mi kažu šta se dešava, jer je baka doživela šlog, i dugo nisam znala tačno. Vremenom su mi ipak rekli, i tada sam shvatila da se nešto ozbiljno dešava. Da, baka je bila jedan od glavnih razloga zbog kojih sam odlučila da se vratim. Bila sam svesna da više nikada neću moći da je zateknem onakvu kakva je bila, i to mi je jako teško padalo. Ali pored toga, još jedan razlog me je vukao nazad — da se konačno posvetim onome za šta sam stvorena. Ceo život sam vezana za umetnost, a tamo, u Majamiju, nisam imala dovoljno vremena da se potpuno posvetim pisanju i svemu što umetnost nosi. Tako je, polako, pala odluka da se vratim, a bakina bolest je samo ubrzala taj proces.

Koja je bila bakina reakcija kada si se vratila?

- Kada sam se vratila, baka više nije bila ista osoba koju sam ostavila pre osam godina. Nekada je prepoznavala članove porodice, nekada nije, pa je njena reakcija bila mešavina tih trenutaka. Na momente je znala da sam ja njena unuka Iva, a na momente nije. Taj prvi susret pamtim zauvek, jer mi je bilo jako teško da vidim koliko se promenila. U tom trenutku sam dobila ideju da na neki način zabeležim njeno ime i da ostane zauvek sa mnom. Dok je još živa, želela sam da imam deo nje u sebi, pa sam napravila tetovažu sa njenim imenom. Čak mi je dozvolila da je njen lični potpis iskoristim, pa tako imam njeno ime Eva na mojoj levoj ruci.

Kakva je bila baka kada si bila mala?

- Kada sam bila mala, baka je bila moje sve. Volela je da me dočekuje i ispraća u školu, da pravi ručak za mene, da me uči da se molim. Uvek je pomagla meni i sestri oko svega što je trebalo, i obožavale smo da idemo kod nje, da spavamo tamo i provodimo vreme zajedno. Prosto, mogu da kažem — kada jednog dana nje više ne bude, osećaću da je nestala i neka posebna toplina u meni. Baka je zaista bila ta topla, nežna i čudesna osoba koja je čitavim bićem obasjava svet.

Kakvo ti je detinjstvo bilo sa njom?

- Detinjstvo sa bakom bilo je baš ono što bih poželela da svako dete u svetu ima. Kao što sam ranije rekla, kada ona jednog dana ode, sa njom odlazi i moje detinjstvo. Volela bih da sva deca mogu da imaju detinjstvo kao što sam ja imala — puno ljubavi, topline i sigurnosti. Moram da kažem da imam dve bake, i drugu baku volim jednako, iako manje pričam o njoj, ali Eva je bolesna, i živim sa njom i pomažem oko nje.. Ali na obe sam ponosna i jednako ih volim.

Koji ti je njen savet bio najkorisniji?

- Jednom prilikom sam bila tužna i pričala sam joj nešto što me je mučilo. Iako se poslednjih godina često “gubi” i nekad ne može da razume sve što joj govorim, jednom sam imala priliku da joj se otvorim i ispričam sve što mi je bilo na duši. Pitala sam je šta je to što ona nikada ne bi volela da ja zaboravim. Pogledala me je i rekla: „Nikada ne bih volela da zaboraviš da si moja.” Taj njen komentar mi i danas odzvanja u glavi. I zauvek ću biti njena — uvek i za sva vremena. Čak i kada ona skroz zaboravi ko sam ja, ako je bolest na to natera.

Izdala si i roman, baš ti je baka bila inspiracija. Da li možeš da nam izdvojiš omiljeni citat?

- Ako govorimo o mojim knjigama, prva je “Prećuti me “, to je zbirka priča iz života svih nas. U toj knjizi ljudi mogu da pročitaju po nekoliko priča pred spavanje; svaka priča nosi delić života koji je svima blizak. Druga knjiga je roman “Žena koja je volela prošlost “koji sam posvetila baki povodom njenog 95. rođendana. Sada je već napunila 97 godina, ali kada sam izdala roman, tada je bila slavljenica. Ideju za ovaj roman nosila sam dugo u glavi, još dok sam bila u Majamiju. Posle jedne saobraćajne nezgode koju sam tamo doživela — gde sam na kratko izgubila pamćenje — sve kockice u mojoj glavi su se nekako složile. Ta nesreća mi je, paradoksalno, donela nalet inspiracije i energiju da napišem roman. Kada sam se vratila u Srbiju, želela sam da ga posvetim baš baki, jer ona zauzima posebno mesto u mom životu - zaključila je Iva Kostov.

(Telegraf.rs)