Bogoljub Karić o predstavi "Knjiga o Milutinu": Ko ima mozga, njemu puška ne treba

"Srbijo, probudi se! Ko ima mozga, njemu puška ne treba, a ko nema mozga, njemu ne pomažu ni topovi ni avioni", poručuje Bogoljub Karić.

"Postoje večeri posle kojih čovek više nema pravo da ćuti. Sinoć u Zvezdara teatru, na poziv našeg legendarnog Nenada Jezdića, moja Mara i ja bili smo njegovi gosti i gledali tri stotine pedesetu predstavu „Knjiga o Milutinu“. Nisam gledao samo predstavu, gledao sam sud istorije", navodi Bogoljub Karić u objavi.

Preporučujemo

„Knjiga о Milutinu“, koju je napisao Danko Popović, a koju Nenad Jezdić već stotinama puta na sceni nosi svojom dušom, nije umetničko delo u klasičnom smislu. To je nacionalno svedočanstvo, ispovest jednog naroda i opomena za sva vremena.

Posebno mesto u ovoj istini pripada reditelju Egonu Savinu. Njegova režija je tiha, skromna i lišena patetike, a upravo zato razorna. Jednostavnim i duboko emotivnim scenskim jezikom prikazao je najstrašnije slike rata, ne kroz spektakl, već kroz čoveka, kroz lik Milutina. Kroz tu jednostavnost i rečenice koje bole jer su istinite, ogoljena je besmislenost rata u kome je takozvana pobeda plaćena desetkovanjem srpskog naroda i njegove vojske, žrtvovanjem čitavih porodica, omladine i lakovernošću običnog sveta.

To je narod koji je vođen idejama „velikih“, vladara i vođa, zarad nekakvih „viših ciljeva“, ciljeva koje ni sama vlast često nije umela ni sebi da objasni. A kako onda da ih objasni narodu koji je za njih ginuo?

Milutin nije junak rata. Milutin je žrtva rata. On nije rođen da puca, rođen je da ore. Nije rođen da mrzi, rođen je da podiže decu i čuva kuću. On ne traži pobedu. On traži mir. Ali uvek se iznad njega pojavi vlast, dvor, elita, ideologija ili režim, koji odluče da je narod potrošna roba, a da su srpska groblja prihvatljiva cena takozvanih „državnih interesa“. Tu leži najteža istina srpske istorije".

Srpski narod nije ratovao zato što je hteo, nego zato što je bio vođen. I to nije počelo u dvadesetom veku. To traje vekovima.

Zbog svojih vladara, često nemudrih, zavađenih, sujetnih i istorijski zaslepljenih, srpski narod je gurnut na prvu liniju odbrane hrišćanske Evrope. Srbija je vekovima bila bedem, a narod štit. Na ovim prostorima zaustavljeno je napredovanje jedne od najmoćnijih imperija svog vremena, Osmanskog carstva. Osmanlije nisu mogle preko Srbije dalje ka srcu Evrope i ka Vatikanu, ali je Srbija tu ulogu platila nemilosrdno — zemljom natopljenom krvlju svojih sinova i kćeri, kostima ljudi koji nisu ginuli zbog svojih interesa, već zbog tuđih odluka, tuđih planova i tuđih prestola.

To je cena koju su Srbi platili više puta u raznim vremenima i pod raznim zastavama — u bitkama za careve i kraljeve, za dinastije i imperije, za ideologije i vođe, u ratovima koje nisu započeli, a koje su morali da završe. Sve bi to moglo da stane u jednu veliku knjigu — knjigu koju tek treba napisati, knjigu o ratovima koje su Srbi prolivali ne zbog svog interesa, već zbog svojih vladara. Knjigu o porazima koji su se proglašavali pobedama, o pobedama koje su se plaćale uništenjem naroda, o bitkama u kojima se ginulo za nešto što narod nikada nije video, razumeo niti dobio.

Narod je ginuo, sela su nestajala, porodice se gasile, a pokolenja prekidala. Države i imperije su se smenjivale, a srpski narod je ostajao da plaća cenu tuđih i sopstvenih pogrešnih odluka. I ista ta matrica nastavila se u bunama, ustancima i ratovima 19. i 20. veka. Uvek isto. Srpski narod gine, a vlast govori o „višim ciljevima“ koje često ni sama ne razume, a kamoli narod koji za njih gine.

Hajde da kažemo istinu bez uvijanja. Srpski narod je, po mom dubokom uverenju, kroz vekove ratova, ustanaka i stradanja izgubio, po mojoj konzervativnoj proceni — najmanje sedam miliona ljudi. Ne prihvatam hladnu statistiku. Prihvatam prazne kuće, ugašena prezimena i nerođenu decu.

Da tih sedam miliona nije poginulo, da nisu žrtvovani zbog tuđih i sujeta naših vođa, danas bi Srba bilo najmanje 120 miliona. Sto dvadeset miliona ljudi koji bi gradili, učili, lečili i stvarali. Sto dvadeset miliona života umesto grobova i spomenika. Sto dvadeset miliona razloga za budućnost, umesto večitog brojanja žrtava.

Zato danas govorim jasno, glasno i bez izvinjenja. Nema tog ultimatuma koji zamenjuje žive za mrtve. Nema te istorijske nužnosti. Nema tog „višeg interesa“ koji vredi više od života sopstvenog naroda.

Ovo nisu reči napisane juče. Ovo sam govorio javno 2004. godine u predsedničkoj kampanji i Srbija ih je tada razumela i zapamtila: „Ko ima mozga, njemu puška ne treba. A ko nema mozga, njemu ne pomažu ni topovi ni avioni.“ To nije slogan. To je mera državničke mudrosti.

Kad vlast ima mozga, narod živi. Kad vlast nema mozga, narod pati i gine. I nijedan tenk, nijedan avion, nijedna raketa to ne mogu da poprave.

Ne optužujem strane careve i sultane. Imperije rade ono što imperije rade. Optužujem naše nemudre, neodgovorne i sujetne vladare, kroz istoriju, koji nisu shvatili, ili nisu hteli da shvate, da je mir najviši oblik hrabrosti, a ne slabosti.

Najveći državnik nije onaj koji ume da povede narod u rat. Najveći državnik je onaj koji zna da ga u rat ne pošalje.

Zato je „Knjiga o Milutinu“ večna. Zato je Danko Popović večan. Zato je Nenad Jezdić veličanstven. I zato je režija Egona Savina dragocena, jer je pokazala da se rat najjače osuđuje istinom, a ne galamom.

Ovo nije poziv na bunt. Ovo je poziv na buđenje. Da se srpski narod probudi i osvesti, da se otrezni i da konačno kaže svojim političarima: ne vodite nas u ratove koje ne želimo, ne pravite istoriju od naših grobova, ne branite sujetu našim životima.

Ja sam čovek mira. Protiv svih ratova. Za život. I ako smo išta dužni Milutinu, onda je to ovo: da nikad više srpski seljak ne ide u rat da bi vlast pisala memoare, da nikad više narod ne plaća cenu tuđe gluposti i da konačno naučimo najtežu lekciju u istoriji:

Ko ima mozga, njemu puška ne treba, a ko nema mozga, njemu ne pomažu ni topovi ni avioni. Ovako smo moja Mara i ja doživeli predstavu ‘Knjiga o Milutinu’, navodi Karić u objavi.

(Telegraf.rs)