Nikola (11) i Borislav (5) žive u kući bez kupatila: Voz im prolazi kroz dvorište, a oni su im JEDINI OSLONAC

U prostranoj ravnici Bačke, u selu Lok, tišina se prekida samo zvukom voza koji prolazi kroz dvorište i teškim uzdasima onih koji su ostali da se bore sa nepravdom života. Tamo, u trošnoj kući preko neobezbeđene pruge, baka Silvana i deka Stevan Knežević podižu svoja dva unuka, Nikolu i Borislava. Njihova majka, Silvanina ćerka, preminula je od posledica šećerne bolesti, ostavivši decu onima koji ih vole najviše, ali koji jedva sastavljaju kraj s krajem.

- Pa zato što im je majka, moja ćerka bila je bolesna, bila je šećeraš, tako da je ona preminula. Deca su ostali kod nas i normalno da ne bih želela nikom da ih dam, da idu kod drugog. Ali zato neko mora - objašnjava nam baka Silvana drhtavim glasom.

Preporučujemo

Danas Nikola ima jedanaest godina, a Borislav samo pet. Žive u oskudici, okruženi starim nameštajem i domaćim životinjama koje su im jedini siguran izvor opstanka. Deka Stevan, čovek od 59 godina koji se i sam bori sa zdravstvenim problemima, ne žali se na svoj umor, već na uslove u kojima deca rastu. Kuća nema kupatilo, ni toalet, a oskudna penzija jedva pokriva dugove koji se gomilaju iz meseca u mesec.

- Snalazimo se kako moramo. I tako da ovaj... Ne žalimo se, šta da ti kažem. Kome da se žalimo. Ne tražimo sad neke kule i gradove, nego ono osnovno. Da može deca da žive, da imaju kupatilo, da imaju svoj mir, da imaju... - zastaje napola glasa i teškog srca deka Stevan dok pogledom prati unuke, pa dodaje: "To ću ja njima ostaviti, meni to ne treba. Ja to neću odneti u groblje, nego to njima će da ostane".

Iako odrastaju u teškim uslovima, Nikola je u školi vrlo dobar đak. Učitelji i drugovi ga vole, a baka i deka ga opisuju kao mirnog i povučenog dečaka koji se, uprkos svemu, trudi da uči. Ipak, iza te mirnoće krije se duboka tuga koju jedan jedanaestogodišnjak ne bi smeo da poznaje. Gubitak majke je ostavio ranu koja ne zarasta, a odlasci na groblje su za njega postali preteški.

- Jako mu je teško kad odemo na groblje, on me moli: "Baba, ovako te molim, nemoj više da me vodiš, ja ne mogu da idem". Jednom sam ga pitala slučajno, brži jezik nego pamet, rekla sam: "Niki, je l' si bio na groblju?", "Jesam li ja tebi rekao nešto, da me više ne pitaš?", odgovorio mi je. Izvinila sam se. Nema, teško mu je jako - priča baka.

Očinske figure u životima dečaka skoro da i nema. Za mlađeg Borislava se i ne zna ko mu je otac, dok otac starijeg Nikole retko svraća, a njegova pomoć se svodi na kesu bombona ili sok, što deka Stevan gorko opisuje kao "plafon" njegovog angažovanja. Pomoć povremeno stigne od ćerki koje žive u drugim mestima, naročito od ćerke Bibe iz Čente, ali svako ima svoju porodicu i svoje brige.

Kneževići preživljavaju od Stevanove penzije i poljoprivrede. U dvorištu imaju krmače, krave, junice i živinu. To je borba u kojoj se krediti uzimaju da bi se vratili stari dugovi, gde se čovek pruža onoliko koliko mu je "jorgan dugačak". Uprkos svemu, njihova vera u ljude i ljubav prema svojoj zemlji ostaju nepokolebljivi.

- Ja iz ove države ne idem nigde. Ja sam rođen u Novom Sadu, ja i moja žena, tako da mi iz ove države ne idemo nigde. Pa makar crkli-pukli, mi smo tu i zdravo - odlučan je Stevan.

Njegova jedina molba upućena javnosti nije za njega, već za budućnost dece koja su mu poverena na čuvanje. Želja mu je da se sredi kuća u centru sela, kako dečaci ne bi morali da rastu pored pruge i bez osnovnih higijenskih uslova.

- Ja bih zamolio ako može ona kuća bar u centru da mi se namesti. Ne meni! Meni ne treba, sestro, nego toj deci jadnoj, ako hoće da spomognu. Ako može – može, ako ne može – opet lepo - zaključuje deka Stevan, nadajući se da će njihova priča dotaći srca onih koji mogu da pomognu da Nikola i Borislav dobiju bar delić detinjstva kakvo zaslužuju.

(Telegraf.rs)